Marketing
Rječnik jača veze CG i Makedonije - Lijepe djevojke
Pollitika
Click here: Rječnik jača veze CG i Makedonije
Radni sto treba da je u visini laktova. Zaštitni znak muzeja je i čuvena Harijeva silueta na stepeništu dok pored njegovih nogu, stoji začuđeni mačak, koji kao da se nešto dvoumi. Kuće nisu nikakvom ogradom ograđene, a po selima, naročito novim i najnovijim, nema šume, te su sela gola i izgledaju divljačna.
Ali u sadašnjoj situaciji, ako se stvari nastave ovako razvijati, nema druge. Problem koji za sada nailazi na poteškoće u oblasti pravne formulacije jeste pušenje u privatnim stanovima. Način koji oni uglavnom biraju ne odgovara demokratskom društvu u kojem sloboda izražavanja i slobodni javni diskurs podrazumijevaju i odgovornost za javno izgovorenu ili napisanu riječ. Pozderac je objasnio stav Partije u vezi sa gore spomenutim problemima na slijedeći način.
Pollitika - Kontraverzna tumačenja i približavanja, Bonn, 2002, 118. Kad je čuo da smo iz Crne Gore, odmah je znao zbog čega smo došli.
Projekat Rastko Cetinje - Svetozar Tomic: Piva i Pivljani Svetozar Tomić Piva i Pivljani Poseban otisak iz Srpskog etnografskog zbornika knj. LIX Naselja i poreklo stanovništva knj. Cvijić Urednik d-r Vojislav S. Radovanović, dopisni član Srpske akademije nauka Kartu oblasti u prilogu izradio Antonije Lazić, kartograf Geografskog zavoda Univerziteta u Beogradu. Crteže u tekstu, sa oznakom 0. Crkvicama; sve zgrade šticom pokrivene. Tripke Grede u selu Kulićima. Gornji deo groba: dužina 2,41 m. Donji deo: visina 0,30 m. Simeon Mirotočivi, freska u manastiru Pivi. Sve su to narodne rukotvorine u kući Tripka Grede u Kulićima. Još pre Balkanskoga rata Jovan Cvijić mi je često govorio da bi trebalo obraditi Pivu i Banjane kao što sam obradio Drobnjak. Govorio je: to je jedna etnička celina i korisno bi je bilo obraditi radi poznavanja, tih naših dinarskih plemena, i malo je naših krajeva, koji se pominju u XIV, XV, XVI i XVII veku, u vezi sa. Dubrovnikom, kao što su Banjani i Drobnjaci. Banjani su bili još sklonište i utočište mnogih srpskih porodica, gonjenih od Turaka, i posle rasadnik za naseljavanje Katunske Nahije, Nikšića, Drobnjaka, Pive, Golije, a preko ovih i oblasti stare Raške i velikog dela Srbije. To se da lepo videti iz života i kretanja i pojedinih pivskih porodica. To potsticanje Cvijićevo učinilo je da sam, za vreme velikog školskog raspusta 1912 g. Iako tada politički odnosi između Srbije i Crne Gore nisu bili sasvim bratski, ja sam u Crnoj Gori toga puta prošao da ne može bolje biti. Ondašnji crnogorski ministar unutrašnjih dela izdao mi je uverenje 25 juna 1912 g. Po povratku iz Crne Gore, taman sam pristupio sređivanju prikupljenog materijala prvo za Pivu i izradi fotografskih snimaka, a nastupi Balkanski rat. Odem u vojsku demobilišem se 29 avgusta 1913. Tako mi prikupljena građa osta nedirnuta punu godinu dana. Po demobilizaciji, posle odmora od nekoliko dana, ponovo otpočnem obradu građe barem za Pivu. No i to nije dugo trajalo, jer bih postavljen 26 septembra iste godine za prosvetnog inspektora za Kosovsku oblast i odmah sam morao ići na novu dužnost. Zbog selidbe i velikog i sasvim novog posla na novoj dužnosti, obrada prikupljenog, materijala odloži se i ovoga puta na neizvesno vreme. Negde početkom aprila 1914 grd. Rad je prilično napredovao, ali mobilizacija i. Otišlo se u rat u julu 1914 god. Po odlasku vojske iz zemlje 1915 god. Nisam više ni mislio da započeti rad o Pivi ikada i dovršujem; ali opet na potstrek pok. Cvijića latio sam se posla i 1922 god.. Moj rukopis je pregledao Cvijić i našao da je dobar i predložio, Akademiji da ga primi i nagradi. Akademija je usvojila predlog Cvijićev i spis nagradila prvom nagradom:od 6. Bojao se da mi se što ne desi, jer su se još i tada osećale posledice rada onih iz Rima i Gajete. A kakvo je bilo stanje 1920, 1921, 1922, 1923 godine u Crnoj Gori najbolje pokazuje ono sveže mramorje oko Nikšića i po drugim krajevima Crne Gore. Izvršio sam preduzeti put i po povratku u Beograd sredio sam materijal, izradio nove fotografije i dovršio rad, koji je sa ovim dopunama povećan skoro za jednu trećinu. Popravljeni rukopis pregledao je d-r Jovan Erdeljanović i učinio izvesne napomene. Ja sam postupio prema napomenama d-r Erdeljanovića i tako ispravljen rukopis vratio Akademiji. Ne samo za ovaj rad, no za sve moje dosadašnje radove, iz etnologije i antropogeografije imam najviše da zahvalim Jovanu Cvijiću, svome profesoru i učitelju. Ja sam jedan od njegovih prvih učenika i slobodno smem reći: što je Vuk za jezik i narodne umotvorine, da je to Cvijić za poznavanje naselja i porekla našega naroda. Zato neka je Jovanu Cvijiću velika hvala i kao učitelju i kao radniku na proučavanju života i rada našega naroda. Na istoku je Pive Drobnjak, na zapadu Gacko i Golija, a na jugu Šipačno. Do godine 1875 Piva, je bila pod turskom upravom, a od toga vremena do našega ujedinjenja bila je u sastavu Crne Gore. Granica Pive, prema Drobnjaku, polazi od Tovarovca, na levoj obali Komarnice, u samom kanjonu prema Dubrovsku, pa ide, preko reke, uz Brijeg, kosom u Kamenicu, na putu Dubrovsko-Bezuje, u Dragaljevu. Odatle granica ide u Ležakovac, u njegov najviši vrh, pa u granicu na pomol Studenoj. Od Prutaša granica ide u Škrčko Ždrijelo, pa u Soje, zatim kosom planine do Pašine Gomile. Iz Pašine Gomile granica ide u Štulac, pa između Tepaca, i sela Crne Gore spušta se u Taru u Jezik. Od Jezika granica Pive ide Tarom do Šćepan-Polja, jo stava Pive i Tare. Tu prelazi reku, pa ide uz planinu Kruševo više Mratinja, pa uz Vučevo Polje do u vrh Maglića. Od Maglića granica ide u planinu Vlasulju, zatim preko planine Kruščice u Lebršnik, pa onda više Stubice i preko Ravnoga u Magareću Stopu. Od Magareće Stope granica ide u Latično, u Novakov Bunar, pa slemenom planine Golije u Mramor, više česama. Odatle ide u Bajovo Ždrijelo, pa u Šišman-Vrh 1503 m. Vrlo se često dešava da ovako povučena granica odvoji od jednoga plemena jedan deo bilo utrine, bilo planine ili gore šume i dodeli ga drugom plemenu s kojim ovo odvojeno zemljište nema nikakve ekonomske a često ni fizičke zajednice. Da li je tuđe ili srpsko još nije utvrđeno. I kod Srba i kod Hrvata ima naziv: Pivare, Pivnica, Pivnice, a kod Slovenaca: Pivka za sela i zaseoke. U našim pisanim, dosada poznatim, spomenicima prvi put se pominje Piva kod popa Dukljanina u drugoj polovini XII veka. Zatim Piva se pominje u Svetostefanskoj hrisovulji od godine 1313-1318. Ovde je interesantan slučaj i ima verovatnoće da je starije ime Piva kod kraja no kod reke. Vrbnica je pritoka Pivina, ali naselja iz doline Vrbnice nemaju nikakve veze sa rekom Pivom, da bi im ova mogla nametnuti svoje ime. Da može neka župa dobiti ime pa kakvom mestu, koje se u njoj nalazi a ne po reci, koja kroza nju protiče, imamo lep primer u imenu: Brskovska Župa, koja je dobila to ime po brdu Brskovu na kome je podignut i grad istoga imena, a ne po reci Tari, i to velikoj reci, koja kroz nju protiče. Duža osa oko 55 km. Njene strane spuštaju se ka reci Pivi nejednakim i neravnim terasama. U ovoj udolini reka Komarnica-Piva usekla se za nekih 600-750 m i stvorila najlepši kanjon što može biti. Po morenama i tragovima glečera, koji se u Pivi nalaze po Cvijiću do 1119 m. Vrhovi Durmitora, Maglića, Vlasulje i Vojnika virili su iz toga lednika i izgledali kao ostrva. I danas, kad se Piva pogleda sa Vojnika ili Prutaša, ona ima oblik jednoga velikoga korita, iz koga je glečer otekao glečerskim jezikom ka Šćepan-Polju, klisurom između Ulobića i Sokola. Pritiskom na bokove, stropoštavanjem, lomljenjem i topljenjem, lednik je unekoliko ublažio one izrazite i oštre oblike na površini Pivinoga tla, što je ostalo iza krasnoga procesa. Velika masa leda, koja je morala biti u Pivinom koritu u glacijalnoj periodi, snosila je prilikom svoga kliženja i topljenja trošni materijal u nizine i u reku Pivu, a na tvrđim stenama lednik se prelamao i stvarao otseke slične rečnim terasama. Proces topljenja, i oticanja toga velikoga pivskog lednika sličan je otapanju velikih nameta smetova i postajanju podnametnih potočića. Ta radnja i dala je Pivi oblik proširenog rečnog korita. Ukoliko se veliki lednik topio i spuštao ka velikoj osi - današnjem koritu reke Pive - utoliko su se njegove bočne strane, nailazeći prilikom svoga kliženja na čvrste stene, lomile poprečno. Tragovi ovog procesa poznaju se po morenama i drugim znacima s desne strane Pive: u zaravni Bezuja, po Pišču, po Vojnovićima i G. Tih zaravni ili ravni ima i s jedne i s druge strane Pivinog kanjona kao retko gde u takvom terenu. Pojedine od njih bi činile celinu da ih nisu rečne doline isprekidale. Zarisnik je u Župi, u blizini Pivinog korita, najviši: visina mu je oko 1300 m. Morenski materijal, koji je morao biti rasturen po