Tako mi je teško hodati i gledati u ljude. Sve kao da čitam, i komplicira mi se jer proživljavanje tuđe strahove, nemoć, neimaštinu, bolesti... Jednostavno kad uputim pogled u nekog ispred mene nešto se aktivira u meni. Osjetim to duboko u sebi i nastavljam dalje hodati, znam zastati i često se okrenem. Proganja me misao da je čovjek gladan, ili da mu se nešto dogodilo, da nema za režije... Za djecu posebno patim. Morala bih otići do doktora i posjavjetovati se za svoje mentalno zdravlje. Da mi bar netko kaže da je to izlječivo
Post je objavljen 02.06.2019. u 23:12 sati.