Kažeš da preskupo koštat će te
uron u moje srcedrapajuće rime,
jer prožela te suptilnost moje duše;
nepopustljivim stiskom zagrlile su te
moje vitičaste i lančane tuge.
Kažeš.
A ja slušam.
Kažeš da palili su te
možebitno opravdanom sumnjom
u moje iskrene namjere, prostodušnost,
poštenje,
i da ravnodušjem stao si u zaštitu daleke,
nepredvidljive, ali osebujne osobnosti,
mada nisi znao stojiš li na svijetloj strani.
Kažeš.
A ja slušam.
Kažeš da tvoje srce ne podnosi disciplinu,
da otkucajima tvrdoglavo hrli pod moje grudi;
da snom ganjaš mnome ogorčene misli,
a one u beznadnost nagone tebe.
Kažeš.
A ja slušam.
Kažeš da ne znaš kako ćeš dalje,
da bez mene ne možeš, i nećeš,
da ja sam kraljica u haremu tvojih težnji,
da konkubine ljubiš usnama,
a mene svim srcem.
Kažeš.
A ja slušam.
Kažeš da drapuljam te besanicom,
da isprekidanim jecajima paraš zatišje,
da moj lik vidiš i na zidinama mraka,
i s njime potajno razgovaraš.
Kažeš.
A ja šapćem:
Tko puno priča, a ništa ne čini,
taj oazu neće naći u pustinji.
