Pa te jedan susret vrati! U sve! Šta si bio, na početku i trebao ostati...Ono kao dijete!
Sasvim neočekivano, u godine prošle, djetinjstvo…
I nametnu se neke slike.. ha, nije baš romantika… A danas, sada, čista egzotika! :)
Kreševo brdo, selo moje malo...
Pa odem tako na lokvu staru, Tu su se na pojilo vodile krave
Gledali smo u te krave ko u čuda najveća..ko u zgrade trokatnice…
Pratili ih ..za njima odali… od pojata,pa do te lokve
Iza svake su ostajale balege po kamenju I prašnjavom putu.
A mi bi te balege, pratili i brojili. I pazili da, onako smotana gradska dica, ne ugazimo koju.
Po lokvi bi gacali bosi, vatali žabe i punoglavce u muljavoj vodi.
Ane, stara cura, vikala bi "biž’ te dico, biž’ te dico..šporkarija je to…
Nu lude dice..dođu iz grada pa se puste".
E pustimo se…
Pa po guvnu…pa po poju. Gazili suvu šenicu..
A sićan se gušta raniti kokoši..davat in kukuruza kroz onu kockastu mrižu...
Pa pogoditi, ubaciti A dida bi grinta.."ne sada..jile su..triba štedit. Vode in daj..ne troši zrna"
Uvik se štedilo..škrto je bilo na toj zemlji. Koji kolači!?
Kada bi nediljon došli, gledali bi molećivo strinu, a ona svoju svekrvu, a po redu I pravu zvala je “mater". Pa ako bi baba dala mliko, niko sritniji od nas.
Trčali bi do Zadruge kupiti puding, je ovaj Podravkin..
Samo, nije to isti...nikad više takvog pudinga…Do mlika je to, ujutro pomuženog..
I onog starog, otućenog crvenog pota u kojem se kuva na vatri…
A mi očima gladnim gledamo I čekamo ko vrapčići kad će, kad će..
Rekla bi strina.."još dva – tri grgolja"…ali mi već i sami smo znali …
pa onako vruče, dok se pari, uliti u velike čaše za bilu kavu, tražili nestrpljivo žlice ..pa navali..drob bi nas bolija…
ali šutili smo..
Znali smo da smo krivi, nismo smili tako toplo jesti, a opet će doći nedija..opet ćemo moliti u babe mlika
I opet će dobra naša strina kuvat taj puding.
A ta "Zadruga", na kraju puta od kuće, pa još malo..i eto je, nasred velikog raskršća…tu je bio cili svit!
Pa stani I čekaj, 'oće li proći “Kovačuša”..
Oče li iz autobusa izaći ko iz grada, ili iz škole šta se vračaju doma za vikend….
Bija je jedan puno smišni, visoki, plavi..lipih, zdravih zelenih očiju I pogleda…nikad nije skužija da san ga gledala.
A za pravo, nekad san išla na selo samo da bi ga vidila kako izlazi iz autobusa..
Već je bija poprimija gradske mote, razlinija se, pa nije baš nešto iz kuće izlazija, radija ko druga seoska dica…
osim baciti na košarku, kad bi ga zvali oni malo stariji, šta su na me gledali ka da san dite. Tako onda i on...
A taj koš? Sklepane daske, zabrokvane na kamenom zidu..već zarđali obruč,
i neka ružna crvena mriža, iskidana, od krumpira valjda..
Ma sigurno je skužija da ga gledaju zelene okice jedne djevojčice,
ali, eto, kažen, već je poprimija te gradske mote....
Ta Zadruga, bilo je to ko kad uđeš u one cirkuske šatore... svega: od šanka sa pivon, brašna na kilo..do brokava.
Bomboni svih boja mame iz ogromnih staklenih tegli..oči ti ko franje kada ih vidiš…a nika toplina kroz grlo…I milina niz cilo tilo..
Ali dinara nije bilo. Nego taman za onu sitnu manistru, za juhu. I dva suva kolača didu za u mliko.
A u toj Zadruzi žena vedra, nasmijana, ali i čelična.
Tribalo je znati sa svima, i dicon, i ženama, i muškima što su dolazili po pivu..
E da je neko sklapa scenarij ili priča priču kako ćemo se nas dvi, jedna teta i jedno dite, i nakon 40-tak godina sresti...to bi bila bajka, nevjerojatna.
Kao da je sve stalo u moj zagrljaj s njom!
Kao da sam sa zagrljajem željela vratiti i proživjeti djetinjstvo, sve te lipe momente...Sjeta! Neponovljiva!
Nisam tila da vidi suze....a skoro da sam vidila njene.
Uručila sam Ugovor o radu na 24 mjeseca. Toj ženi! Iz zadruge! Računam i ćini mi se možda i njezini zadnji radni mjeseci do mirovine.
Na odlasku, zagrlila me nekoliko puta.. U zagrljaj sve je stalo!
I vjerujem, ima još nešto tog diteta u meni! <3
Post je objavljen 16.02.2019. u 19:05 sati.