Marketing
Mostarske kurve - Susret s djevojkom
Komentari
Click here: Mostarske kurve
Prema procjenama zavoda za statistiku, sa stanjem od , Grad Mostar od Žitomislića do Drežnice trenutačno ima sveukupno 105. Unatoč vrhovnoj vlasti , ovi su krajevi imali određeni stupanj samostalnosti, posebice za kneza.
Kao što ne možeš tuđi san usniti niti okom drugim videti. Mostar je i danas gospodarsko središte. Izgrađena je u doba bivše , a nakon rata u BiH postala je okupljalište narkomana, beskućnika i pijanaca.
Sramotna fejsbuk strana sa slikama seksi srednjoškolki - On, vidim, nadrasta svojim tankim rastom visoko zlo koje se nad svetom ulicom zavičaja nadvilo. Bošnjaci su slabo stajali s topništvom, pa su od Srba iz istočne Hercegovine naručivali granatiranja i primali logističku potporu.
Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni, jao kad bih znao sa kim sada spava, ne bi joj glava, ne bi joj glava, jao kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi mu zubi, ne bi mu zubi, jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije još nedozrele. Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica, sve sam joj govorio. I plakala je na moje ruke, na moje reči, govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo, telo ti zdravo što se praviš svetica, a padale su svu noć neke modre kiše nad Mostarom. Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo. Pitala me je imam li brata, šta studiram, jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me je pitala. Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako sačuvaj Bože, da li je volim, tiho je pitala, a padale su nad Mostarom neke modre kiše, ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini al' nije htela to da čini, nije htela il' nije smela, vrag bi joj znao. Jesen je, ta mrtva jesen na oknima njene oči ptica, njena bedra srna, imala je mladež, mladež je imala, ne smem da kažem, imala je mladež, mali ljubičast, ili mi se čini. Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku, volim li Rilkea - sve me je pitala, a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva zvonile kapi i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu, Ej, Sulejmana othranila majka. Ona je prostrla svoje godine po parketu. Njene su usne bile pune kao zrele breskve, njene su dojke bile tople ko mali psići. Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna, Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek, De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam Joj govorio, ona je plakala, ona je plakala. Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama, svuda sam je vodio, u pećine je skrivao, na čardak je nosio, pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica, pod starim mostom Crnjanskog joj govorio, što je divan, šaputala je, što je divan. Kolena joj crtao u vlažnom pesku, smejala se tako vedro, tako nevino, ko prvi ljiljani, u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav pod teškim turbetom; na grob Šantićev cveće je odnela, malo plakala, kao i sve žene, svuda sam je vodio. Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme, u jednom listu pola stupca za Peru Zupca i ništa više, a padale su svu noć nad Mostarom neke modre kiše, ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini al' nije htela to da čini, nije htela, il' nije smela, vrag bi joj znao. Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove, bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom ne umem zaboraviti, ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu, njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva; onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu, Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas; ni one teške, modre kiše, o jesen besplodna, njena jesen... Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše, jedno jedino malo pismo iz Ljubljane, otkuda tamo, ni ono lišće po trotoarima, ni one dane, ja više ne mogu, ja više ne umem izbrisati. Piše mi, pita me šta radim, kako živim, imam li devojku, da li ikad pomislim na nju, na onu jesen, na one kiše, ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom potpuno ista, da joj verujem, da se smejem davno sam, davno, prokleo Hrista a i do nje mi baš nije stalo, klela se, ne klela, mora se tako, ne vrede laži. Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu, sve sam joj govorio, vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu, čitala popodne, u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca, malo mora, prve joj noći i koža bila pomalo slana, ribe zaspale u njenoj krvi; smejali smo se dečacima što skaču s mosta za cigarete, smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca, govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća... Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge, mogao sam slobodno misliti o svemu, razbistriti Spinozu, sate i sate mogao sam komotno gledati druge, bacati oblutke dole, niz stenje, mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko, mogao sam umreti onako sam u njenom krilu, samlji od sviju, mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu, u stenu, sve sam mogao... Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre, igrali smo se buba-mara i skrivalice, Svetlana izađi, eto te pod stenom, nisam valjda ćorav, nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš, dobićeš batine; kad je ona tražila - mogao sam pobeći u samu reku - našla bi me, namiriše me, kaže, odmah, pozna me dobro. Nisam joj nikad verovao, valjda je stalno ćurila kroz prste. Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou, nosila ga u sobu, vešala o končiće, volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio, kad svenu stavljala ih je u neku kutiju. Pitao sam je šta misli o ovom svetu, veruje li u komunizam, da li bi se menjala za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao, ponekad glupo, znam ja to i te kako; pitao sam je da li bi volela malog sina, recimo plavog, skakala je od ushićenja - hoće, hoće, a onda, najednom, padala je u neke tuge ko mrtvo voće: ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona pala s Jupitera, ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on a ne neko drugi, taman posla, kao da je on u najmanju ruku Brando ili takvi. Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna, ti si đavo, ti si anđeo, sve sam joj govorio. Ništa mi nije verovala. Vi ste muškarci rođeni lažovi, vi ste hulje, svašta je govorila. A padale su nad Mostarom neke modre kiše... Stvarno sam voleo tu Svetlanu jedne jeseni, jao, kad bih znao sa kim sada spava, ne bi mu glava, ne bi mu glava, jao, kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi mu zubi, ne bi mu zubi, jao, kad bih znao ko to u meni bere kajsije, još nedozrele. KALEMEGDANSKO VEČE Pucala je zora kao kora Noć se s mukom predavala danu Grlio sam smrznutu Svetlanu Pokraj Save na Kalemegdanu. A sa vrha Nebojšine kule Drozd je pesmom budio grlicu Ja nabreko k'o topovsko đule Sva mi dugmad otpala na šlicu. DOK SAM TE IMAO jezik sam ptica razaznavao i tajne ptičije odgonetao biljke sam razumeo, i u noćima prepisivao razgovor trava tolike sam pesme ispisao prepisujući rukopis vetra uz more, u noći,u planini tolike navoljnike saslušati umeo i činiti im male radosti bez napora, bez sebičnosti imalo tolike sam dobrote i plemenitosti umeo u druge utkati a da i preveć ostane u meni san sam s radošću na oči nanosio i buđenju se kao drveće radovao dok sam te imao… LJUDI U NAŠIM GODINAMA Ljudi u našim godinama ulaze u ljubav oprezno kao neplivači u plitku vodu, kao političari u kombinacije, iz čistog straha od ponovnog voljenja, iz nesigurnosti, a oni su zanate ljubavi već dobrano izučili i mogli bi biti od slatke pouke neiskusnima, no ostaće zavatreni a sigurni i uspravni na ulici, međ ljudima, samo će u hladnim noćima, sami i prepoznati odjednom, izaći na začuđen sneg i glasno zaplakati. MOJA TE REČ DOTAKLA Moja te reč dotakla u trenu kad si odlučila da ne veruješ nikome ko je odrastao i ko pokušava da te ukroti. Kao ptica nevidljiva, kao žuti list koji te u šetnji presretne naglo i upozori na pad. Jer sve je prolazno i sve se smenjuje. Kao da gledaš veliku reku u predvečerje koja odnosi bele lađe, a iza svakog malenog osvetljenog prozora možda odlazi neko koga bi mogla zavoleti zauvek. NEMA TOG MORA Nema tog mora koje sam detetom upamtio, te sete u sutonje. Ni senke čempresa nisu guste i mirišljave. A ni ja, većma, nisam onaj koji hodih grobljima i stazama uz more, onaj koji se radovao buri i gustoj kiši nad morem. Moje godine gusnu i krv je sve sporija. Zalud me tvojom vrelinom detinjom kaniš vratiti u doba koje sanjam, tvoje male godine dar su mom jeziku koji sa tvoje kože tajna značenja prepisuje. SPIRAM TE SA KOŽE Spiram te sa kože, Sa minulih leta, Miris hladnog limuna, Zelen martovski prhut, Iskašljavam te, Talog ispod jezika, Vreo šljunak u krvi, Ljtim te sa nokata Oštrim nožem kajačem Nema te, nema te, Nema te. Reči te se odriču i u laž me ušuškuju, Nisi postojala sem u pesmama, nisi postojala ni toliko da bi se pomirili sa iščeznućem, Istresam te iz džepova starih košulja, Stružem te okom sa fotografija Stresam te sa kose, Davni prosinački sneg, Proklinjem pesme u kojima stanuješ, jedeš, spavaš, umivaš se, Sve bih ti oprostio samo da te ima, Da ima krvi u tebi. Srce od najfinijeg drveta izvajao bih i pod rebra ti ga sakrio, More bih ti u san donosio. Vetrovi bi ti bili pokorni, Kišama bih te uspavljivao, Samo da te ima imalo izvan reči, Samo da postojiš. Kako ćeš i ovu Molitvu čitati Ako te nema Ako uporno tvrdiš Da te nema, Da sam te izmislio. TRPANJSKE ELEGIJE ptice te ne vole moja ljubavi kosa ti miriše na jesen I tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestašnih vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo II govorio sam joj da je ko muško da više ne nosi pantalone pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo bilo je tog leta bezbroj mladića mišićavih lepih bilo je na draćevcu mladića koji su skakali sa najvećih stena pred devojkama neki holanđani musavi koji su ih snimali kao da su ugledali musu kesedžiju pa da se hvale tamo kod njih mene je čudilo kada me je gledala malo kriomice bio sam tog leta jako mršav i bled i išao sam stalno u zelenoj košulji jednoj sa pegama jer su mi se videla četiri rebra govorio sam: ja to tako osetljiva mi koža a sunce beše tad potpuno bledo nad vidokruzima zatočenim vodom čak pomalo sivo ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao dete skrivo brao kupine gađao je kamenčićima sakriven da kao onako nehajno u pesku leži ko mrtvi