celoj Pivi, potoci su razneli i sneli u rečna korita, te ga danas na pojedinim mestima nema, a na drugim ima mnogo manje no što bi trebalo da ga bude. Intenzivna erozija Pive učinila je da i reke Vrbnica i Sinjac pojačaju snagu i spuste svoje korito do nivo Pive. To se Pivino dejstvo oseća i na opuštanju korita suvotočine Suvodola. Ovakvi površinski oblici Pive dokazi su da je poslednji proces, fluvijalni, važniji nego karsni. Preko ovih su trijaski krečnjaci, a vrhove čine jurski krečnjaci. Debljina ovih krečnjačkih masa u Pivi je ogromna, iznosi do 1700 m u vertikalnom preseku, Ovolika količina krečnjaka i čini da je Piva karsna oblast sa svima osobinama blagoga karsnog terena. Suvo karsno polje oličeno je u Breznima, a tipskih karsnih vrtača ima po celoj Pivi. One se sa Golije lepo vide po Štiverovcu, po polju Pejovića iznad Osoja miljkovačkog, po Zakamenu iznad Sinjca, Rudinica i Seljana i po Goransku. Ima ih i po Budnju i Brljevu. A Pivska Planina je sva pod vrtačama. Osobito su te vrtače izrazite po Gornjim Crkvicama, Pišču, Borkovićima i Dubljevićima. Ali od svih karsnih vrtača u Pivi najizrazitije su one po Dubi na desnoj obali Pive, prema Mratinju gde ih narod zove vrganje od vrg. Visoke pivske planine su po njenim granicama. Na istoku je Durmitor sa vrhovima: Prutašem 2400 m , Sojama 2460 m i Štuocem 2140 m , na kojima je granica između Drobnjaka i Pive. Na SZ, na granici Pive, nalazi se čitav splet planina sa vrhovima od preko 2000 m. Tu su Maglić 2387 m , Volujak, Vlasulja 2339 m , Veliko Bioče 2395 m , Štirno, Durmitor, Vitlovi, Jančarica, Kručica 2142 m. Sve ove planine čine jedan planinski masiv, bogat pašom i večnim nametima snega. Šumski pojas na ovim planinama, sa pivske strane, penje se do 1600 m. Sa zapada su duž granice šumovite planine Smrekovac, visoravan Ravno, Ledenice, Latično i Golija. Sa juga Pivu zatvaraju ogranci Golije i planina Vojnik koji pripada Pivi, Drobnjaku i nikšićskim selima. Vojnik je nedovoljno proučen. Da li zbog toga što je sputan i što se na nj dosta teško popeti ili što je prema Durmitoru i masivu Maglić-Volujak-Bioče neznatan i od manjeg interesa? Vojnik, istina, nema velikih cirkova kao Durmitor i Maglić, nema ni ogromnih večitih nameta snega kakvih ima na Durmitoru sa severne strane ispod Šljemena , ali on ima najizrazitiji tip karsne planine dinarskoga sistema. U glacijalnoj periodi na Vojniku je bilo lednika. Velika ledena masa, koja je bila razvijena, naročito na severoistočnoj strani, kliženjem se lomila. Lednik sa severne strane, prema Drobnjaku, na Kondžilima, ostavio je slabe tragove. On se sjurio u korito reke Bukovice- Komarnice sa svim materijalom, i to je reka odnela, te nema morenskoga materijala s te strane; ali su lednici sa ostalih strana ostavili morene. Tako lednik sa severoistočne strane, naišavši u prvoj glacijalnoj periodi na tvrdi i jedri krečnjak, ispod sela Mokroga, rasplinuo se po mokarskoj ravni, istopio i ostavio morene. U drugoj pak glacijalnoj periodi lednik je morao biti manji, i on nije dospeo do Mokroga, nego se na jedrom krečnjaku Divana, više Mokroga, zadržao, rastopio i ostavio morenskog traga. Tako sada ima morena na Vojniku sa iste strane na dve zaravni: na Mokrome vis. Deo Vojnikova lednika, sa istočne strane spuštao se stepenasto na Krnov, pa na Vučje, sa Vučja na Bukovik, sa Bukovika na Veliko i Malo Lukovo. Morenski materijal, koji je sa ove strane Vojnika morao biti obilat, potoci su razneli i sneli u niže predele. Otuda se danas po Bukoviku i Lukovu vide velike količine oblutaka, u svemu sličnih rečnim. Ovaj je glečer svojom težinom načinio sebi prolaz vlakom ispod Štirnoga Dola, ostavljajući u njemu dosta glečerskog materijala i spustio se na zaravan Jasenove Poljane, koja je prekrivena morenskim glavicama. Potoci su sneli ceo lakši i trošni materijal sa Jasenove Poljane kroz Surdup i Šipačno, a odatle jedan deo, preko jedne krečne prečage, u Nikšićsko Polje. Glečerskog morenskog materijala ima i po Živoj i po Breznima. Interesantan je fakat da se morenski materijal oko Vojnika spustio sa sviju strana skoro. Vojnik je velika plećasta krečnjačka masa između reke Bukovice, Mokroga, Krnova, Jasenove Poljane i Brezana. Pravac mu je ZSZ-IJI. Nad Bukovicom se Vojnik diže oko 1200 m, nad Krnovom oko 500, a nad ostalim podnožjima oko 900 m. Srednja mu je visina 1750 m. Svi su ovi vrhovi približne visine. Vojnik je najimpozantniji kad se gleda sa severne strane , sa planine Ivice. Vidi mu se nekih sedam visova sa sedam prevoja, sedam sedala, u jednoj liniji, pravca SZ-JI. Sredinu ove strane planinske čine Kondžila, najstrmija strana Vojnika. Podnožjem Kondžila teče Bukovica, čiji je nivo tu oko 750 m. Veliki atmosferski talog i topljenje snega toliko jako rastvaraju krečnjak u vrhovima Vojnika, da se u toku jednog ljudskog veka stvore čitave žljebine, kršne glavice i vrtače. Strane Vojnika se terasasto spuštaju ka SZ prema Breznima i ka SI prema Mokrome i Krnovu. Na SZ i Z strane su Vojnika blažeg nagiba, manje krševite i pod šumom bukovom i četinarima. Pored Štuoca, oble kršne glavice ispod vrha Vojnika, i Javorka - jednoga, kršnog grebena, preko koga vodi put Nikšić-Piva i koji vezuje ogranke Vojnika sa Golijom - ima Gola Strana, jedna rbatasta gola strana ispod Korijena. Na njoj se zapadni deo lednika sa Vojnika prelomio i jedan deo ostao u Živoj, a drugi je skliznuo u Brezna. Živa je za jedno 150 m. Istočne strane Vojnika su- dosta strme, krševite i pokrivene bukovom šumom. One dopiru do u Meke Dolove u Kruševicama, do Krnova i do Gradačke Poljane. S ove strane Vojnik nije jednostavan, nego je izlomljen i ima dosta vrhova pokrivenih šumom i dobrom pašom. Svaki vrh izgleda kao da čini zasebnu planinu. Južne su strane Vojnika najblaže i postepeno se Vojnik uzdiže s te strane od Gornjega Polja do vrha. Šipačno, Jasenova Poljana-Praga i Štirni Do, u dno koga ima voda Zminjac, to su tri zaravni terase na ovoj strani Vojnika. Obrasle su šumom, u nižim krajevima pitomom i bukvom, a u višim četinarima. Sa ove strane najviši su vrhovi: Vojnik, Gradno Brdo i Prisiren. Vojnik je od trijaskog i jurskog krečnjaka. Podnožje mu je verfenski škriljac i peščar koji se primećuje u koritu reke Bukovice. Krečnjak je, osobito onaj sa severne strane, vrlo trošan. Vododržljivi slojevi su tek na visini od 800 m. Glavni izvor, na Mokrome, koji se zove Kučine Peći, posle toka od 90 m. Na zaravnima i po stranama Vojnika nalaze se tipske vrtače. One su dobile svoj pravi oblik i tip u glacijalnoj periodi. Danas grade sekundarne vrtače veliki snegovi i plahovite kiše. Sneg na Vojniku napada 2 do 3 metra debljine. Vrhovi mu se zimi zaoble i ujajče, te izgleda kao jednostavna snežna masa. O kopnjenju sva voda od toga snega izuzevši po Kondžilima propada u zemlju kroz kanale u dnu vrtača. Na Vojniku nema vode, i stoka se zadovoljava rosom i snegom koji se po nametima zadržava do novoga. Ali na Vojniku ima preko leta mnogo manje snega nego na okolnim planinama iste visine. To dolazi, po mome nahođenju, otud što mu je suviše karstan teren i što ima mnogo šupljina i vrtača. Karsnost Vojnika najbolje se ogleda u Poljicu Mokarskom, koje je između Divana i Mramorja. To je jedna talasasta karsna zaravan, prekriljena kršnim glavicama i mnogobrojnim primarnim i sekundarnim vrtačama. Visina mu je 1625 m. Donje je bez šume, skoro popločano jedrim krečnjakom, a veliko je oko 4 km 2. Između tih krečnih ploča nalaze se prostrane tanjiraste vrtače, po kojima su rastureni letnji savardaci i kolibe. Gornje je Poljice skoro iste veličine kao Donje i pod šumom je bukovom i smrčevom. Prekriveno je pravim vrtačama. Na prostoru od 1,5 km 2 izbrojio sam 34 vrtače, veličine u prečniku od 10 do 15 pa i više metara, a duboke su po 5 i po 8 do 10 m. Ove se vrtače najlepše mogu pregledati sa Mramorja. One su po obodu i stranama pokrivene šumom; dno im je golo i šuplje; kanali su im otvoreni. Vrtače se penju visoko uz Mramorje. Jedna je na visini od 1850 m. Ona je s južne strane Mramorja, gotovo pod samim njegovim vrhom. Piva spada u zonu karsnih oblasti i živom je vodom vrlo siromašna. U njoj čitavi krajevi, naročito na desnoj strani Komarnice-Pive, nemaju ni potoka ni izvora i potpuno su bezvodni. Kroz Pivu protiču: Komarnica, Piva i Vrbnica a pogranična joj je reka Tara. Bukovica, je veća od Komarnice, ali pri sastavu njih dve Bukovica gubi svoje ime i dalje s7e zove Komarnica. Ispod Pivskog Manastira u Komarnicu utiče r. Sinjac, koji izvire u Prisoju manastirskom, pod samim Goranskom. Sinjac je dug svega 2 km. Izvor mu je vrlo jak: ima dva Oka, Veliko i Malo, i odmah je čitava reka. Streke njegovog korita su vrlo strme; on je pravo karsno vrelo i postao je erozijom izdani. Od utoka Sinjca u Komarnicu Komarnica gubi svoje ime i nastaje Piva sl. Od Sinjca do Šćepan-Polja Piva je duga 32,5 