Jučer sam se naletala za tjedan dana nečijeg naletavanja.
Prvo juriš doma s posla, jer u osamnajst nula nula krećemo za Zagreb ( kad kažem krećemo mislim na zbor čiji sam član ). Pa putem svratim u dućan po jebene bombone i kocke za potpalu i kruh i sir za uz kobasice. Krepa blagajna; ugasila se ničim izazvana. Ja gledam u strop i mantram - upali je odma sad, molim te. Mislim, otišla bi ja u drugi dućan al šta će žene sa mojim narezanim sirom? Ajde upali se đubre kroz par minuta, platim i jurišam doma.
Sa vrata bacam stvari kud stignem. Idem naložit peć, jer su najavili kijamet pa kad dođem doma da bude donekle toplo. Peć pucketa, ja brže perem ruke i idem rezat kobasice. Gulim, gulim, pa malo zarežem i palac ( sva sreća samo malo, nije bilo krvarenja epskih razmjera ). Opet peri ruke i meći flaster da ne jedu ljudi i nula pozitivnu na kobasicama. Režem i opet mantram - ne daj da se porežem. Slažem sir i kobasice na oval. Ubacujem još jednu hepokocku i klipe u kamin jer se vatra malo zdošla dok sam ja mahnitala oko kobasica.
Krenem složit zborsku opravu; e vidim da je malo skušljana. Brže vuci dasku za peglanje, lijevaj vodu u peglu i peglaj da ne izgledam na stejdžu studija Bajsić ko da me krava maloprije ispreživala. To traje i traje jer je oprava poglomazna, a i kad se žuriš onda oće đubre i skliznut sa daske pa je dižem jedno osam puta s poda. Razmišljam oću stić jest; neću stić. Trpam u torbu bombone i neke grickalice iz Lidla, da barem to potrpam u sebe u busu.
Puštam Boni na dvorište da obavi šta treba i skužim da imam nekakvi flek na novom crvenom šosu; jebem sve po spisku fleku i idem oblačit crnu haljinu. Brže malo šminke na sebe. Taman završila sa flajbanjem, eto frendice po mene. Bržebolje zatvori Boni u zahod da ne skače po ženi, pusti ženu unutra, sjele tri i pol sekunde i ajmo pokret. Uzela oval sa kobasicama, haljina ide u frendičinu vrećicu i krećemo.
Nebo prema Zagrebu je crno ko tinta. I naravno kad smo ušli u metropolu kreće potop, ne pljusak neg takva pljuščina da ne vidiš kroz prozore od busa. Stižemo na Prisavlje; faraon na porti ne dopušta da se bus uveze pred ulaz neg inzistira da se sparkira vani, a mi ležerno pješice dođemo po pljusku neviđenom još od postanka svijeta. Jedna sopranuša nam izlazi naglavce u lokvu jer je fulala stepenicu, srećom se nije strgala; malo stradale očale i koljena. Nosim oval sa kobasicama iznad glave u lijevoj ruci, desnom nastojim zapalit cigaretu manjeviše uspješno jer je nakon tri sekunde mokra. Dolazimo do porte, i sad bi pametnjaković od faraona iznutra pričo da ko smo mi i da šta trebamo. Kad ga nismo onakvi mokri ušli izujedat unutra, dobro je i prošo.
Ulazimo konačno u zgradu državne televizije ko da smo plivali do tamo, malo prsno malo baterflaj. Ostavljamo stvari i brže poleti na tonsku probu. Putem susrećemo nasmijanu voditeljicu koja nas pita šta smo donijeli; htjede reć plivaće kožice i šlauf i peraje, al eto nisam, nije ona kriva šta mi je kosa zeru mokra. Razmišljam bil se dala osušit u zahodu na ono sušilo za ruke ( u šta čisto sumnjam, jedino bi mi šiške eventualno mogle upast unutra pa da moram štemat zid da iščupam kosu odande ).
Dalje je išlo po peesu, i tonska proba i sam nastup, al kako je krenulo mislila sam da živa doma doć neću. Ko što se vidi - živa jesam.
Jedino moram konačno kupit onaj mali kišobran šta stane u torbu, da ne nosim ovale sa ementalerom i domaćim kobasicama na glavi, pogotovo kad sam u Zagrebu.
Post je objavljen 26.03.2019. u 19:26 sati.