ladoleži dok pod suncem spava govorio sebi: nasankaćeš se ona je lepotica ona je za one skakavce sa stenja za one što vade zvezde i ježeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore za one sa lančićima od koralja i školjki i ježevih zuba i šta znam ja znam tetovirane razbacane zalizane nešišane treba biti majstor i skakat naglavačke sve sam to mislio. III nosila je o vratu tanak lančić sa malom zlatnom ikonicom tog leta kad sam je prvi put zavoleo igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove ona je pobedila jer sam to hteo smejala se gnjurala govorila mi al si ti igra? Šimićem sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega jednom gimnazijskom ljubavi nesrećnom naravno molio sam je da mi priča o osijeku, o Hrvatskoj, o Dravi u groblju sam je noću plašio tamo smo išli da se volimo pričao sam joj o vampirima mesečarima i koječemu oči su joj bile čudo svetle sedeli smo na stepenicama čempresi se nijali nad obalama oblačja su nad trpnjem retka ni reči kiše za celo leto to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom stenju moje su oči tamo ostale u dnu vidokruga gde se Hvar pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom svete gospe od karmela jedna je časna sestra bila tako mlada i bela tog leta u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostaviš i ja ću tako i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kažem V rekao sam joj evo ti Belića čitaj ga to je pesnik za leto za sumračja rekao sam joj evo ti mirno vreme mislili smo da će kiša čitala je pod crkvom pomalo tužna leđa su joj bila sasvim otkrivena VI sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom ja sam stariji za jedno prokletstvo ovde su snegovi ovde košave vojvodina ona Antićeva ona prava magle tišina nad ovim gradom panonske tuge i kada pišem ja prosto ne umem da je prećutim i kada mislim i kada krijem da mi se plače ko onog leta VII jesen dolazi u njenim pismima i samoća i ničeg da me malo oveseli miris davno dozrelog voća iz beskraja se u me naseljava i samo nehajno osećam to jesen umorna od leta spava u našim telima ponekad mislim da je dobro što ne ćutimo što odlazimo na svoje strane ona odveć snena ko obeznađeni pešice lagano niz reku nedostig prugu ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom u Smederevo u neku tuđu tugu i samo sunce potonje ko grudva snega u letu to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama nadneseno ko kletva to sunce panonsko i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima na balonima i na njoj prozračna haljina od tila i kažem hajdemo to su naša kola to su naše kočije stoje u doksatu a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u zraku ko svedočanstvo o jednom nehajno proigranom satu VIII strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru zalud mi pričaju da nevine devojke mirišu na leto ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto bože daj meni sirotom rabu da jednom zaćutim naočigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka odveć je rano neću eto daj meni svevišnji da verujem svima da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega bojim se bojim onog snega nad panonijom što se svija o crnom meni ko li će to moje slutnje razbistriti ko me razumeti ko me zavoleti ko me preboleti… ALEKSA SE VRAĆA IZ RAJA Od zvijezda satkan, iz beskraja, Aleksa se vraća iz raja. Ima li ikog, u čase sretne, s dobrom na licu, s dušom, da sretne? Hoće li iko, živ, mrtav, ko zna - na Starom mostu da ga prepozna? A voda žubori, mire jasmini, gle ono djevojče nalik Emini! Izašle lijepe Anke i Zore, s Neretvom neriječ da prozbore. Prolazi Aleksa sav od svjetlosti - a nikog svoga, Bože oprosti. Samo pazimo, ko sjene crne, nas nekolko da ne posrne.
Javna kuca u KELN
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna, ti si đavo, ti si anđeo, sve sam joj govorio. Dio toga zida sačuvan je uz potok Suhodolinu i poviše Konaka. Mjesne osmanske vlasti bile su okrutnije od sultana, pa su ubijale sve fratre da bi ih spriječili stići do Carigrada da ne bi uspjeli zatražiti od sultana suglasnost za obnovu mostarskoga samostana ili crkve. Herceg HAŠKI SUD Napad na Mostar izvršili su muslimanski dezerteri iz HVO-a 1. I plakala je na moje ruke, na moje reči, govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo, telo ti zdravo što se praviš svetica, a padale su svu noć neke modre kiše nad Mostarom. Čaršija, koja je i najstarija, zauzimala je najvažniji, reprezentativni dio grada - područje uz sam most, s obje strane Neretve. Mozda sam je bio mlado drvo u tvom vrtu, odatle te tako dobro poznajem. Kao i na drugim lokacijama gdje su Hrvati bili velika manjina, bilo zbog početnog stanja ili zbog velikog broja muslmanskih izbjeglica iz krajeva BiH odakle su ih protjerali Srbi Konjic, Zenica, Sarajevo, Lašvanska dolina, okolica Vareša, Kakanj, Zavidovići i dr. Nedvojbeni prapovijesni bedemi središnjeg gradinskog-akropolskog prostora, i onog sa sjevernog ruba građeni u skoro istoj zidarskoj tehnici. I have a blog based…. Samo će u hladnim noćima, sami i prepoznati odjednom, izaći na začudjen sneg i glasno zaplakati!
[Udate zene traze muskarca|Za pocetak neko upoznavanje i da vidimo di vodi|Dora Games Igrice Dora Spiele fur kinder]
Post je objavljen 27.01.2019. u 17:30 sati.