km. U Pivu utiču s leve strane tri pritoke. Jedna je od njih Vrbnica, koja postaje od više potoka: Orašnice, Sutulije i Zukve, koje dolaze s visoravni Ravno. Ima kanjone i vodom je dosta bogata. Druga je Suvodo, koji presušuje, po čemu je i ime dobio. Izvorište mu je u Jezerinama, koje su između Bioča, Graca i Pleća. I Suvodo ima u donjem toku kanjone. Treća je Mratinski Potok, koji dolazi s Maglića od Ulobića i Pleća. S desne strane jedina je pritoka Pivina suvotočina Pirni Do. Vodeni Do se s proleća i s jeseni zajezeri, naročito njegov niži deo, oko izvora Zminjaka i voda u njemu stoji po mesec dana. Reke Komarnica i Piva dužinom a Vrbnica širinom prostrugale su tle oblasti i u njemu načinile prave kanjone. Vrbnice 400 do 600 m. Kanjoni Komarnice-Pive su vrlo strmi, krševiti, sa puno točila i prla, a strane kanjona su obrasle šumom, naročito leva, i niza njih je pristup reci vrlo težak, prosto nemoguć. Kanjon reke Vrbnice ima strane blažeg nagiba, rečna je dolina šira i prostranija, te je pristup reci lakši. Strane kanjona su obrasle lepom bogatom šumom. Leva strana, ispod sela Stabna i Miloševića, ima pitomu šumu, a desna, ispod planine Žagrice, ima dosta borove šume, i to je crni bor, koji još zovu i pitomi bor. Na Vrbnici ima duž cele njene dužine priličan broj vodenica i valjarica, dok na Komarnici-Pivi nema nijedne. Iako kroz Pivu teku dve ovolike reke, narod se pati bez vode, jer se vodom sa tih reka slabo ko može koristiti zbog dubine kanjona i nemanja puteva. Teren je ceo karsni, te sav vodeni talog što pada preko godine propada u zemlju. U Pivskoj Planini, koja se smatra kao čist karsni predeo, ima svega tri izvora sa kratkim otokom: Radoševina kod Đedova Dola, na granici Pive i Drobnjaka; Gostaja u Nikolinom Dolu, u katunu Borkovića; i Sopot niže crkve Boričke, u Pirinom Dolu. Građene su vode u ovom kraju: Pištet u Brvnu, niže Lokvice, u hataru sela Pišča; Bjelanov Pištet kod Prutaša u Todorovom Dolu; Korita na Potrku u hataru piščanskom; Izvori na Ruđinom Dolu u planini sela Vojinovića; Ublovi u udutu sela Kulića. Da pomenem još Sušicu koja izvire iz Škrčkoga Jezera, protiče kanjonom između Nedajnoga i Crne Gore i utiče u Taru. Na sušama presuši i otuda joj i ime. Tara je pogranična reka Pivine oblasti od rta Jezika ispod Štuoca, ogranka durmitorskog, do Šćepan-Polja. Strane Tare sa pivske strane su terasaste, bogate šumom i imaju prilično izvora, ali nema nijednoga potočića a kamo li rečice da s te strane u Taru uvire osim Sušice. Na Šćepan-Polju Tara i Piva se sastavljaju i odatle nastaje Drina sl. Tara je na Šćepan-Polju veća i u svako doba godine vodom bogatija od Pive. U kanjonu Komarnice-Pive izbijaju na dosta mesta jaki izvori. Neki su od ovih izvora prava karsna vrela, i oni su mahom do same reke. Od svih ovih pobrojanih živih i građenih voda narod u Pivskoj Planini ima malo koristi. Pivska Župa je, međutim, bogatija vodom, naročito naselja u stranama u slivovima reka Vrbnice i Komarnice- Pive. Novija naselja u Župi, podignuta na katunima, živom su vodom takođe siromašna. Klima je u Pivi kontinentalna, u Župi je malo blaža no u Planini. Zime traju pet i po do šest meseci, a leto šest do šest i po. Prelaz iz zime u. Čim s proleća dan ojača i stane sneg da se topi nastaju kiše; s jeseni, pak, kiše počinju u drugoj polovini oktobra i završavaju se oko Arhanđelova-dne sa snegom i lapavicom. Lučinske su kiše bujne, sa vetrom i pljuskom. Svaka vrtača i zatvorena dolina se od njih zalokvi; voda izbija iz svake pećine, jame i škrape. Ove kiše preseče u jesen sneg sa jakim i hladnim severom, a u proleće jarko sunce. Sneg pada u zimnje doba dva do dva i po meseca svaki dan. Osvane vedro i sunce greje, a u 10 sati zapodene se oblak sa Durmitora i začas prekrije celu oblast; oko podne sneg počne da pada i pada do ponoći; onda prestaje, vedri se i tako biva nedeljama. Sneg je zimi suv i lak, a s jeseni i proleća vlažan i težak. I narod i stoka lakše snose suvu zimu no vlažnu. Zimi često prekodan dune jug i objuži, a noću nadjača sever i zamrzne tako da se površina snega sledi. Sve doline, vrtače i sve druge neravnine i kamenje sneg je pokrio i uravnio, tako da se može ići na svaku stranu bez ikakve muke. Zamrzla površina snega je debela na desetine santimetara, pa je čvrst kao debeli sloj leda. Nekih godina sneg počne da pada o Krstovu danu. Zime su hladne i sve zamrzne. Na Pišču duvaju vrlo jaki i hladni vetrovi. U Breznima je najhladnije. Zimi, kad sneg pokrije zemlju, padne magla po Crkvičkom Polju i ne diže se po mesec i više dana. Iz magle pada inje i temperatura se spusti do 25° ispod nule. Na ovu hladnoću utiču: osojni položaj Brezana, okolne planine i u nekoliko reka Komarnica. Hladnoće su najveće oko Bogojavljenja. U višim krajevima letnja se kiša obično završava gradom. Vodenoga taloga ima srazmerno dosta, ali je nejednako raspoređen. Leta su često vrlo sušna kao što je bilo 1922 god. U Pivi su maj i juni sveži, juli je umeren i čak vlažan, a avgust i prva polovina septembra su vrlo topli, naročito međudnevica. U Pivi nema kolskoga puta, te se može slobodno nazvati zemlja bez puteva. Bio je projektovan put Nikšić-Goransko, čak je nešto i trasirano u udutu nikšićskome i počelo da se gradi, pa je tako i ostalo. Time se i objašnjava zaostalost Pive i Pivljana u mnogo koječemu od susednih krajeva. Putevi kakvi su bili u vreme tursko takvi su i danas: kozje staze i krčanici za one brdske male konje i više ništa. Još je reka Komarnica-Piva presekla Pivu na dva potpuno odvojena dela. Osim mosta na Krscu, ispod Pirnoga Dola, koji je pre nekoliko godina načinjen, i mosta ispod Manastira,: koji se neprestano kvari, trećega prelaza: nema na ovoj reci na dužini od nekih 70 km. Jedino leti, kad su veće suše, ova se reka gazi i to samo na četiri mesta: prema Mratinju ispod Dube, prema Plužinama ispod Pirnoga Dola, na ušću Sinjca ispod Manastira, i pod Breznima prema Dužima. Prilaz je ka ovim gazovima gotovo nepristupačan i neshvatljiv za stranog čoveka dok ne bi sam to video. Ide se kanjonom pored reke i put je ponegde romantičan i prijatan, ali vrlo često i opasan i po konja i čoveka da se ne survaju u reku. U Pivu se može ući putanjama sa više strana: iz Drobnjaka preko Dragaljeva na Bezuje niz Jezera preko Dobrog i Todorovog Dola na Pišče; iz Foče na Šćepan-Polje u Donje Crkvice; od Gackoga na Ravno pa u dolinu Vrbnice; iz Golije, preko Višćinja-Dola, na Osječenicu ka Manastiru i Rudinicama, i najglavniji: od Nikšića preko Šipačna na Lipovu Ravan i Javorak, pa na Brezna. Ovim poslednjim putem se održavala veza između Pive i Crne Gore. Izuzevši zimi, dva do dva i po meseca, ovaj je put u saobraćaju cele godine, dok su ostali prolazni samo za vreme letnjih meseci. Da bi Piva mogla živeti i razvijati se, treba je vezati kolskim putevima: Goransko-Gacko ili Pružine-Gacko; Goransko-Nikšić; Goransko-Foča i Šavnik-Bezuje- Manastir. Od Bezuja treba načiniti ma i uzan kolski put za Crkvice i dalje za Šćepan-Polje. Za sve vreme turske uprave Piva je bila u sastavu hercegovačkog mostarskog mutesarifluka: okruga a pod kajmakamom srezom cerničkim. Tako je bilo po svoj prilici zbog toga što je Piva bila bliža okružnoj i sreskoj turskoj vlasti i što je u njoj kroza sva vremena bilo dosta turskih čifluka i muslimana, čifčija i radnika. Od svojih vlasti Piva je imala vojvodu i seoske knezove. Nigde se u njoj ne pominje oberknez, tj. Prve su vojvode bile iz kuće Jokovića iz sela Zabrđa, pa je vojvodstvo prešlo na kuću Lješevića, pa na Lazara Sočicu iz Plužina. Vojvode iz kuće Jokovića i Lješevića bile su u vremenu turskom, a vojvodstvo Lazaru Sočici po narodnoj želji dao je Knjaz Nikola u prvom srpsko-turskom ratu. Da li je prve vojvode u Pivi birao sam narod, pa, ih turske vlasti potvrđivale, kao što je to bilo u Drobnjaku ili su ih vlasti postavljale, nema tačnih podataka. Za popa Toma Lješevića, pivskog vojvodu, imaju se pismeni podaci da ga je Mahmud-paša Bušatlija, skadarski vezir, carski odmetnik, postavio za vojvodu Pive i Crkvica 1786 godine. Izgleda da je bila onolika koliko je vojvoda imao podrške kod turskih vlasti. Svako veće selo u Pivi imalo je svoga kneza. Kneza je, prema vremenu, postavljala vlast i biralo selo dobra čoveka i iz dobre kuće. U kući Tadića ovo se kneštvo dugo zadržalo i prelazilo je sa oca na sina. Zna se da je 1840 godine, kada je Smail-aga Čengić prošao za Drobnjak, bio u Smriječnu knez Arsenije Tadić i da je pratio Smailagu do na Duži. Zna se da su ovi seoski knezovi sve manje raspre i potre sudili i presuđivali. Trudili su se na sve načine da se parničari slože i naravnjaju. Nisu dopuštali da Srbi bez velike muke idu na turski sud. Verovalo se da Srbin gubi na turskom sudu, pa i kad parnicu dobija. Pojava Luke Vukalovića, pedesetih godina prošloga veka u južnoj Hercegovini, imala je odjeka i