Ovih dana definitivno postoji mogućnost da te tijekom dana spali sunce, a u ranim večernjim satima grom.
Alzo jučer ja ravno s posla produžim do frendice, nismo se dugo vidjele, pa ću kući busom u pola devet. Čekam ja bus, smrklo se ko da će smak svijeta. Mislim si - ma neće to bit ništa, pa čitala sam prognozu. ( Doista, na jednom portalu pisalo vruće ko u paklu, a na drugom postoji mogućnost grmljavinskih pljuskova. Pa možeš odabrat šta ti bolje paše; ja sam odabrala vruće ko u paklu ). Taljiga bus prema Petrinji, i već negdje na pola puta vidim ja da to i neće baš bit samo vruće ko u paklu. Sijeva nebo iznad mog ljubljenog gradića Pejtona sve u šesnajst. Ja i dalje tjeram pozitivu, prvo zato šta nemam kišobran, drugo zato šta mi se baš i ne hoda pod udarima gromova po cesti. Šta smo bliže, situacija sve više izmiče kontroli; puše, grmi, sijeva, nema šta se ne dešava.
Izlazim ja kod suda, bubne grom za dobrodošlicu da se asfalt streso. Bržebolje premandrljam prek ceste, jer još moram i cigarete kupit. Počinje kiša, naravno; samo je mene čekala da dođem pa će malo se ispadat, nema ljepše nego kad imaš sandale na gole noge pa se sandale smoče pa se stopala skližu i sve čekaš kad ćeš se stropoštat ko vreća. Kupim cigarete i jurišnim korakom odabirem put kroz Brezje, da ne bauljam okolo. Svakih šesnajst i pol sekundi dekne grom, a kiša pada da je milina jedna. Dok sam došla na pol puta bila sam mokra al naskroz, oćeš kosa, oćeš roba, oćeš sandale. Šljapkam ja najbrže šta mogu i proklinjem meteoportale i premalu torbu u koju naprosto ne mogu stavit kišobran. Svaki put kad bubne grom ja odskočim malo u zrak; ono, vidiš da je sijevnulo al kad bubne čini ti se da je opalilo na dva metra od tebe.
Konačno stižem do rođene kuće, otključavam vrata i ulazim u hodnik. Kožni su đonovi na sandalama pa se malo i okliznem na pločicama jer su natopljeni vodom; pa reko oću sad vrat slomit kad sam se konačno dočepala krova nad glavom? Ne palim ja ni svjetlo, grmljavina postaje još triput gora neg dok sam bila vani. Upalim ja mirisnu svijeću, izbrišem kosu, skinem friško opranu košulju i suknju, nategnem opravu za po doma i gledam kroz prozor kako vani sijeva. Na momente se vidi da bi mogo radit Vilerov goblen bez problema. Svalim se na krevet i krenem pisat pričuljak na mobitelu, ionak nemrem zaspat dok se meteorološka situacija ne smiri. I onda za petnajstak minuta ko da ništa nije bilo; kiša prestala padat, prestalo grmit, a ja ležim u mraku i razmišljam kak sam mogla pričekat da stane salauka pa ko gospođa na kompu pisat ekspoze o gastronomskim mrljotinama po tanjurima, a ne se patit na mobitelu.
Digla se, ispuvala fenom kosu, razbudila se skroz pa još išla jest, pa pit cedevitu, pa čuda cijela dok mi se prispavalo.
Moram pod hitno kupit veću torbu. Neće veća torba spriječit udare groma, al ću moć stavit kišobran u nju pa izbjeć tuširanje nasred ceste, i to uz zvučnu kulisu ko iz horora.
Post je objavljen 03.07.2019. u 18:12 sati.