Ispričaću vam jednu priču za koju zapravo ne znam kud bi je svrstala. Ajde neka ide u tragikomediju, i neka ima radni naslov "Balegari vjeruju sreći" ( čisto da se podsjetimo Il Grande Štulića ).
Ženski akter priče bila je prekrasna žena koju sam imala sreću poznavat, i moram priznat da mi je dala hrpu korisnih savjeta u raznim situacijama. Kad mi je jednom zgodom ispričala ovo šta ću ja sada vama prepričat, u mojim je očima još više narasla.
Dakle, šta se desilo? Upoznala je jednom prigodom tipa koji ju je izuo iz cipela, znate ono - kad čitaš neki truli ljubić pa glavna junakinja u trenutku kad ugleda glavnog junaka ostane bez kisika i na očigled plavi, nadajuć se da će nekim čudom preživjet i da će se kisik sam od sebe vratit u njena pluća. E pa to se njoj desilo, i to u nedoba, kad je već mislila da ljubav jedino i postoji samo u trulim ljubićima. Pa je on nju muvo, prvo onak izdaleka, pa je pustio da grize sve dok nije popravo zagrizla i skužila da je najebala u tom njegovom postavljanju mamaca. Zatelebačila se žena al naskroz.
On, naravno, nije; on se igro, ko dijete kad dobije novu igračku pa malo drnda s njom dok se ne zasiti. Viđali su se tu i tamo, ne baš onak i onoliko koliko je ona htjela; uvijek su iskrsavali neki problemi koji su sprečavali da njih dvoje provedu neko vrijeme skupa. Te ima puno posla, te ide na put, te je bolestan. On je vodio igru, dolazio i odlazio onda kad se njemu htjelo. Ona je čekala ko Penelopa, uglavnom blejala i bila presretna kad se njegovo veličanstvo udostoji pojavit. Šta je on više igro toplo - hladno, ona je sve više grizla.
I naravno da se moralo desit da se svemir pobrine za konačno rješenje njenog problema. Išla žena nekim poslom u metropolu, pa je tu palo malo i sređivanja - haljina, pase cipele i torba, malo se i naflajbala da ne ide ko neka bezveznjakovićka. Znači hoda žena centrom metropole, i na terasi nekog tamo birca vidi koga? Ajde pogađajte. Sjedi laverboj za stolom s kim? Ajde pogađajte. S nekom ženom; sjedi blago nagnut prema njoj, drži je za rukicu i priča ko zna šta, sa smiješkom Mona Lize zvane Đokonda. Njoj se u trenu prvo srušio svijet; sve je mogla očekivat, al da će to vidjet iz čistog mira, naletit ničim izazvana na tipa koji njoj uporno prodaje fore da je strašno zauzet i da nema vremena da se vide...Kad je prodisala, onda je iz ruševina njenog svijeta izronio ponos, onaj isti kojeg je dotični satro svojim ponašanjem.
Pa je popravila haljinu, i hodom alkarskog vojvode krenula prema njihovom stolu. Prva ju je ugledala žena, nemajući pojma ko je ona pa je piljila u nju, a onda se i laverboj okreno da vidi kud ova pilji, pa je on za promjenu malo osto bez kisika. Pa je piljio ko da duha vidi.
Prišla stolu, sa najljepšim osmijehom kojeg je mogla razvuć, odložila svoju torbu na slobodnu stolicu i upitala:
- Glava ili krilo?
On nije ništa odgovorio, i dalje je piljio ko da ga je kap deknula.
- Obzirom da nećeš odabrat, onda ću ja recimo na prvu odabrat krilo - rekla je, uzela šalicu s kavom i izlila je po njegovim hlačama, šarajuć da tekućine bude kojekuda.
On je i dalje šutio ( valjda bio sretan šta se kava oladila dok je on držo govor, a sve u nastojanju da išarmira slušačicu ). Dok je uzimala torbu, slušačica ga je upitala:
- A ko ti je ova?
On je i dalje šutio, pa je proljevačica kave odgovorila:
- Ja sam ona za koju gluhonijemi gospodin nikad nema vremena. A sad me ispričajte, malo mi se žuri.
Okrenula se na peti i hodom alkarskog vojvode napustila stolnu lokaciju. Rekla je samo ovo - da se osjećala ko milion novaca i da su joj koljena počela klecat tek kad je zamakla iza ćoška.
Balegari zbilja vjeruju sreći. Dok se ne dokaže suprotno.
Post je objavljen 12.06.2019. u 19:36 sati.