u njenom severoistočnom delu. Septembra meseca 1852 godine sastali su se više Vukalovićeve kuće, u Zupcima, na sastanak i dogovor ovi narodni ljudi: od Banjana Jovan Baćević i Đoko Miljanić, od Pive pop Žarko Lješević i Arsenije Gagović, od Drobnjaka pop Milovan Tomić, Milovan Karadžić i Milutin Bašović. Na tom sastanku je uglavljeno da se ustane na Turke kad Vukalović, u dogovoru s Cetinjem, dadne znak za to. Na Rudinicama su, 6 avgusta iste godine, u jednom prepadu do noge potukli Turke i veliki plen zadobili. Vratili su se svojim kućama ustaši i narod je živeo potpuno slobodno. U narodu postoji i danas verovanje da je Piva za tih šest godina bila u sastavu Crne Gore, i da je njome, preko narodnih ljudi, upravljao knez Nikola sa Cetinja. Godine 1868 Turska izvrši neke reforme u administraciji u Bosni i Hercegovini i počne raju da steže. Pivu podeli na dva dela: Planina, sa svima naseljima na desnoj strani Komarnice-Pive, potpade pod Foču, a Župa, sa naseljima na levoj strani, potpade pod Gacko. Tu je bio sud, kadija i juzbaša za vojsku. Kasarna je bila na Bezuju, prema Drobnjaku, i na Nedajnom, a stražarnice su bile na Rudini, na Pišču i na Bezuju. U stražarnicama je bilo 10 do 20 nizama a u kasarnama po jedna četa i više 100 do 150 ljudi. Turci su ove kasarne i stražarnice podigli od 1868 do 1875 godine. A kako je u Pivi bilo dosta turskih čifluka Plužine i Zukva bile su Čengića: iz Lipnika , u njoj je bilo i dosta hercegovačkih muslimana na Zukvi su bili Gačani ili kao čifčija ili kao radnika, to su turske vlasti preko njih držale raju u stezi. Raniji pivski ustaši, čim osetiše novu tursku upravu, napustiše Pivu i opet uskočiše u Drobnjak i tamo ostaše za sve vreme ove druge i poslednje turske uprave u Pivi. Turci su bili kivni na Pivljane za ono šestogodišnje držanje pri Crnoj Gori, pa su ih držali u stezi i strahu kakav se nije zapamtio. Narod je hranio tursku posadu i vojsku; teran je na kuluk; nikuda se niko iz svoga mesta nije smeo maknuti bez dozvole vlasti; prebacivano je seljacima što su im rođaci uskoci; često su sela pretresana i traženi ustaši - jednom reči: narod je bio pravo roblje. U maju 1871 god. Kulučio je narod, pištao u mukama, ali nije bilo pomoći. Proleće 1875 godine bilo je mutno i uzrujano u severoistočnoj Hercegovini. Vrilo je na sve strane. Neredi i ustanički pokreti pojavljivali su se svuda. Zulumćari Turci, isto onako kao pred ustanak u Srbiji 1804 godine, razmileli su se po zemlji i pljačkali i arali narod, misleći da će ga tim načinom umiriti i od ustanka odvratiti. Među ovima su čuveni i veliki zulumćari bili braća Šajnovići iz Drine. Ovi su pošli u Pivu da beleže desetak. Zapadnu im ustaši: Mušan Živković, Šaban i Sava braća Krunići, Novak Suknović, Sava Likić, braća Simo i Šćepan Ploska i još neki drugi. Ferat je bio na Goransku i pobiju se na Krscu. Tu od Srba pogine Šaban Krunić i Mušan Živković, oba vođe tih ustaša, a od Turaka pogibe nekoliko vojnika. Srbima su Turci glave otsekli i odneli. Posle ovog događaja posada se turska uzbunila, ali nije preduzimala u narodu ništa, no je samo čuvala kasarne i stražarnice. U Nevesinju i Gacku, je vrilo, te ni otuda posade nisu se smele kretati i slabiti tamošnje položaje. Knjaz Nikola je tajno pomagao ustanički pokret i bodrio uskoke i ustaše. Presretnu ih ustaši: Mira Gagović, Šćepan Ploska, Ivan Kecojević, Radojica Šarac, Ćetko Glomazić i Milutin Milan Ćeranić s Dubrovska iz Drobnjaka sa drugovima i pobiju ih u Dolinama u Seljkovcu sve do jednoga. Od ustaša tu, pored ostalih, pogibe Ćeranić, a onaj jedan Turčin što je ostao u životu vrati se na Pišče i izvesti tursku posadu o pogibiji svojih drugova. Pozovu Srbe seljake s Borkovića da im pomognu. Čim se Radule sastao sa Turcima on vikne na seljake, te skoče na nizame i sve ih pobiju, ali pogine i Radule. Na taj glas seljaci iz sela Boričja i okolnih sela udare na Turke i zapale čardak. Tu pogibe Milisav Radović, sinovac Radulov, otresit i hrabar seljak. Istoga dana, pred veče, Cicmili, Bogdanovići i Milutin Kulić sa drugovima udare na ostatak Turaka na Pišču. Nizami u kasarni na Nedajnom držali su se do 4 avgusta a toga se dana predadu pobunjenicima s tim da ih ostave žive i da ih puste da idu slobodno u Foču. Ovi na to pristanu i Turci odu, u Nikoviće na Crkvicama, a odatle posle preko Tare. U ovim prvim sukobima između ustaša i nizama ustaši su stalno stradali. Ustaši su bili naoružani štučevima i drugim prednjačama i bili su oskudni u džebani, a nizami su imali dosta džebane, imali bolje oružje i izvežbanije vojnike. No ništa im to nije pomoglo. Ustaši su skoro za nedelju dana osvojili sve karaule i pobili ili proterali tursku posadu iz Pive. Jedino se kasarna na Bezuju držala do 16 oktobra, koga je dana i ona pala. Gatački Turci nisu mogli ostaviti neosvećene svoje ljude, što ih je raja u Pivi pobila, te potstaknu vlasti i Turke u Gacku i Nevesinju da se dignu protiv Pive. Mali turski upadi iz Gacka u Pivu bili su češći, ali prava turska vojska pod Rauf-pašom pošla je na Pivu u drugoj polovini oktobra, pošto je izgledalo da se stanje u Nevesinju i oko njega bilo malo umirilo. Crna Gora još nije bila u ratu sa Turskom, te otvoreno nije smela da pomaže Pivljane i Nevesinjce, ali dobrovoljci su sa sviju strana jurili u pomoć svojoj braći. Sve što je bilo za pušku u Drobnjaku, to je pojurilo Pivljanima u pomoć. Tako se i u Pivi prikupi dosta vojnika za odbranu. Pivljani i Drobnjaci dočekaju Turke na Ravnome. Boj je bio 30 i 31 oktobra 1875 godine na Glasovitoj, više sela Lisine. Boj je bio žestok i vodio se na smrt i život. Najposle se Turci povuku natrag sa velikim gubicima. U tome su boju Drobnjaci i Pivljani oteli Turcima dva debanžova topa, i taj se boj može smatrati kao pravi početak ratova 1875 i 1876 do 1878 godine. Dotada je Piva bila najviše u vezi sa Gackom i Nevesinjem, a otada je odvojena državnom granicom, tako strogom, da je Piva bila potpuno zatvorena, naročito prema Mostaru, na koju je stranu i imala jedino nešto puta i veza. Po oslobođenju Piva je podeljena na dve kapetanije: Župu, sa sedištem kapetana na Goransku, i kapetaniju Planina, sa sedištem kapetana na Pišču. I u vojnom pogledu bila su dva bataljona: župski i planinski. Ova dva pivska bataljona s tri drobnjačka. To je bio veoma razborit i trezven čovek i dobar komandant u ratovima. U početku je bio uz politiku kneza Nikole, a docnije se počeo od njega odbijati. Čak je to išlo toliko daleko da je bio sa omladincima zajedno u borbi za Ustav 1907 godine i bio opozicija knezu i njegovoj kamarili. Po popisu stanovništva od 1931 god. Međutim ja sam prilikom ispitivanja zabeležio svega 35 sela: 19 u Župi i 16 u Planini. Ova razlika u određivanju broja naselja dolazi otuda što ima Gornja i Donja Brezna; Gornje i Donje Rudinice; Gornji i Donji Unač, pa to neki beleže kao zasebna sela, a neki kao jedno selo, a opet mnoga su sela pivska, naročito u Polju Crkvičkom, tj. Po svome postanku pivska se naselja mogu podeliti u tri grupe: stara naselja, naselja od pre 300 do 250 godina i nova naselja. Takva su naselja u Župi: Mratinje, Plužine, Stabna, Stubica, Smriječno, Seljani i Rudinice, a u Planini: Donje Crkvice i zaseoci Zagrađe i Šćepan-Polje. Po predanju ova su naselja postojala u XV veku, a prema nekim starinama i privrednim znacima starim grobljima i tragovima vinograda i voćnjaka ona su mogla tu postojati i mnogo ranije. Sva su ova naselja na zaravnima u kanjonima Vrbnice, Pive i Tare, gde su klimske prilike vrlo pogodne za život i gde ima u izobilju vode i šume. Ona su bila u početku manja i stanovnici su im se zanimali zemljoradnjom, voćarstvom, pčelarstvom, zanatima i pomalo stočarstvom. Kako je prostor, u kome su ta prva naselja. Zbog toga su ova stara naselja matice za mnogobrojna nova sela, nove zaseoke i uopšte nova naselja. Adžići osnovali Lisinu bilo iseljenici iz starih krajeva na prvim katunima. Takva su naselja u Župi: Brljevo, Lisina, Zukva, Zabrđe, Stolac, Goransko, Duba i druga; a u Planini mogla bi se u njih uračunati Dubljevići i Pirni Do. Ova su naselja u blizini starih naselja i s njima su održavala tesnu vezu kako iz odbranbenih, tako i iz ekonomskih razloga. Stanovništvo ovih naselja već je izmenilo, pod uticajem klimskih prilika, zanimanje. Napuštaju zanate, voćarstvo i pčelarstvo i odaju se zemljoradnji i stočarstvu. Ova se naselja mogu podeliti u dve grupe: naselja, koja su postala u drugoj polovini XVIII veka i naselja, koja su postala oko sredine XIX veka i docnije. Osnivali su ih meštani deobom zadruga, a umnožavali su se priraštajem i doseljavanjem. Osnivanje tih naselja su izazvali prenaseljenost i ekonomski razlozi. Seljaci su po katunima i po planini kosili i spremali seno za zimu. Uza seno spremali su staje i priboje za ovce. Prvo su u stajama zimovali čobani, docnije i čobanske žene