Ja sam preko nekoliko puta u životu tak pala ( da ne kažem strmopizdila se ) da se i danas čudim kak sam ostala u komadu.
Prvi pad kojeg sam dobrano zapamtila bio je onaj u paviljonu, prije ceremonije primanja u pionire, gdje sam sa stigmatiziranim koljenima jedva dohodala kud je trebalo ( detaljno opisano u priči ). Spektakularan let stepenicama sa kutijom papira, dignutom suknjom i poderanim hulahopkama, tijekom kojeg su mi odletile i cipele s nogu sam vrlo podrobno opisala isto tako u cijeloj priči, neću sad to ponavljat.
Srondala sam se jednom i u metropoli, usred mraka diskoteke, jerbo nisam vidjela jebenu stepenicu, pa sam pala ko pokošena i stukla koljena gore nego kad me primalo u pionire. Srećom pa je bilo ljetno doba, gole noge i haljina na meni, tak da sam se unakazila na najjače. Dizala me sestrična i njezin ispaćeni suprug, a ne da nisam mogla hodat nego mi je došlo da pužem al nisam mogla od razbijenih koljena. Šepala sam jedno tri dana, a kraste na koljenima nosila dok nije lišće počelo otpadat sa grana.
Jednog divnog zimskog jutra sam po teškoj smrzotini krenula u dućan i razbila se ko sijalica na tridesetak metara od kuće. Dizala se u nekoliko navrata, cipele samo proklizavaju i ne bi ustala da si bog. Srećom se sažalio neki stariji čovjek koji nije imo skliske đonove pa me digo; pita - na koju ćete stranu. Reko - kontra od one na koju sam krenula, primila ga pod ruku i svečanim šepajućim korakom nazad kući, koji crni dućan. Bez svega ću nekako, al bez glave nikako.
Jednom sam pala na benzinskoj jer mi je pukla peta na sandali, i to onak peta od desetak centimetara. Krenula iz auta kupit cigarete i mac - ode peta a ja za njom. Srećom sam tijekom tog ateriranja imala hlače na sebi i srećom nisam slomila nogu i srećom me niko nije vidio. Jedino sam se morala vraćat doma jer se krenulo na neki rođendan, pa si nisam mogla dozvolit da hodam ko Kvazimodo s jednom nogom na desetcentimetarskoj peti a drugom ravnom ko da imam blatfus.
Tmuran je dan, šta se ne bi malo smijali. Sad sam opisala svoje brodolome ( da ne kažem padolome ), a prilažem i padove žena koje hodanjem po modnim pistama zarađuju za kruh svoj svagdašnji. Tu se propada u rupe, pri okretu upada u bazen ( a muški model hoda ko da se ništa desilo nije; ja bi ga zadavila golim rukama kad bi izbauljala van iz vode ), pada se prvo na lijevu stranu pa se digne pa se pada na desnu stranu, ševrlja se na petama koje su ko štrikaće igle dok se ne padne već pri spasonosnom kraju piste, kreatorice propadaju kroz pod i ne izlaze van ko da ih je nešta progutalo, posrće se u hodu sa šprickantom dok se ne prizemlji ( da mi je samo znat kojem kretenu padne na pamet dat manekenki jebenu šprickantu u ruke da s njom tavrlja ), posrće se u najkraćem mogućem minjaku opet na štrikaćim iglama pa se uruši i onog bokca koji joj je došo pomoć da izvuče živu glavu, glavinja se u badekostimima uz padove bez kolateralnih žrtava, šalju se puse nekome u publici pa se naglo obrušava prema podu u naglozelenoj haljini ( a onda priskoči kolegica u pomoć pa i ona padne ko kruška )...Uglavnom leti se na sve strane, svim raspoloživim koracima i sredstvima.
Nasmijte se malo, razbijte ovo sivilo koje traje cijeli dan.
Post je objavljen 11.03.2019. u 18:16 sati.