Marketing
Raditi u Firmici
Često samu sebe pitam da li je raditi u državnoj firmi blagoslov ili prokletstvo. Odgovor na ovo pitanje ni sama ne znam, ali znam da sve ima svoje pluseve i minuse pa tako i rad u državnoj firmi koju ću u daljnjem tekstu zvati Firmica.
Kad sam dobila posao u Firmici nakon što sam 6 i po' godina bila na Zavodu za zapošljavanje, mislila sam da mi se ostvario životni san i mojoj sreći nije bilo kraja.
Velika je to stvar da jedna osoba s invaliditetom dobije posao na neodređeno vrijeme i to još u Firmici.
Priznajem da sam u Firmicu došla glupa i naivna i vjerujući u ljubav, red, rad, znanje, mir i svi su ljudi dobronamjerni i spremni na pomoć. Oooooo yes! Malo morgen!
Danas kad je prošlo više od deset godina mog rada u Firmici znam da je jedina prava istina i parola koja vrijedi u ovoj „tvornici sitnih duša“; „Uzdaj se use i u svoje kljuse!“.
Jadno ovo moje kljuse zamalo nije riknulo u Firmici. Ali da ne budem nezahvalna da spomenem čime sam sve blagoslovljena radom u „državnim jaslama“.
Imam dobru plaću koja kompenzira sve ono negativno što me snašlo u Firmici.
Ne ubijam se od posla, nego sve laganini; posao si sama rasporedim unutar tjedna.
Imam vikend slobodan i ta dva dana su mi taman za odmor.
Godišnji odmor koristim kad hoću.
Svako malo nešto kapne sa strane; Božićnica, Uskrsnica, Regres,...
I sad bi neki rekli „Pa kud ćeš više?!“.
E, sad ću vam reći di je falinga; u LJUDIMA!!!!
Međuljudski odnosi su katastrofa. Svak svakome „ebe mater“ bez razloga. Svak na svakoga puše. Tračevi i petljanja u tuđe živote su dio svakodnevnice. Osobito ženske; izmišljaju takve gluposti da ti prisjedne svaki dolazak u Firmicu.
To što imaš znanje i voljan si raditi, to ti je minus. O posjedovanju stranačke iskaznice neću govoriti ništa jer , ebi ga, bojim se. Svejedno je u kojoj si stranci jer sve je to isto sranje i nitko više ne zna ko je skim u koaliciji i ko koga vrbuje. NIkad ne znaš kad će ko doći na vlast pa treba sve uvažavati.
Napredovati možeš samo ako si guzolizac. A ja to nisam pa sam tu di jesam. Ali nije mi krivo. Imam svoj mir. U početku sam suze ronila zbog nepravde i štitnjača „otišla k vragu“ i gastritis proradio i svašta nešto. Svih živih sam maltretirala sa mojim stanjem u Firmici. Uništila sam svojim plačem i mater i ćaću i sve bližnje. Sad to znam i žao mi je, ali nisam mogla protiv sebe. I onda shvatim da ništa nije vrijedno mojih suza i da se protiv onih na poziciji ništa ne može osim da se ja iskuliram i radim „po svom“.
Posao pošteno obavim,poštujem rokove, nikad nisam zakasnila na posao. S kolegama kolegijalno, sve u okvirima posla i tako naizgled –sve je divno i krasno.
Radim uglavnom s muškima i tu sam blagoslovljena; nema nikakvih pizdarija; čisto korektno.
Trenutna Šefica mi je Sunceee- jedno razumno i pošteno biće uvijek spremno na pomoć za razliku od one bahate i samodopadne Krave koja mi je uništila 7-8 godina života. Tužno je kad jedna „zdrava“ osoba ne može prihvatiti da jedna osoba s invaliditetom nije imberlana ako ima svoj fizički hendikep nego da ima svoje znanje koje je , nerijetko, veće od njenoga. I sad svečano obećajem B(l)ogu i narodu da je nikad više neću spomenuti nikome i nigdje; „Iš, iš Kravo Debela iz mog života!“.
I onda opet postavljam pitanje jesam li blagoslovljena ili prokleta radom u Firmici?!
I sad definitivno znam odgovor; BLAGOSLOVLJENA!!!!
Shvatila sam da se protiv "rogatih" ne može ako hoću imati svoj mir.
A svoj mir sam napokon našla.
Živila moja Firmica!!!!!
Post je objavljen 05.04.2019. u 09:17 sati.