i deca, a najzad i ostala čeljad iz čisto ekonomskih razloga: da se na dve strane kuća ne vodi. Tako se malo po malo stara sela napuštaju i stvaraju nova na katunima i pri planinama. Ovakvih naselja ima dosta i njihovo se stanovništvo uglavnom bavi stočarstvom, a zemljoradnjom vrlo malo. Ostala zanimanja svojih predaka - zanate, voćarstvo i pčelarstvo - sasvim su napustili. Proces stvaranja novih naselja, u Pivi je vrlo interesantan i poučan. U ranije vreme, kada nije bilo ni lične slobode ni imovne sigurnosti, seljaci su se pribijali jedni uz druge radi odbrane i davanja otpora napadaču: zadruge su se čuvale, a kuće su bile zbijene bilo u celome selu bilo u svakom kraju sela. Na katune se izdizalo u jedan, a zdizalo takođe istoga dana. Livade po katunima su se kosile kao i danas, ali se seno s njih zgonilo u selo bilo na konjima bilo zimi po površici na saonicama ili granama ili se slobodno spuštalo niz voznike. U novije vreme, kada se narod osetio slobodniji i sigurniji, podiže staje i zimnje stanove po katunima i oko sela, gde mu je zemlja i gde mu je zgodnije, a kuće gradi na svojoj zemlji bez obzira na blizinu ili udaljenost sela ili pojedinih krajeva sela tamo gde mu je najpogodnije sa čisto privrednog gledišta. Tako ima pojedinih seljaka udaljenih sa kućom po tri do pet a i više kilometara od sela ili najbližeg kakvog naselja. Oni zimi po tri do četiri meseca ne vide žive strane duše, već žive usamljeni kao pustinjaci. Sva su sela u Pivi razbijenoga tipa: starija šumadiskoga sa krajevima, a novija starovlaškoga. Sela šumadiskoga tipa ne zauzimaju velike prostore kao sela po Šumadiji, ali imaju jasno obeležene krajeve, u kojima, su kuće zbijene. Njive su u ovim selima oko kuća, a livade i ispaše izvan sela. Takva su sela Plužine, Stabna, Crkvice, Borkovići i druga. Međutim, kod sela starovlaškog tipa kuće su rasturene po selu bez ikakva reda. Njive su po selu i oko sela, a sporedne zgrade, gde ih ima, takođe su rasturene po njivama i livadama i u selu i oko sela. Dok sela šumadiskog tipa imaju izgled malo kulturnijeg naselja, dotle ova starovlaškoga više liče na katune nego na sela. A kako ova sela starovlaškog tipa nemaju skoro nigde šume oko kuća, niti kakvog voća, izgledaju još više kao neka privremena naselja. Po seoskim krajevima u Pivi naseljena su ista bratstva, te se po njima često i zovu. Crkvicama: Nikovići, Jerinići, Šarići, Vojvodići, Kneževići itd. Kako su pojedini krajevi dosta veliki, sa 15 ili 20 kuća, često ih poneki nazivaju zaseocima, pa čak i selima. Otuda i dolazi nejednaka cifra u broju sela kod statistike i pojedinih ispitivača. Kuće nisu nikakvom ogradom ograđene, a po selima, naročito novim i najnovijim, nema šume, te su sela gola i izgledaju divljačna. Kuće su po selima velike i lepe, te kad bi sela imala drveća izgledala bi mnogo lepša i mnogo savremenija. Kroz sela samo vode staze i ponegde krčanici, a o kakvom građenom putu nema ni pomena. Još narod nije tamo svestan korisnosti puteva, pa na njih slabo i obraća pažnju. Od starina u Pivi vredi pomenuti ove tragove ranijih naselja: stara groblja mramorje , gomile, gradine, crkvišta i manastir. Njih ima na mnogo mesta u Pivi. Ima ih mnogo više no u Drobnjaku, sigurno zato što je Piva, naročito dolina Pive i Vrbnice, mnogo župnija od Drobnjaka i što je bila kroza sva vremena naseljenija od njega. Nadgrobne su ploče položene po zemlji i do pola su u travi. Na dva od ovih grobova su krstovi v. Nadgrobne ploče nemaju šara i nema nijedne da stoji uspravljeno. Kad bi se te nadgrobne ploče isprevrtale, možda bi se na njima, s druge strane, našle još kakve šare ili kakvi drugi znaci. Ima jedno staro groblje u selu Bukovcu. Manje ima nadgrobnih ploča no u D. Breznima, a otprilike su iste onakve kao one u Breznima. Ove nemaju nikakvih šara niti ukrasa. Zatim ima po jedno staro groblje na Branovu; oka sela Smriječna; na Gracu; više sela Budnja; na Bari Grgurskoj ovde na jednoj ploči imaju uklesane nožice, makaze, kojima se ovce strigu ; kod mlina na Vrbnici u Plužinama. Sva su ova groblja manje više jednaka: to su velike krečnjačke ploče bez ikakvih šara i ukrasa, rasturene po zemlji na kakvom malom brdašcu, udaljenom od naselja po nekoliko stotina metara. Ima staro groblje više Pirnoga Dola. Tu ima 12 lepih nadgrobnih ploča, ali bez ikakvih šara. Ploče su rađene i lepo otesane. Ima iza Boričja 10 grobova sa nadgrobnim pločama neuređenim i prostim. Ima jedno groblje u Knež-Dolu na Gornjoj Jaseni, visoko u planini. Ovo je groblje isto onako kao ono u Borkovića Katunu. Ima jedno groblje u Nikolinom Dolu i u Todorovom Dolu. Staro groblje kod crkve na Pišču je vrlo interesantno. Ono je mnogobrojnije no i jedno do sada pomenuto. Prilikom raskopavanja ovoga groblja naišlo se na neka stara crkvišta. Na temeljima jednog starog crkvišta podignuta je i nova crkva za Pišče i okolinu. Crkva nije velika i sva je ozidana od kamena iz temelja tih crkvišta i od nadgrobnih ploča. Ovo groblje na Pišču je izmešano: ima starih grobova i grobova docnijih ali ipak nikako docnijih od 350-400 godina sa hrišćanskim oznakama. Na starijim grobovima su ploče grube, neizrađene i velike; docniji grobovi su lepši, ploče su im izrađenije i na njima ima uklesanih znakova od kojih su jedni pravi krstovi, a drugi liče na krstove. Na jednome ima pravi krst sk. Na drugom ima reljefno uklesan mali mač. Na trećem grobu, koji ima oblik krova od kuće, ima s čela krst interesantnog oblika i na jednoj strani dva krsta istoga oblika. Na četvrtom grobu ima zvezda šestopera i mesec sa, rogovima sk. Na petom grobu ima krst opet naročitog oblika. Na šestom s leve strane ploče ima krst bareljefu, dok su ovi prvi svi reljefni. Prilikom prekopavanja u ovom starom groblju uvek se nalazi po jedna mala srebrna parica. A u jednom grobu, na samoj ledini, u blizini toga groblja, nađeno. Najlepše je groblje, zvano Mramorje, u Borkovića Katunu. Ovde ima 17 grobova na jednoj obloj glavici. Nadgrobne su ploče u obliku trapeza od tvrdoga krečnjaka, dosta lepo urađeno i sa šarama s lica sk. Nekada su ploče bile sve uspravljene, tj. Na jednoj od tih ploča počeo je neko da kleše krst, pa je ostavio nedovršeno. Približno je na toj visini i groblje na Branovu u Jezerima, koje narod takođe zove Mramorje. Oko Šćepan-Grada Sokola ima mnogo starih grobova. Pop Jovo Radović iz D. Crkvica pričao mi je da takvih starih grobova ima mnogo po šumi sa strane Tare i da na njima ima nekih natpisa. Ja te ploče nisam gledao, ali sam naišao na jugoistočnoj strani od grada na staro groblje sa vrlo velikim nadgrobnim pločama. U jednoj grupi ima 9 grobova, a među njima je jedan najveći i najlepši i na njemu ima ćirilovski natpis dosta iskvaren. Natpis glasi: Božű i Petkovü? Molţ vi ne popiraite me mimoidući, ere sam {a bio kako i vű a vű ćete bűti kako i ja smertni. Postavihü bilig za života a iskahü umreti u Sokolu... Ovaj je grob dosta dobro očuvan. Natpis je na, njemu sa strane i sa nešto više truda i strpljenja mogao bi se pročitati i potpuno razjasniti. Grob je donjim delom zarastao u korov, a oko njega je šuma. Dimenzije ovoga groba po merenju dopisnika iz Foče ne podudaraju se u svemu sa mojom merom. Po dopisnikovom: grob je dugačak 2,36 m. Ova su stara groblja rasturena po celoj Pivi, ali ih ima mnogo više u selima koja su postala na katunima i u Planini no u selima u Župi. Jedino od ovoga čine izuzetak nekoliko grobova kod Plužina i groblje oko Sokola. Oko groblja na D. Breznima i oko groblja na Pišču do pre 80 godina nije bilo nikakvih naselja, a oko grobalja u Planini i po katunima nema ni danas naselja. Nastaje pitanje: čime su se zanimali ti stanovnici čija su groblja na tolikim visinama, gde surova zima traje najmanje šest do sedam meseci. To su bili, besumnje, stočari, koji su leti izjavljivali ovce na pašu na te planine, a s jeseni ih gonili u humnije toplije predele, kao što su Umnjaci doskora izgonili ovce na letovanje na Maglić i okolne planine. Kod starijih su nadgrobne ploče velike, grube, neobrađene i skoro bez ikakvih šara i ukrasa. Na tim pločama nema nikakvih znakova hrišćanstva, te bi se po tome moglo verovati da su ta groblja iz vremena pre no što su Srbi primili hrišćanstvo. Poznija groblja imaju nadgrobne ploče malo urađenije, mnoge su otesane i imaju neke šare; na nekima ima znakova hrišćanstva, tj. Ta su groblja prema tome iz doba hrišćanstva, i besumnje hrišćanska. U vremenu Hercega Stjepana. Rovinski, koji je osamdesetih godina prošloga veka bio u Pivi, opisao je Pivu u svome velikome delu Černogorija, knj. U Dragaljevu, s pivske strane, ima na dva mesta velikih kamenih gomila kupastog oblika. Ne izgleda da je kamenje na te gomile usturano radi čišćenja livada. Jedna je od tih gomila visoka do 8 metara, a u prečniku ima 25 m. Narod priča da pod tim gomilama ima grobova. U Pivi ima dva mesta što