Svaki je tren
izmučen i prazan
od kada si otišla,
uselila si u moju dušu
bolnu strepnju koja čeka
izazivajući vreme.
Hodam kao polomljena kazaljka
u nekom smeru nepoznatom
očekivajući bljesak,
da me osvetli
iz jednog umilnog trena
koji si čuvala
na svojim dlanovima umornim.
Ni suze se ne daju dotaći,
žive i postoje utapajući se
u svaki uzdah
ovog nedostajanja.
O, kada bi duša umela,
da svoju ćutnju odćuti,
da svoju bol izboluje.
Očekujem i osluškujem korake,
da u hiljadu tuđih
prepoznam tvoje i znaću,
da mi dolaziš.