Krenem desno uličicom iza kuće kojom se stepenicama može spustiti pa opet popest na Horvatovac, tamo je i reciklaži dvorište, no, ima par krasnih mjestašca za sjesti na klupici i odmorit dušicu. No, bedasta, kakva jesam, a još k tomu i dekoncentrirana profulam si štenge i završim u ulici u kojoj su sve kuće iste, one interpolacije takozvane, oliti urbane vile, kajtijaznam, uglavnom, sve su iste ili vrlo slične, kao i pejzaž oko njih, krajobraz, sterilno dozlaboga dosadno, ko apoteka, kubizam na entu, trava pošišana ko libelom, jedino kaj me privuklo i zapamtila bum si, je park za klince, lepi, novouređeni, čisti i uredan, i slastičarnica: " torte i to ", u koju sam skoro ušla, al mi je pažnju odvukla malena uličica , tipa, odvojak na levo, Jagodnjak se zove, pa skrenem u tu cesticu, i drago mi je da jesam, jer me to brdašce oduševilo: samo par kućica ima i jedna stambena zgrada, al je sve tak nekak apetitlih, baš kak i samo joj ime govori.
Našla sam si u tom Jagodnjaku krasnom kućerak koji mi se jako sviđa, kak i samo to mesto, prelepo je sve, od lokacije do pogleda i same prirode, iako, zapikirala sam si već prije i zabecirala grunt na samom vrhu, voćnjak i sve, čak i kampica stoji, nugatino i mašta mogu svašta, kak veli jedna stara marketinška poruka.
No, opet skrenuh s teme, vrludam svugdi, pa i tu, takav mi je duh proljetni, svako fakin' proljeće isto me opizdi po tintari, ono, ko zletvom, Žbam!, A posle bude: Jauček!
O.K., dakle-m(mmmm), šetam tak sebe se, još sam nadobudno htela probat uć u dvorište od instituta " Ruđer Bošković " i fotkat se s prof. Baltazarom, kad me zaustavil oštri zaštitarev glas: " kaj nesmem nutra? ", Napravim se još bedastija nek kaj jesam, pa si vratim sluške u vleha, sva sreća da sam našla tu agaciju koji si želim zpeclat, ak se ti opće može pelcat, nemam pojma, raspitala bum se kod ovih svojih na šljaki kaj znaju zbiljkama, ja sam ubojica biljaka, zadnje kaj mi je krepalo je Božićna zvijezda, sam mi se zasipala jedan dan, mada sam si i šoricalicu kraj nje metla i sve, ne metla za letit, neg metnula, da, da, vještica na metli, stihovi su to one opićene braće iz susjedstva, onaj brat i sestra kaj su na euroviziji BiH predstavljali, smijala sam se ko malo dete tome, a taj lik, kak je izvan realnosti tražil je Čovječuljka da mu svira ko da nezna svirati, pa se ovaj nije mogel načuditi, jer, on to tak nemre, košto niš nemre, uostalom, meni nije to bilo čudno, al ja sam se davno prestala čuditi svemu ko picek glisti.
I tak s tim granama ljulibastim gledam di bum se spustila opet po nekim štengama natrak, kad me zaustavi ženskica zpesom, lepim, predivnim ovčarem Dojčland proizvodnje, onaj dzgustom dužom dlakom, tamni, ma, pes ko iz filma o Boško Buhi, i pita me dal' trebam pomoć, obzirom kak sam zujala nije čudno, i sad ja njoj objasnim od kud sam došla i kak bi se isto tak htela vratit, pa počnemo čatpri nas sve babice, normalno, kaj bu drugo žene nek lajale međusobno, a kad ih je više onda i oblajavale, i tak, riječ po riječ, ovo ono, ispadne kaj je ona isto sindikalna povjerenica ko i ja, žena mi je objasnila sve i svašta, jer, ja sam tek počela, puno još toga imam za naučiti, a sve mi je zanimljivo, doduše, radimo skroz različite poslove i zanimanja su nam specifična, no, fakat me uputila opako.
Kak to već i biva, razmijenile smo si kontakte i zaista se toplo nadam kak bumo popile tu kavicu skup, jer, em mi je taj njen pes fora, em mi se ona ko osoba sviđa, zanimljiva mi je, em još imam i taj bonus besplatne edukacije, ma, milina. Stvarno, čovek sam treba izaći iz kuće i krenut, nikad ne znaš kam bu te put odnesel.
Ko i život, uostalom.
Post je objavljen 18.04.2019. u 14:15 sati.