se zovu gradine: gradina ispod sela Stabna i grad Soko, Šćepan-Grad. Gradina ispod Stabna je ostatak nekih zidina na jednoj strmoj kamenitoj kosi, pri utoku rečice Sutulije u Vrbnicu. U blizini ove gradine ima mesto što se zove Vinogradi, i narod zove gradinu Gradina Ercega Šćepana a vinograde Ercegovi Vinogradi. Šćepan-Grad je na jednom karsnom grebenu više Šćepan-Polja. Očuvale su se zidine od grada, ali to je sve obraslo u šumu da mu se ne može ni s koje strane prići. Položaj grada je vrlo podesan. On je čuvao prelaz na Šćepan-Polju i odbijao sa malim snagama svaku navalu ka Pivi i Drobnjaku, Grad je sa prisojne strane, pa iako je na priličnoj nadmorskoj visini - ima preko 700 m. Okolina grada je bogata vodom i šumom, a podnožje mu zapljuskuju Tara i Piva. On se pominje i pre XV veka. U vrhu staroga naselja, a sada zaseoka Zagrađa, ispod Šćepan-Grada, ima stara crkva sa jednim kubetom na sredini. Crkva je u ruševinama, a zidana je od kamena i bigra. Svodovi su izgrađeni od bigra, a crkva je bila spolja obložena tesanim kamenom. Na oltaru su troja vrata, i svi su lukovi, kako u crkvi tako i nad vratima i provorima, izrađeni u arapskom stilu. Na sredini crkve ima jedan veliki nadgrobni spomenik od beloga mermera bez ikakvoga natpisa. Spomenik ima oblik kućnjega krova i seljaci su ga pomerali i prevrtali tražeći novac ispod njega. Oko ovoga crkvišta nalazi se čitava šuma od divljih krušaka i jabuka divljaka. Čovek bi rekao da je to sve nekada rukom sađeno, pa zapušteno i podivljalo. Više crkvišta ima divan i jak izvor. Na samom Šćepan-Polju ima crkvište u seoskom groblju. Crkvište je veliko i predanje kaže: da je to bila glavna saborna crkva Hercega Šćepana. Najveća je i najznatnija starina u Pivi manastir Uspenije Sv. Manastir se lepo očuvao i nalazi se na levoj obali reke Sinjca, blizu njegovog izvora, u kraju koji se zove Gusac sl. Crkva ima oblik lađe, a ozidana je od finoga žućkastog i crvanog krečnjaka, koji je od sunca dosta izgoreo, te stalno prska puca. Srednji deo crkve je na stubovima, kojih ima šest, po tri sa strane. Debljina je zida 1,17 m. Unutrašnjost crkve je podeljena na oltar, mušku crkvu i papertu za žene. Dužina crkve šupljinom iznosi 26,70 m. Glavna vrata su visoka 1,85 m. Freske nisu neke naročite vrednosti, ali su se u većini dobro očuvale. Od naših svetaca vredi pomenuti: fresku sv. Save u oltaru, fresku Stevana Dečanskog na stubu s desne strane, fresku sv. Simeuna na zidu prema fresci Dečanskoga i dve freske ktitora manastira oko južnih vrata sa modelom crkve. Freske naših svetaca su onakve kakve se nalaze po našim zadužbinama iz XIII ;i HIV veka. Sava je u ornatu arhiepiskopa sa tonzurom na glavi; Dečanski ima krunu na glavi sl. Simeun je u crnoj rasi kao monah slika 18. One dve freske oko južnih vrata su vrlo interesantne. To je mesto za ktitore crkve, a da ove dve freske pretstavljaju ktitore, najbolje pokazuje model crkve, koju leva freska drži na jednoj ruci. Freska s desne strane ovih vrata, kad im se licem okrenemo, pretstavlja čoveka sa nekom vrstom kape, kao turbanom, na glavi, okrugle brade, u ćurku do zemlje, postavljenom lisičinom, sa rukavima do lakata zasukanim, i u zelenoj anteriji sl. Ovaj je čovek pružio desnu ruku ka fresci s leve strane vrata, a levu ruku drži na prsima. Freska s leve strane vrata pretstavlja čoveka u vladičanskom ornatu bez oreola. Između ikone Bogorodičine i vrha modela crkve,- koju drži ovaj vladika u desnoj ruci, stoje ostaci od natpisa: pres ve ta B ogorodi ce primi... Više se od ovoga natpisa ne može pročitati, a drugoga kakvog natpisa izgleda nije ni bilo. Postavlja se pitanje, čije su ove dve freske, što pretstavljaju ktitore crkve. Freska u ornatu vladike, sa modelom crkve na desnoj ruci, besumnje je mitropolita Savatija, koji je Pivski Manastir podigao prema natpisu, a čovek u ćurku sa zelenom anterijom ispod ćurka, u jednoj kapi koja liči na turban - nije svešteno lice niti je pravoslavni. Čim se pogleda freska, vidi se da je to slika nekoga velikog turskog doglavnika u odelu hodže ili muftije. Bogatstvo ćurka, bogatstva krzna, kojim je ćurak postavljen, zelena svilena anterija ispod ćurka, kapa na glavi u obliku turbana, okruglo potsečena brada pokazuje čoveka i bogata i od uticaja, koji je omogućio podizanje ove crkve. Istina je da je ovo vreme bilo vreme patrijarha Makarija i njegova rođaka Mehmeda Sokolovića, velikog turskog vezira, kada se dozvoljavalo opravljanje napuštenih naših crkava i manastira, ali se ne zna da su se, u to vreme, i nove crkve podizale, naročito ovolike koliki je Pivski Manastir. Pošto nema natpisa nad freskom da bi se znalo čija je, jedini je podatak o tome narodno predanje koje veli da je to slika Mehmeda Sokolovića, strica mitropolita Savatija, naslednika Makarijeva na patrijaršiskom prestolu. Do pre 100 godina freske su bile dobro očuvane i onda je i ova freska bila mnogo jasnija, te je svako u njoj poznavao sliku muslimana. Pričaju da je Smail-aga Čengić a naročito njegov sin Dedaga Derviš-paša , često dolazio u manastir, ulazio u crkvu i pred ovom freskom prostirao serdžadu i klanjao. Posle molitve uvek bi ostavili po žutu medžediju ili dukat kao prilog crkvi. Ta je pretpostavka nemoguća iz ovih razloga: 1. Kaluđer, iguman ne može se u crkvi zografisati u ćurku i sa kapom na glavi. To niti gde kod nas ima niti je gde zabeleženo. Srpski kaluđeri nikada nisu nosili okruglo ošišanu bradu. To je manir muslimana kad malo ostare ili dođu do velikog položaja u činovničkoj karijeri. Tipove u istom ovakvom odelu i sa turbanom fes, koji se ozgo malo ili vidi ili ne vidi, obmotan velikim žutim hadžijskim šalom, čalmom malo isturenim, da se čelo vidi, sretao sam pre trideset i više godina u Skoplju i po drugim krajevima Makedonije na svakom koraku. Savatije, osnivalac manastira, umro je kao patrijarh 1586 godine, dakle godinu dana pre no što se crkva počela zografisati, te ne bi imalo opravdanja da se iguman Simeon stavi naporedo sa Savatijem kao ktitor. Nikakva natpisa, osim onoga napred navedenog, iznad ovih ktitora nema, što takođe znači da ovo nije freska igumana Simeona nego nekoga drugoga čoveka. Da je ovo Simeonova, on bi prilikom njene izrade iznad nje ili pored nje stavio kakav znak ili čitav natpis da se to vidi. Prema svemu sam potpuno uveren da je ta freska slika nekoga muslimana koji je pomogao Savatiju da dobije odobrenje za zidanje ovako velike crkve i omogućio mu prilogom da se crkva podigne. Da li je to freska Mehmeda Sokolovića iz mlađih godina, kao što narod priča, ili nekog njegovog rođaka, to je druga stvar. U crkvi ima dosta natpisa s kraja XVI i iz XVII, XVIII i početka XIX veka na zidovima, nad freskama, oko vrata, na ikonama; dalje ima dosta starih crkvenih utvari: krstova, kadionica, tasova, i knjiga sa važnim natpisima i zapisima. Kakav istoričar-arheolog i kakav paleograf imali bi dosta posla u ovom manastiru. Stojanovića, ali bi to trebalo sve prokontrolisati na licu mesta. Manastir ima tri zvona, dva novija, a jedno katoličko, liveno 1667 godine. Po Pivskoj Planini i oko Durmitora sa pivske strane ima dosta katuna i mesta sa neobičnim imenima. Od ovih neka mogu biti poreklom od starijeg, nesrpskog stanovništva. Takva su na pr: Macavar Do katun sela Vojinovića , Šake strane više sela Pišča , Mataruge kraj severno od Todorova Dola , Bobani do Prijespe udut sela Duži , Drpe katun zaseoka Lica , Bobotin Vrh u selu Gornjem Unču , Ruđin Do iznad katuna Vojinovića , Murgule dolina iznad staroga groblja na Pišču , Pioska, Krečman, Minina Varda i Bovani mesta oko Dobrog i Todorovog Doda. U Borkovićima se nalaze dva katuništa: jedno se zove Paroške Doline i govori se da su tu nekada izdizali Parežani, a drugo se zove Potrš, i vele da su tu živeli Potršani. U Banjanima Parežana ima i danas. Na Pišču, povrh greda, nalaze se neke zidine, mahom na ćelici. Narod ih zove Kuće Maričića. Danas u Pivi nema nikoga da se preziva Maričić i ne pamti se da se iko u Pivi prezivao tim imenom s ovu stranu 300 godina. Dodaju da je po predanju od ovih Maričića Vid Maričić, koji se često spominje u narodnim pesmama. Tip kuća u Pivi je isti onakav kakav je u Drobnjaku i u ostaloj severnoj Hercegovini. Kuće su: prizemljuša, na ćelici i kula. Prizemljuša je najprostija vrsta kuće. Gradi se u kakvom pristranku, te joj je zid sa tri strane u zemlji a samo s jedne, s lica, na zemlji. Ognjište je u kući, a peć u sobi, i vezani su vratima kroz koja se peć loži i hleb u peć meće da se peče sl. U Pivi sam naišao i na kuće prizemljuše u Borkovićima sa tavanom preko cele kuće; inače je tavan samo iznad sobe. U ovakvim kućama žive čeljad i stoka zajedno, i one liče na drobnjačke staje. Nad sobom je, na tavanu, u pregradi žito u koševima i ostava, a nad pregradom za konje i goveda je pregrada za ovce. Tavan je vezan za kuću proskokom, a