Ogoljen život
držim u rukama
skrivajući svaki tren sreće
bar osmeh
da produžim.
Teške uzdahe
čuvam od zaborava,
a hteo bih,
da nema ih,
da mogu slobodno
da kročim na raskrsnicu trnja.
Pakujem vreme u očima
usporavajući svaki dan
koji kliz i nestaje,
a moji treptaji
umorni ostaju
i opet rosa traje
u pogledu koji se gubi
razapet, izlomljen
u strepnji milujući
tuđe želje.