Sad kad ovako rijetko pišem, sigurno će me Blognjuz stavit na naslovnicu, kako bi me šira čitalačka publika mogla upoznat, šta će se zasigurno odrazit na moje samopouzdanje.
U stvari kad malo bolje razmislin ljude, događaje i ljubav prema pisanon riči moremo ispravno valorizirat samo sa distance, jer ako smo blizu ljudi, događaji i ljubav prema pisanon riči, poprimi nekako nepripadajući in dimenziju.
Kad smo već kod toga, lipo je da je moja prijateljica Pinklec tu, nakon kratke pauze, jer su je raspizdili svi uključujići ponekad i mene sa svojin budalaštinama, pa se pitala imali uopće smisla bacati bisere prid gluhu krmad.
Jedna druga moja omiljena autorica Olja Papavera se pritajila, ona se svako malo, tako makne, pa se vrati, sa novon niskom bisera.
Treća moja omiljena autorica Vivijana je napisala jednu od svojih pričica koje ka da rastu dok ih čitaš, skoro svaka njena priča je ka velika kartonska kutija od kućanskog aparata, recimo sudopera ili frižidera, kad si klinac i kad možeš uć unutra, osjećat se sigurnim, i slušat šta odrasli vani pričaju.
Kućanski aparati se u stvari više ni ne prodaju u onim velikim kartonskim kutijama, samo ih omotaju onom folijom, pa današnja dica ne razumiju tu intimnost velike kartonske kutije, oni bi razbili kutiju i derali se da oće igrat igrice na mobitelu.
Te igrice na mobitelu su u kurcu, to je nečija tuđa mašta, uglavnom sudeći po sadržaju neki bolesni umova.
U stvari najbolje su bile kartonske kutije od sudopera, tamo si se moga sakrit sa nekon djevočicon s kikicama u lakiranin postolama ka šta je imala Smjehuljica i igrat se mame i tate.
Četvrta moje frendica Sarah be piše više nego zadnje vrime, ona uvik kad ja pristanen pisat i kad ovi blog pari da je na aparatin, skupa sa Julkom održava isti na životu.
Vratila se i mala M, sa svojim osebujnim poetskim nijemim vriskovima, ona mi je baš ono draga, ka da san je ja rodijo.
Mislin to ta ljubav prema pisanon riči, ona ima puno oblika, nekad je to zavođenje, nekad ležerni flert, nekad strastvena ljubav, nekad ona postojana koja ne traži ništa zauzvrat, nekad čežnja šta zvuči ka saksofon negdi u New Orleansu
Baš je to super, svi znamo kako zvuči saksofon u New Orleansu, a niko nikad nije bio tamo
Nekad je onako pršteća radost, nekad sjetna koja obavija dušu mo mekani vuneni šal
Sve ovisi o tome koja od mojih prijateljica ljubi pisanu rič
Ima i drugačiji slučajova, kad se pisana rič otima, i zaziva Jelenu Veljaču, ili bilo koga drugoga samo da umakne tom zlostavljanju.
Jel vi primjećujete da ode ima likova šta siluju pisanu rič, naprokidaju je pa bidna pisana rič mora nosit sunčane oćale, da jon se ne vidu masnice, to su matere mi manijaki koji tu pisanu rič davu, udaraju nogama, skaču po njon, oće je ubit, jer su u stvari verbalni homići koji mrzu pisanu rič jer je zavodljiva ženstvena, i podatna, a njima su napete one kockaste ka muške guzice.
Ali nećemo više o takima to društvo mrtvi pisnika, koji su u stvari zombiji sa petokrakama zabivenin u čelo.
Lipše nan je pričat o mojin prijateljican koje znaju s tin ričima, ka mađioničari, žongliraju s njima, vadu i ka zecove iz šešira
Kad smo već kod zecova di su moji zecovi šta broju one koji ne čitaju moj blog je li Blognjuz
Pripilaju i po pola pa i sastavu, izvlaču i iz špila karata i uvik znaju di je kojon misto.
Kažen ja vami sve je to stvar perspektive, kad se zeru odmakneš, odma bolje vidiš, ili da ne gubite vrime odmičuć se, kaki ste smotani još ćete digod past pribit se, samo čitajte moje prijateljice i nećete falit, ako ne virujete meni pitajte moju mladu prijateljicu Anu, ona ima neki književni klub, ko zna ako ne ona.
Post je objavljen 24.04.2019. u 21:43 sati.