Moje utrnule, umrtvljene usne
i moja luda, odsečena glava
što udiše poslednji duboki uzdah,
spremna da večno zaspe
i sanja
među tvojim nogama
to je pesma prastara,
poput pesama naših drevnih pagana,
pesma naših predaka, staroslavenskih bogova,
to je pev romanse i junaštva, pesma slomljenih kopalja,
rascepljenih štitova
i slobodnih srdaca.
Ove su reči uzdasi vremena,
poslednja povorka
u šapatu kiša nad poplavljenim svetovima
gde gubio sam dah
u igri dušama.
Kao mržnja, preživeo sam,
kao ljubav, otišao sam
nema više mojih anđela,
žalost istrulela im je krila,
Dani su bačeni
kockom načinjenom od koske rebra bogova
potrošili smo sve do poslednjeg
života ljudi divljih mačaka.
>;') - - >
Post je objavljen 27.05.2019. u 00:31 sati.