Anselmo je znan da će iza borove šume ugledat svitla Mista, i odjedanput su ga preplavila sjećanja na onu noć prije deset godina.
Bila je noć vrela ljetna, cvrčki su još uvik pivali pismu, a dolje niz plažu su se čuli pokliči koji su nadjačavali zvuk bagera u pokretu, muškarac je vika, držte me ljudi, zadavit ću kurbinog sina, drž te me krvi ću mu se napit.
Ta bagerom je trčala žena, u prozirnoj spavaćici i vikala, nemoj ga ubit, nije on ništa kriv, sve je to nesporazum, ajme svitu ubit će ga, ajme Gospe moja šta je ovo, spasite ta ljudi.
Policija, policija vikala je druga žena, nikad vas nema kad vas Čovik triba, samo znate kazne naplaćivat, jeba vas onaj ko vas je doveja u misto, načelniče, samo neka ga takne, svima ću reć koliko ti je mali pišo, i da se oblačiš u ženske mudante, ljudi zaustavite manijaka, ubit će mi dragoga.
Manijak, ja manijak čulo se s bagera, biće san ja jeba po mista i muško i žensko, ja manijak, držte me ljudi i nju ću zgazit sa bagerom.
Anselmo se vratio iz sjećanja točno u trenutku kad je Misto izronilo iza borova, i odjednom ka da se neka praznina u njemu popunila, ka da se neki davno dešvani mozajik počeja slagat na svoje misto.
Anselmo je zaustavija oni smišni autić šta ga je dobija u rent a caru, na vidikovcu poviše mista, i izaša vanka iz auta.
Duboko je udahnija topli morski zrak, i došlo mu je da zapiva, kao teeeempeeeeraa
Post je objavljen 06.07.2019. u 17:05 sati.