Mama i ja smo često išle na more. Jedva bih dočekala da dođe s posla kako bi išle na plažu. Sve sam ja spremila, obukla bih i kostim, a mama bi zavlačila ne bi li se bar malo odmorila. Imale smo dugo pješačiti do plaže. Nisam se žalila jer entuzijazam je bio taj koji me vodio.
Kad bi napokon stigle, mama bi odabrala neko mjesto, stavila piće i iće u hlad, polako se presvlačila... A ja sam bila već spremna za poletiti u more, ali ono mamino zadržavanje jer sam vruća i znojna nikako nisam mogla odtrpiti. Najduljih 30 sekundi mog tadašnjeg života. Polako bi se mama smočila dio po dio tijela a kad mi je dala zeleno svjetlo nije mi smetalo ni kamenje mi hladna voda, potrčala bih moru u krilo i naravno mamu dobro pošpricala. Smijala bih se oduševljeno i to je bio tako dobar osjećaj. Mama bi samo uronila u more i lagano plivala, prateći moje kreveljenje. Valjda mi je bio gušt vikati i pjevati, ponavljati riječi, moru odavati počast koju zaslužuje. Kad bi mama izašla ja sam još žešće, nastavila, bacakala se sa stijene, stoput se popenjala i bacala, prskala sve oko sebe, zagrcnula se... Ali nikako van. Moralo je biti nekoliko upozorenja, jesu li prsti spužvasti, usne plave, drhturenje brade... No upalio bi jedino poziv na sladoled. Tada bih došla vani pa bih se presvukla i s mamom uputila do nekog stroja sa sladoledom. Mama bi znala isto koji put uzeti sladoled. A ja sam ga brzinom munje slistila i onda bih u nju gledala. Naravno i njen bi me dopao. A poslije sladoleda sam redovito bila žedna. I onda bih krišom išla piti vode na tuš da mama ne skuži kao, jer uvijek je govorila da nema poslije sladoleda vode. I da polako ližem sladoled jer sam odmah od hladnoće kašljala. Kad bi došle doma mama bi napravila večeru. Ispričala bi tati da sam bila dobra i onako umornu bi me otpratila u krevet. Najljepši osjećaj to zadovoljno mamino lice ispred mog, njen nos koji me škaklje, njen poljubac koji uspavljuje.
Post je objavljen 16.06.2019. u 18:23 sati.