Tišina mi zaslepila pogled,
okamenila osmeh,
istinit i bolan razum
usporava korake,
iako nezasićen željom
i zaledjenim sećanjem
bolujem nemost prepunu istine
koju nikada neću izreći.
Shvaćen od samog sebe
onog nedozvoljenog
što mi istrže uzdah
i uvede u svet grehova
i svet nepravde
svih minuta svakog drhtaja
i srce postaje kamen,
smrtno hladan
u želji koja krv zaledi,
jer um mora ispravno da vlada
ovim telom i ovom dušom prosutom.
Izvini, kažem sebi i tebi
što željom mojom
koračaš tako slobodno
i što mi ote taj prezir
koji u miru čuvah
daleko od dodira i pogleda,
daleko od nemira uvelog korena.
Izvini, kažem sebi i tebi
što odlazim prekriven tamom.