Jutros se probudim uobičajeno prerano, malo prije pet; pa okreni pa zakreni, vidim da tu od barem nekog drijemanja do alarma neće bit ništa. Dignem se i stavim kuhat kavu, pa ću se još malo smotat u dnevnom boravku, ono - glumit da spavam.
I pijuckam ja kavu, kad najednom me lagano probode s lijeve strane, u visini bubrega. Mislim si - ma to me onak nešta bezveze malo piknulo, nisam se naspavala pa mi se pričinjava. Kad ono opet, pa još opet. Hvata mene al teška panika, obzirom da sam nekoliko puta šta s bubrežnim kamencem šta s pijeskom u bubrezima imala prave festivale od bolova. To je neopisiv bol; nema riječi kojima se može opisat, možeš vjerovat tek kad doživiš tak nešto.
Tu ću ja ustat i popit jednu tabletu za bolove, al na moj užas bol se širi i postaje vrlo neugodan. Nema druge nego se počet spremat, pa il na hitnu il svojoj doktorici, za koju nikad ne znam kad radi. Provjerim na internetu ( blaženo novo informatičko doba ), radi moja doktorica ujutro. Prošlo pola sedam ujutro, a ja pod punom ratnom spremom idem u smjeru ordinacije. Boli, al da se trpit. Malo kreće i mučnina, pa nastojim mislit sretne misli, tipa kak ću se dobro osjećat kad dobijem koktel pikicu za bolove pa me prestane klat po leđima.
Stižem ja do ordinacije, rajske dveri mi se otvaraju al se naglo zatvaraju kad mi sestra kaže da doktorica dolazi tek u osam. Još sat vremena. Pa svake tri i pol do četri minute gledam na sat, ko da pratim nečije trudove jebote; nikad proć tih sat vremena, svaka minuta ko sat. Eto konačno doktorice, tu će ona mene poslat da izvadim krv i dam malo urina na pregled, i da obavim snimanje na rentgenu. Ja napol ozbiljno, napol šaljivo kažem - ko da će mi rentgen nešta pokazat, ako je samo pijesak neće se vidjet. Al idem, šta ću...bitno mi je da prije dijagnostike legnem na onaj krevetac i primim spasonosnu pikicu koja će onemogućit da bol postane nesnosna.
Odem izvadit krv - ni kap neće krenut iz lijeve ruke. Ja sjedim i čudom se čudim, ne sjećam se da sam bila izložena napadu vampira pa da je polokalo sve zalihe koje imam. Pa prelazimo na desnu ruku ( to je već treća igla to jutro ), i ajde uspije nakapat to šta treba. Pa u vece, skoro prolila po sebi ono šta sam nacijedila u čašu, jebo me šos damejebo, kud sam ga išla oblačit; pa pridržavaj izbušenim rukama šta čašu šta šos, pa jedva nekako shendlam zahodsku situaciju i urin. Pa na rentgen, pa čekaj, pa još malo čekaj, pa onda još malo čekaj. Pa me uslikalo, po nalaze mogu doć oko dvanajst. Pa odem ponovo do svoje doktorice, kaže sestra - ma sve je to super, al doktorica ima nekih obaveza, neće vas moć primit iza dvanajst. Pa u pol dvanajst krenem na turneju sakupljanja nalaza, ajde krv je bila gotova, al na rentgenu je pauza. Pa će ljubazna tehničarka zamolit doktoricu da pogleda snimak mog zanosnog urotrakta. Doktorica hoće napravit ultrazvuk jer joj nešto izgleda čudno, da nek donesem uputnicu za ultrazvuk pa će me odmah primit. Ja opet svojoj doktorici, ajde da mi uputnicu, vratim se ljubaznim curama na ultrazvuk, sva splašena jer ne znam šta mogu očekivat.
Dakle kamenca nema, ima pijeska i ima skolioze za izvoz. Dobila praške za bolove i neki ultraturbonaglojaki antibiotik. Došla kući umorna ko da sam u rudniku kopala a ne hodala od vrata do vrata cijelo dopodne. Disciplinirano skuvala lončugu čaja ( pogađate - uvin ha i još neke biljčice ), malo jela i sklupčala se pod svoju crvenu dekicu. Pa razmišljala kak je krasno kad te nešto boli, pa naletiš na ljubazne ljude koji ti žele, a onda i mogu pomoć.
Tak da hvala svima, počevši od moje matične liječnice i prateće sestre, preko laborantice koja mi je vadila krv i ranije dala nalaz, do rtg tehničarke i iznimno ljubazne liječnice koja je moj urotrakt pretresla od a do ž. Divno je znat da još uvijek ima iznimno ljubaznih ljudi na ovom svijetu.
Post je objavljen 03.06.2019. u 17:20 sati.