Post mi se istovremeno i piše i ne piše. Dobro oslikava moje mentalno stanje. Ima nekoliko san počeja radit s novin psihologon koji je uvjeren da možemo skupa rješit moje probleme. Ajd, fino je da je neko od nas dvoje uvjeren. :D Meni rasspoloženje varira, od toga da mislin da ne mere ništa izać iz rada s njim do toga da mislim da bi mogli razrješit problem. Sad kad pišem, zapravo vidim da ne virujen da išta more rješit problem osim burne nasilne katarze nad kućnim namještajem. U prilog tome mi iđe što san do sad uvik ima samo jedno rješenje za korak dalje, i čini mi se da moran pobacat, kad već iman taj poriv, i da će onda umrit dija mene koji me blokira i da ću bit slobodan. To mislin jer san prošlo lito jednon dozvolija sebi da pobacan stolice i doša mi je osjećaj da će dija mene umrit, dija koji me kontrolira i koji mi presjeca emocije čim se malo opustim. Ukratko dija koji je paničan i ne da mi da se opustin. Složeno je, i zato možda nisan triba ni počinjat ovaj post al jebajiga sad, završiću ga.
Ja bi sve da, da mi neko kaže 'ima način da to rješiš a da nije nasilan'. Kad bi samo to zna bija bi sritan i tražija bi taj način do kraja života ako triba. Al ovako jebem sam sebe. S novin psihologon san ima jednu seansu di smo se upoznali i jednu u kojoj smo radili nešto. Metode su mu zanimljive i u par momenata smo baš uboli u nešto. U jednon momentu san osjeća strah, i on mi je reka prvo di u tijelu je taj strah. Ja reko u pozadini leđa, on mi reče da zamislin sliku koja predstavlja taj strah. Meni dođe slika diteta kako plače. I sad dođe dija kad stavin ruke na kolina i on mi svojin prstima tapka po šaci a ja samo puštam da se odvija film u glavi kako god iđe. I ja krenem kad me obuze odjednom skroz intenzivna energija, oću pobić od tog diteta ko lud, bižin na balkon i osjećaj je baš intnzivan. U jednom momentu onda, samo skontam: Ma moram ga zagrlit. I stanem, okrenem se i pođem prema tom ditetu al stanem u po puta i kontam neću još, neću još.
Ova slika savršeno oslikava moj odnos sa samim sobom. Točno ovako se odvija i u realnosti. Također, i prid njin san bija zablokiran, i nisan pušta taj dio sebe koji ja blokiram i koji se očito jedino zna ispoljit kroz agresiju. Nada mi je da bi kroz rad s ovim psihologom moga indirektno uć u taj dio sebe i doć do srži, a srž bi tribala bit neka trauma, barem po psihologu mi. No, još jedan pproblem u priči je da taman sad kad smo krenili radit, je njemu godišnji, tako da ću ga morat čekat dva miseca. I opet me je strah, jer san u jednon momentu u radu sa ovin pssihologon vidija baš ubilačke nagone koje nosin u sebi, i to me brine, da ne ovladali sa mnom pa da ne napravim neko žešće sranje. Na dnevnoj bazi gledam da nekako dam ljubav sebi, da šetam, da radim nešto samo da mi vrime brže prođe jer dosada me ubi, kao i zablokiranost tog dijela sebe koji je u biti fin i ppotriban mi je, iako se agresivno ispoljava.
Nadam se da ću uspit dočekat da se psiholog mi vrati s odmora i još više da će mi moć pomoć. A sad dal virujem u to... Pa jednim dijelom i virujen. Vidin da je ovaj dio mene koji bi da razbaciva zadrt, ali ne znan more li se taj dio mene izrazit i nakakav drugačiji način sem kroz agresiju.
Post je objavljen 05.07.2019. u 19:47 sati.