ovce na tavan ulaze kroz vratanca, koja su načinjena na krovu, s gornje strane, pri dnu streje. Ako je kuća prizemljuša cela nad zemljom, onda su na njoj dvoja vrata: jedna za čeljad, a druga za stoku, inače su jedna sk. Kuća na ćelici je stari i omiljeni tip kuće. Izgleda mi da je tome uzrok njena praktičnost u svakom pogledu. Ona se lako gradi i dovoljno je prostrana te ima odeljenja i za čeljad i za stoku. Ona se može smatrati kao pravi i čisti tip srpske kuće dinarskoga čoveka. Po Drobnjaku i Pivi sve stare zidine pokazuju da su tu bile kuće na ćelici. U kući na ćelici ima obično četiri odeljenja sl. Ognjište je ispred sobe i ono je uvek na ćelici, a tako su na ćelici i ćiler i klijet. Za ognjište je prosečen tavan radi sigurnosti od vatre. Negde je ognjište podzidano a negde je usečeno u santrač. Više ognjišta je čerjen o koji se vešaju verige. Gornji tavan u kula i u kuća na ćelici je od šašovaca ili od podnica. U jedan koš može da stane pet do deset tovara žita, i ono se u njemu lepo suši. Prozori su na kućama mali i nema ih mnogo. Povrh okruglija i donjih venčanica udaraju se grede za gornji tavan. U venčanice se usecaju rogovi ključevi , a povrh rogova je sleme. Po rogovima su žioke u razmaku od 80 cm. Ako je kuća od brvana, na gornju se podvlaknicu usecaju direci za brvna, a negde se brvna sasjecaju u ćertove pot. Povrh brvana udaraju se venčanice i na njih se usecaju rogovi. Krovovi su u kuća visoki zbog velikog snega. Sve prizemljuše i kuće na ćelici imaju obično krov na četiri vode, a kula ima i sa krovom na dve vode. Štica može biti, dvojaka: izgrađena i liči na šindu, i neizgrađena - obična taraba. Krov od ržane slame može da traje po 30 do 40 godina. I kod Pivljana se zapaža odlika ostalih Hercegovaca i Brđana: da imaju lepe i dobre kuće. Oni će se zadužiti ili jedan deo zemlje prodati samo da podignu lepu kuću. Sporedne su zgrade sl. Često i savardake pošivaju slamom. Opletu oko savardaka od jačega pruća nekoliko pojasova u vidu žioka, pa za njih prišivaju slamu u rukovetima. Kolibe u katunima vrlo bedno izgledaju. To su najprostije i najprimitivnije građene zgrade kod naših brđana sl. Kuće grade domaći majstori, zidari i drvodelje. Pregrade se u kućama grade od čatme, od brvana ili šašovaca, a u sporednim zgradama od plota. Vidi opširnije o svima vrstama zgrada pivskoga tipa u Naseljima srpskih zemalja, knj. Piva je bila do 1875 godine pod Turcima, te u njoj oblici svojine u zemlji nisu onako jasno izraženi kao u Drobnjaku. I u njoj ima komuna komunica i privatne svojine. U Pivi plemenskih komuna nema. Uzrok je u tome što je Piva bila sve do 1875 god. Seoskih komuna ima dosta. Državna komisija, sastavljena od pretstavnika vlasti i pretstavnika naroda, izlazila je 1886. Te su deonice ograničene međama i granicama i one i danas postoje. Seoski komun uživaju svi seljaci podjednako, bez obzira na imovno stanje i broj čeljadi u kući. Komun se ne može prisvojiti. Inoplemenik i inoseljak ne može da se služi ni pašom ni gorom u seoskom komunu bez dozvole sela. Kad se pojavi potreba, seoski komun, bilo ceo, bilo delimično, deli seoski zbor na delove. Delovi su jednaki i ima ih onoliko koliko ima domova domaćina u selu. Ravan deo dobiva samohranica kao i najveća zadruga; na deo ne utiče ni broj čeljadi u zadruzi ni bogatstvo; 10 vojnika iz jedne kuće, ako su u zajednici, dobiju isto onoliki deo koliki i samohranica bez i jedne muške glave u kući. Inoplemenik ili inoseljak ne može dobiti deo od komuna pa i ako živi tu, u selu i ima ziratne zemlje. Sam komun niti se može otuđiti, niti se može dobiti. Komun je vezan za kuću i okućnicu, tj. Seljak ili plemenik u seoskom komunu može imati samo jedan udeo tj. Zemlja se nasleđuje od oca ili se nabavlja kupovinom. Očevina se deli na sinove na jednake delove, a ženska deca dobijaju ponešto stvari kao miraz o udaji. Gde nema muške dece, ženska deca nasleđuju roditelje. Ako se naslednica uda u drugo selo, zemlja ne može otići za odivom. Kad se zemlja prodaje prvo se nudi srodnik, pa sused pomeđar , pa seljak, pa opštinar, pa plemenik i najzad inoplemenik. Ako se zemlja proda, a ovi se redom ne nude, srodnik ima pravo, ako je u zemlji, da zemlju vrati posle 8 dana, a ako je van zemlje, i posle 2 meseca. U Pivi je bilo do najnovijeg vremena čifčiske zemlje u Plužinama, u D. Crkvicama i u Polju. Selo Crna Gora bilo je sve čitluk; a Čengići su, posle prisajedinjenja Pive Crnoj Gori, tužili Joka Adžića da im plati hak za Plužine, koje su bile njihove. Ne deli se 10 tovara sena što se ostavlja za oranje. Turčin nije mogao ni za tursko vreme kupiti čifluk u Pivi na silu. To su Srbi između sebe prodavali i preprodavali i radili su na sve načine da zemlja ne ode iz srpskih ruku. Kao što je napred rečeno, Piva je Komarnicom i Pivom podeljena na dva dela: istočni, Pivska Planina, i zapadni, Pivska Župa. Sama imena ovih delova pokazuju da su nejednaki u klimskom pogledu, te se prema tome i stanovništvo u njima po zanimanju unekoliko razlikuje. Stanovništvo u Planini zanima se stočarstvom i zemljoradnjom. Stočarstvo je mnogo pretežnije. U Župi se narod, osim stočarstvom i zemljoradnjom, zanima pomalo i voćarstvom, zanatima i trgovinom. Ova je odluka uneta u Bogišićev Zakonik prema običajnom pravu: da seljaci ne trpe u svojoj sredini čoveka beskućnika. I plemenik kad proda kuću i okućnicu zbog seobe, te ostane bez zemlje, mora odmah da se seli iz toga mesta. Jedino sam naišao na jednoga seljaka u selu Crnoj Gori da nema nimalo zemlje i objasnili su mi da se sa svima svojim bio iselio u Srbiju, pa mu čeljad pomrla, a on se vratio da umre u svome selu i među svojima. U Pivskoj Planini su sela na visini od 1300 do 1400 m. Na Breznima rodi samo raž i ovas. Prvo se s proleća, u aprilu, seje jara pšenica, pa ječam i raž. Proso i elda se uvek seju oko Vidova-dne. Glavno je žito ječam, i on dobro rodi. Jedno ralo oko devetnaest ari da 130 do 180 kg. I elda dobro rodi, kad je ne ubije slana, što vrlo često biva, jer je ona pozno žito. Raž se seje koliko radi hrane, toliko isto i radi slame, kojom se kuće pokrivaju! Raž, ječam i ovas žanju se krajem avgusta i početkom septembra, a proso i elda sredinom septembra. Nikada žita ne rodi toliko da podmiri domaću potrebu, no se mora donositi sa strane. Nestašicu žita nadoknađava krompir, koji rodi vrlo dobro, osobito u selima na Planini jedan tovar useva daje 10 do 15 tovara roda. Krompir je vrlo dobre kakvoće, i on je glavna hrana stanovništvu. Da nije krompira, kako oni vele, Piva bi se raselila. Domaćin mora imati s jeseni do 200 oka krompira na svako čeljade; inače zimu ne sme dočekati. I kupus dobro rodi ali ga narod ne ceni kao krompir. On se zimi, kao kiseo, malo više jede, a sladak presan gotovo nikako. Zemlja se u Pivi, kao u okolnim plemenima, obrađuje onako, kako se možda pre 1000 godina obrađivala. Njive se oru ralom, a na Breznima plužicom vrsta pluga sk. Brezna su najnerodnije i najdivljačije selo u Pivi. U njima ne može ništa da rodi bez gnoja đubreta ili gorenja. Osim toga uz plužicu ide i otik, lopatica od gvožđa na drvenom nasadu za čišćenje plužice. Iako su sela u dolini Komarnice- Pive, Sinjca, donjeg toka Vrbnice i Tare dosta župna, te bi u njima moglo uspevati sve srednje-evropsko voće, nigde nisam video ni većeg šljivaka ni voćnjaka oko kuća. Međutim pričaju ljudi da je u staro vreme bilo po selima i oko njih dosta voćnjaka, pa čak i vinograda. I danas se jedna strana ispod Stabna i Gradine zove: Vinogradi, a iznad Šćepan-Polja ima čitavih redova divljih krušaka i jabuka. Zelen i povrće se ne gaje, osim pomalo luka u Plužinama. U Pivi se gaje ovce, koze, goveda, konji i svinje. Bez konja ili dva vola ili koje ovce seljaku nema života. Najviše u Pivi gaje ovce. Krupne su i otporne prema hladnoći; dobro se goje i za pet meseci leta daju dosta mleka, do 40 litara od muzare. Buljuci su od po 50 do 300 brava. Ovce s jeseni i s proleća pasu po selu i oko sela, leti po planini, a zimi im se daje seno. Prema količini sena i broj se ovaca zazimljuje. Domaćin treba da ima na svakog brava najmanje do 100 oka 128 kg sena, pa da zimu čeka bez brige. Ovcama se seno meće do 140 dana u godini. Dobro ishranjene ovce daju i dobru jagnjad i dosta mleka i po oku vune s glave na glavu. Ovce se strigu početkom juna, a jagnjad o Preobraženju. Kod većine pivskih sela, kako u Župi tako i u Planini, katuni su blizu sela, te kod njih katunski život nije potpuno odvojen od seoskog života. U katunu su planinke sa čobanima i decom. Ostala čeljad žive u selu, obrađuju zemlju i rade kućne poslove, a nedeljom i praznikom izlaze na katun. Na katun izdižu u jedan dan, a tako i zdižu. Stočarstvo je u Pivi isto kao i u Drobnjaku. Koze je u tim selima lako gajiti: tu je Brijeg, koji je ceo pod šumom, pa koze brste i leti i zimi. Goveda su pivska mala. Krave su