Pričam tako sa prijateljicom koja također nosi jednu autoimunu dijagnozu pa se ona meni jada kako joj je najgore izaći na kraj s tim konstantnim nerazumijevanjem.
I spominje onda taj famozni UMOR kojega je prepuna ova multipla skleroza, a vjerujem i gotovo svaka autoimuna bolest.
Kaže tako da kad je savlada taj umor da bi najradije legla posred ceste da joj "kušin bude stina"(naravno da smo obje crkle od smijeha nakon te izjave).
Nisam si mogla pomoći a da se gotovo samozadovoljno ne nasmijem i ne kažem:" Meni pričaj o tome!"
I onda sam joj, moram priznati malo ponosno, rekla da se spasi i da je što prije može prestane to smetati.
Kažem ja njoj; stara, ti izgledaš kako izgledaš, vrhunski. Plešeš savršeno(trenerica je plesa), izgledaš još bolje i onda kad ti nekom kažeš da nešto ne možeš, da si umorna, nije li logično da ti malo teže povjeruje.
Mi ljudi smo vizualna bića. Sve percipiramo tako kako vidimo. Ako tebe netko vidi tako Dobru (i dobro i Dobru) i za očekivati je da tako Dobra možeš štogod hoćeš, pa onda ti kažeš da ne možeš i da si umorna onda je isto tako za očekivati da taj lumen ne razumije da je to moguće.
I stara, daj prekini da te to živcira.
Što ti imaš od toga? Imaš potrošit par minuta više da dotičnom probaš pojasniti o čemu se radi, ali isto tako očekuj da on ne shvati, što na kraju tebi nije ni bitno.
Točno to! Tebi nije bitno hoće li to netko shvatiti ili neće. Bitno je da ti shvaćaš. Da shvaćaš i to kao i da drugi NE MORAJU shvatiti.
Onda će se lijepo desiti da ovi koji ne shvaćaju odu i isto predivno tako, da ovi koji shvaćaju OSTANU.
I? Kud ćeš bolje?
Zato daj stara, hajd' imaš IQ puuno veći od toga da bi se zamarala time.
Tako pobjedonosno sam zaključila naš razgovor i njeno "Imaš pravo" sam zaista očekivala.
Post je objavljen 12.05.2019. u 21:57 sati.