Jutros se spremam za radit, pijem kavu i mislim si - e pa baš ću se nasandrčit u cipele na petu. Zima je prošla, marte će morat odmarat neko vrijeme, pa šta ja ne bi obukla suknju i malo mučila stopala? Nisam dugo.
I ajde, obukla se i obula cipele, ma nije to ni neka visoka peta, možda šest sedam centimetara. Stabilna, nije ko štrikaće igle pa da mislim oću vrat skrhat ak nedajbože krivo stanem pa se strmoglavim na nogostupu.
Hodam ja, ide to dosta dobro, jedino moram zaobić pokrpane raskopine prema školi da zbilja ne završim na kirurgiji, pa idem skroz okolo, i već negdje na pola puta počinje klanje u stopalima, ko šta sam i mislila da će bit. Zapravo bi nama, koji rijetko nosimo pete, bilo najpametnije stavit starke u najlonkesu pa u torbu pa se preobut kad klanje postane neizdrživo. Al kupila sam malu crvenu torbu, jebala me ona takva malena, pa jedva stane u nju novčanik, rezervna banana ak mi padne kalij i ona klasika - tablete za glavu, rezervni upaljač i ključevi od svega i svačega. A nosit starke u vrećici u rukama nekak mi se baš i ne da.
Doševrljala čak vrlo dobro do posla, al kad sam išla doma s posla proklela sam jutro i fiks ideje o nošenju peturina jer su me noge tolko bolile da mi je došlo da pužem, al kud ću puzat u suknji; raspuhalo se, još da mi vjetar prebaci šos prek glave pa da maznem čelom u kakav prometni znak.
I hodam paćenički sporo ( mislim, ne kuži se to, gaziš uspravno ko alkarski momak - doista bez dodatne opreme - ne dajuć naslutit onima koje susrećeš da bi najrađe cipele zavitlala u tri vražje matere i hodala bosa ), pa se sjetim kak sam pred par godina obula nove sandale sa pozamašnom petom, isto iduć na posao. Napravili mi se takvi krvavi žuljevi na prstima da sam al krajnjim naporom došepala do prvog dućana sa obućom, ušla unutra, izula se i rekla - brzo mi dajte japanke broj tridesetosam, bilo koje boje, i nemojte me samo puno ispitivat, eto vam kartica i naplatite. Žena bez riječi donijela crne japanke, veli jel mogu ove. Reko - rekla sam bilo kakve, dajte ih vamo da obujem. Jedva ja nagurala ranjave prste u njih, provukla Ameriken i krvavih nogu kući. Vučem ja noge, nosim one usrane sandale u vrećici i mislim bil ih zavitlala u prvi kontejner il ko slučajno ostavila u pekari. Al onda se sjetim kolko su koštale i donesem ih kući. Eno i sad stoje, kad god ih pogledam sjetim se da sam mogla iskrvarit kroz žuljeve s njima na nogama i samo ih zguram nazad u kutiju.
Sad sam odbila malo želju, sjetila se kak cipele na petu kolju stopala i kolko sam visoka kad se natakrčim na peturine pa sam mirna neko vrijeme. A najavljuju i neko zahlađenje, iće marte opet u pogon.
Milina.
Post je objavljen 25.04.2019. u 20:52 sati.