Najčešća rečenica ovih dana je osim - joj kaje vruČo, za ponoreti - i svi sve bolesti od kostobolje do peludne groznice svi imaju od vrućine. Druga rečenica je - ajme kaj mi ljudi idu na žifce.
To tako sve generacije, sviju spolova (sad se to tak veli, nije tipfeler) vičeju kak im ljudi idu na živce. I meni, dakako ne svi nego ono rush hour baba sela na 4 zadnja (jedno do drugog - objašnjenje za vanzagrebačke sretnike) i kak je debela ko ja, ne sjedne sastrane di još ima mesta za šapu do prozora, nego na sredinu, preleva joj se gujsca na dva stolca, levo stavila torbu s peršinom, keljom i inim povrćkama a desno torbu kaj ju je (ilegalno, viš na njoj da nema love) napunila u nekom slabo čuvanom Konzumu. Raširila ruke i hladi smrdljive pazuhe a noge ispružila, sad ti preskači i nju i poljoprivredu.
Sve to ni niš naspram komšiluka. Ajd kad u zgradi levo imaju svakih 4 mjeseca tulum pa trešti glazba ak se to tak može zvati, pa se čuju glasovi - više mi idu na živce kad izađu na balkon i tam tračaju nekog iz ekipe iz sobe. Raziđu se oko 4 pa spavaš do 6 i onda na posel.
Prekputa, a zgrada udaljena jedno 30 metara od naše, doselile dve blitvarke. Nije bitno kaj su blitvarke, bitno da su dve i da su farbale sobu tu noć i na prozoru opanjkale celi otok, smijale se, dogovarale, ogovarale (da bar znam koga, da prislušnem) vrište, lupaju o prozorske okvire - valjda protiv uroka, a najveći je smeh bile kad su vidle da se po našoj zgradi pale svjetla i ljudi se pojavljuju na pendžerima, niš one, to njima smešno i to komentiraju, kikoću se na nekom stranom naglasku; I tak do 7 ujutro, kad su valjda otišle spavat.
Ajd to smo pretrpili, spavali smo celi idući dan.
Noćas, posle onakvog (meteorološkog pa još radnog!) dana, dofurale dva purgera i očito igraju neku društvenu igru jer čuješ - a u pičku materinu kaj ova ima srećeee!!!!. Tišina tri sekunde, ti se smiriš, kad ono AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Srce ti u štitnjači, štitnjača izletava kroz levo uho. Ili desno. Ili oba, nebitno. Nema pauze od 3 sekunde, neartikulirani urlik nečim izazvan i vlečenje stolcih - očito nemaju ni tepih, neko viče donesi još soka.... Traje to dva sata, prošla ponoć, jedan član obiteljskog domaćinstva stalno pod tušem, budi me, drugi hrče i u fazama se dopisuje prek moba s prijateljom u nekoj stranoj zemlji i po svoj prilici piše psovke na hrvackom.
U neko vrijeme - noć je, nema autih, planirana tišina, e, čuješ zvono da im zvoni. Ma čulo bi se i da muha prdne, noć je, nema ni muha! EEEEEEEEEEEEE NEKO NAM JE DOŠEL viče momak i ode al na vratima nema nikog NIIIIIIIIIIIIIKOG NEMAAAAAAAAA AJMOOOOOOOOO DALJEEEEEEEE. (To im neki uplašeni komšija dao upozorenje s ulaza da se smire, al ne kuže oni to a i boli ih batak). I slijedi urlanje u nepravilnim razmacima. Hevi metal je uspavanka spram ovog.
Mi pozatvarali sve prozore da bu manja buka. Nemamo klimu (prevod: Nema se para za klimu) oš se ubit, sve ti kriva baba iz tramvaja.
U 1:15 ja zovem murju: Dobra večer, ispričavam se (fufljam ko da sam se nalijala, al da jesam, spavala bih) ali nemremo ovo više podnijeti, preko puta je galama otprilike svaki drugi petak, nemremo više ovak. Znate neki sutra rade. Ja vas molim možete li koga poslati da ih upozori. Dežurni pita - ne znam jel opće razmel moj tekst - a gdje je to? - Velim mu adresu, pootvaram pendžere pogasim svetla i maštam o boljem životu. Čekam da dođu i provjere jesam li ja zvala. Ništa.
40-ak minuta kasnije, očito su došli s druge strane, čuješ kratku prepirku, PA KAJ MI DELAMO MA KOG MI SMETAMO, NE LUPAMO (opće kaj bi, čuješ kad je sedmicom srezal zadnji štih) pa maa kooooog mi smetamo, pa kae ovo, no dobro, dobro (vjerojatno su murjaci rekli da na 4 dojave ide prijava), još nešto ovo četvoro sitno pričali i tišina.
Jebiga, onda nemreš zaspat, živci delaju, a i čekaš reprizu.
Post je objavljen 27.07.2019. u 09:24 sati.