Ti neki ljudi u gradu. Vidiš ih svaki dan, ili nose boce ili čiste stakla na izlozima, traže nešto, drukčije hodaju, drukčije te gledaju. To su oni koji ne nalaze iz raznoraznih situacija neki bolji posao pa se snalaze.
Na mom putu do posla godinama sam susretala tu ženu, šepala je na jednu nogu, nosila je bijelu kutu, hodala i čekala da ju neko pokupi autom. Zaključila sam da radi u nekoj kuhinji u turističkom naselju. Brže je hodala na posao nego kad se vraćala preumorna. Znam da je imala dosta starijeg muža koji je umro, a ona i dijete stanovali su u zgradi tj.u podrumu. Nisam sigurna u pojedinosti ali nije ni bitno. Godine su prolazile sve je više šepala i naginjala se pri hodu i više nije mogla tamo raditi pa je sabiranjem boca privređivala. Jako se brzo umarala pa je često odmarala na zidiću. Šutljiva. Bez pogleda u ljude koji su prolazili.
Ove zime sam čula da je umrla. Nije bila stara. Pogodilo me.
Jer se nisam nijednom približila. Jer sam propuštala prilike da joj pomognem, jer sam bila kukavica, jer sam se opekla pa sam mislila kako bi me i ona iskoristila. Sad mi je žao, istinski. Možda ne bih puno učinila ali mogla sam pokušati.
Post je objavljen 21.05.2019. u 12:08 sati.