Marketing
Šta sve ljudi ne običavaju...
Danas sam zapravo htjela pisat o tome šta sve ljudi kojekuda jedu za Uskrs. Htjela vidjet jel i drugdje mlate po šunki i hrenu i mladom luku i rotkvicama. Pa sam poduzela neke korake ( da ne kažem kopala po bespućima interneta ) da bi se prosvijetlila, al slabo sam pronašla šta jedu. Našla nešta o uskršnjim običajima diljem Europe.
Neki su poprilično čudni. Recimo u Irskoj zakapaju haringe da označe kraj korizmenog posta i početak pretrpavanja hranom. Pa jel moraš haringe zakapat, zaboga; imaš kalendar pa vidiš datum pa valjda znaš koji je dan i jel možeš krenut sa jelom il ne. Još se i sa lopatom i krampicom borit umjesto da jedeš ko sav normalan svijet.
U Škotskoj po brdima pale velike vatre. To je isto baš zgodno, naročito ak puše pa se lomača izmakne kontroli; dok se dokoturaju vatrogasci ( koji vjerojatno isto sjede za stolom i pojačavaju režim ishrane ) ode cijelo brdo, ak ne i dva. Ni to mi se baš ne sviđa - te traži hepokocke, te suvlje grančice za potpalit, pa deblje za pojačat vatru...čista fizikalija. Pa bolje se kvrcat pisanicama i prejedat, ko sav normalan svijet.
U Finskoj se ljudi međusobno udaraju po leđima svežnjem brezovih grančica, a djeca izlaze na ulice pa lupaju i larmaju svim raspoloživim sredstvima, ko da najave kraj korizmenoj tišini. Ovo s lupanjem grančicama je zapravo ko sauna, jedino nije kipuće ko u paklu, a djeca - jedva dočekaju stvarat nered i buku, šta reći.
U Švedskoj je glavna uskršnja boja žuta, pa pisanice ne donosi zec neg pilići ( pa dobro jel ja sad moram pisat i o tome da kokoši nose jaja, zec je samo paravan da bi se djeci uručilo neke slatkiše; kud i piliće trpaju u sve to? ). Dalje, Šveđani ukrašavaju domove brezovim grančicama i ukrasima od perja.
U Poljskoj nastoje sačuvat običaj polijevanja vodom. To mora bit prekrasno; ideš ulicom pa te kroz nečiji prozor sastavi lavor vode, još ako je mrzla...pa da uđeš unutra i istučeš ga lavorom i usput slupaš pisanice, čisto da vidi s kim ima posla.
U Australiji zaručnici na Uskrs odlaze na obližnji potok il rijeku kako bi zagrabili tekuću vodu i sačuvali je do dana vjenčanja, e da bi se njome međusobno poškropili za sreću u braku. Kak je to slatkičko, naročito ak se oduži razdoblje od zaruka do vjenčanja pa voda malo bude...pa recimo ustajala. Kud ćeš ljepše neg da te iz flaše polije žabokrečina po vjenčanici jer ste čekali šest godina da se vjenčate.
A u Grčkoj kuvaju juhu od janjećih iznutrica. Duša mi je bila u nosu kad sam pročitala, ja na sam spomen bilo čijih iznutrica dobijem akutni napad slaboće. Jebiga, tražim uskršnje jelovnike, ništa pametno nemrem nać, i onda mi ko jedino jelo sa nečijeg uskršnjeg menija bude ponuđena juha od iznutrica.
Zato se najbolje držat šunke iz kotla, hrena i mladog luka. Pofarbat jaja u ljuski od luka. Pa malo kolača ( pet - šest vrsta, tek za pod zub ). Pa sok koji pršće da podeblja proces varenja.
I ležat dok se sve ne slegne. Kakve brezove grančice i paljenje vatre i potjera za vodom iz potoka. I anakonde leže kad se najedu, jer to pogoduje bržem i boljem varenju. A količina hrane koja se kod nas pojede u prazničnim prigodama ekvivalentna je količini koju poždere vrlo gladna anakonda. Znači - trpaj pa brže lezi. Vantjelesno iskustvo.
( photo by List Međimurje, tako bar piše )
Post je objavljen 13.04.2019. u 17:26 sati.