dosta mlečne, volovi jaki i izdržljivi, a meso je vrlo ukusno. Zimi se drže po pojatama i izbama i daje im se najviše slama, a leti pasu po planini. Zbog toga su goveda o Đurđevu-dne vrlo mršava i jedva se kreću, a u jesen su debela i ugojena kako samo može biti. Rasa konja je srednja. Penju se po onim brdima i kršima kao koze. Nose po 80 do 100 oka 100 do 130 kgr. Tokmaci imaju široke prsi, kratki su sa jakim nogama i razvijenim prednjim delom trupa: rasa brdskih balkanskih konja. U Župi se gaji i po koje svinjče, a uljanika sa pčelama ranije je bilo u ovome kraju kao igde u okolnim plemenima. Danas je i to u opadanju. Narod se u Pivi ranije zanimao i zanatima i bilo je u plemenu: kovača, sedlara, samardžija, mutavdžija, drndara, terzija, kalajdžija i dr. Borkovići su imali do 1911 godine svoga kovača, drndara i kalajdžiju. Novi način života i novo doba prodire i u najzabačenije krajeve i potiskuje staru domaću industriju, zamenjujući je fabrikatima. To je učinilo te se svi zanati napuštaju: u Borkovićima je na pr. Isto su što i ona od jednostavnih koturova, samo što imaju ovakve točkove kao što pokazuje crtež. Točak kolo se sastoji od: 1 4 gobele; 2 krsta; 3 rukavica; 4 moždanika klin što spaja gobele. Ranije je bila mnogo jača i obilnija no danas. Sa novim životom i način odevanja i obuvanja se menja, te je ta kućna industrija i u Pivi u opadanju. Sukno za ponjave pokrivače , dušeke i jastuke mnogo je grublje no ono za haljine. Sukno za haljine i ponjave se izrađuje uvek belo, a za dušeke i jastuke šareno. I raša se izrađuje bela, pa se izrađena boji najčešće u plavo za čakšire. Do ratova 1912 godine, odelo je kod Pivljana bilo sve belo, kao što se i na fotografiji vidi sl. Devojke i mlade žene imale su bele zubune, a starije crne i zatvoreno-plave. Terzije su vrlo vešto krojili, šili i vezli optakali haljine i ženske zubune. Na glavi su ljudi, muškarci uopšte, i devojke nosili crnogorsku kapu, ne onako plitku i malu kao što su nosili Mostarci i poneki Primorci, no dosta duboku tako da je na glavi stajala vrlo stabilno. Mlade žene su išle, kao što i sad idu, bez kapa, ali na glavi imaju crnu maramu faculet vrlo ukusno pričvršćenu za opletenu kosu. Stare žene su nosile pletenice preko ušiju posuvraćene i dubok tuna-fes bez kićanke. Danas je muško odelo i kod Pivljana, kao i kod ostalih okolnih plemena, izmenjeno. Belu boju zamenila je crna. Crne su čarape, crne su čakšire, crni su džamadani, crna je neka vrsta kaputa do ispod kukova, sve napravljeno od crne ili u crno obojene vune - odelo nimalo prikladno za one rasne gorštake, koji zauzimaju vidno mesto po razvijenosti, muškosti i lepoti u srpskom narodu. Prerada je mleka primitivna. Za praznike i za goste načine po neki put meki sir i grušavinu. Maslo metu vrlo retko; ali maslo prave od skorupa: istope skorup, pa trop jedu s hlebom, a maslom začinjavaju jela mesto mašću. Piva je uopšte uzevši siromašna zemlja i u njoj je teško živeti. Sputna i bez ikakvih puteva ostavljena je potpuno samoj sebi. To je bila prava zaraza, te je išao u Ameriku i kome je bila nevolja i kome nije. Nije bilo sela iz koga nije bilo po nekoliko mladića u Americi: 1912 god. Odlaženje u Ameriku je mnogo uticalo na te ljude: oni su se unekoliko prosvetili. Drukčije se u toj kući živi i drukčije radi. Dimitrije Durugović, seljak sa Brezana, i Dreka Nedić sa Nedajnoga tako su trezveni, razumni i razgovorni kao da su svršili kakav narodni univerzitet. I osnovne škole su imali svega nekolike, te je i pismenost u Pivi vrlo slaba. Narod živi primitivnim životom, rađa se i umire bez lekara, jer lekara, niti je kad bilo u Pivi niti ga možda sada ima. Jedino zahvaljujući svojoj zdravoj rasi i sirovoj prirodi ovi su ljudi uspevali da se održe. Materijalni statistički podaci za Pivsku Župu iz godine 1911 najbolje pokazuju ondašnje narodno imovno stanje i produktivnost pivskoga zemljišta u tome kraju. Ove sam podatke ispisao u leto 1912 god. Te godine bilo je u ovoj kapetaniji, u 26 naselja, 791 domaćin i njihovo imovno stanje bilo je ovakvo: Na 791 domaćina bilo je 3. Po uporednim podacima za Pivsku Planinu iz godine 1911 i 1931 vidi se da li je i ukoliko narodno blagostanje unapređeno i uvećano. Njihovo imovno stanje bilo je: 1911 god. Prema ovome ukupno imovno stanje stanovništva u toku od 20 godina nije uvećano, no je čak može se reći opalo, jer na istom zemljištu i sa istim brojem grla domaće stoke - izuzevši ovaca - živi danas 127 domova više no što ih je bilo 1911 god. Broj sitne stoke povećan je usled toga što ima dovoljno pasišta po planini u Durmitoru i što su bile nekolike poslednje godine rodne travom. Iz podataka o produktivnom i neproduktivnom zemljištu vidi se da u Župi ima 50% zemljišta pod šumom, dok naprotiv u Planini nema ni 10%. Župa je sva u osoju a Planina u prisoju, a poznata je činjenica da su u našim karsnim predelima mnogo šumovitije osojne no prisojne strane. Veliki su kompleksi šuma u Župi oko Mratinja, na Budnju i Brljevu, po Kručici, oko Ravnoga, na Goliji, od Ledinaca do Vojnika i u Brijegu. Mratinjska, budnjanska i brljevska šuma je krstata gora, uglavnome bor; na Goliji i Vojniku je bor, smrča i jela, a ima dosta i bukve; po nižim krajevima i u dolini Vrbnice i Sinjca prevlađuje pitoma šuma. Brijeg, koji je od Vojnika do Šćepan Polja dugačak oko 50 km. On je ceo pod šumom, i šuma je mnogo gušća i bujnija na levoj strani, u osoju. Tu je: bor, smrča, jela, tisa, mulika, bukva, beli i crni javor, beli i crni jasen, leska obična i međeđa, grab, klen, brest, iva, mukinja i drugo. Desna, prisojna, strana Brijega suvlja je i izbrazdana točilima, prlima, vlakama, usovinama sa ispalim golim krečnim hrbatima od reke pa do vrha Brijega. To je slika da se retko gde takva može videti. Bor, koji je drvo čistoga gologa karsta, raste pod tim golim hrbatima, na goloj krečnoj steni, da se čovek divi kako se tu može održati. Rasut po tim hrbatima, sa svojom crnom masnom bojom u odnosu prema zelenilu pitome gore po točilima i vlakama, daje kanjonima naročitu čar i divljinu. U Pivskoj Planini ima šume oko Crne Gore, u kanjonima Sušice i Tare i po D. Crkvicama, ali je nema dovoljno ni za građu ni za gorivo, te su seljaci iz sela duž Brijega prinuđeni goniti japiju iz Golije ili Vojnika, a drva iz Brijega. Pivljani oko Brijega seku leti list za koze i goveda preko zime. Kao što je pokazano napred u II odeljku ovog rada, Piva kao župa, tj. Tako se na pr. Vladislav, sin Hercega Stjepana, koji se bunio protiv oca, miri s njim u planinama Pive. Sve to pokazuje da je Piva u današnjim svojim granicama igrala izvesnu ulogu u državi Hercega Stjepana. Stanovništvo Pive, u to doba, besumnje su bili Srbi po selima u Župi , možda izmešani sa Vlasima na planinama, po katunima. Pilatovac je u Oputnoj Rudini, pograničnom kraju Pive, a Piva je između Drobnjaka, Gacka i Oputne Rudine, pa pošto se u ova tri kraja, koji opkoljavaju Pivu, pominju ti Vlasi, stočari, možda ih je bilo i po katunima u Pivi. Ima naselje Pilatovac na JI od Bileće, do samih Banjana, pa možda su i ovi Pilatovci izdizali na Durmitor. Prema klimatskim prilikama i tragovima vinogradarstva i voćarstva centar srpskog življa u Pivi u XIV i XV veku bila su sela Stabna sa zaseocima Sedlarima i Kovačima. Sa navalom Turaka u XV veku i sa propašću Hercegove države 1482 g. Po sili nagona za samoodržanje stočari su u masi, bilo sa stokom, ako im ova nije bila zaplenjena, bilo sa golim životom, pobegli u slobodne mletačke i dubrovačke krajeve, gde su imali dosta poznanika; a od zemljoradnika i zanatlija iselilo se u slobodne hrišćanske zemlje bilo na severu bilo na zapadu takođe ono što je bilo bogatije i istaknutije. Ostalo je u Pivi siromašno seosko stanovništvo i male zanatlije, i oni su se svi prikupili i grupisali radi lakšega održanja u kanjonu Vrbnice, oko jakih sela Stabna i Plužina i u kanjonu Komarnice i Sinjca, oko Rudinica i Kruševa. Možda je nešto malo stanovnika ostalo i u selu Mratinju i na Šćepan-Polju. Ovo zaostalo pivsko stanovništvo bilo je krajem XV i početkom XVI veka vrlo malobrojno i kao da ima mesta ono predanje među Pivljanima koje kaže: da je sve današnje pivsko stanovništvo postalo od dva brata, Ruđa i Branila. Ono veli, kako je neki paša dakle u tursko vreme došao u Pivu i doveo sa sobom dva, ropčeta, dva brata, Ruđa i Branila. Kako su u Pivi dve glavne slave, Sv. Jovan 7-I i Sv. Nikola 6-HII , Pivljani vele: da su od Ruđa-Nikole svi Nikoljštaci, a od Branila-Jovana svi Jovanštaci. Prema tome su, po njihovom kazivanju, od Ruđa: Gagovići, Glomazići, Pejovići, Krunići i Suknovići; a od Branila: Kulići, Tadići, Sočice, Topalovići, Jovovići, Blečići. Ima i druga verzija ovoga predanja, po kojoj su se preci Ruđa i Branila, odmah posle Kosovske bitke, preselili odnekle sa Kosova ili Metohije u Banjane. Pošto su Turci osvojili sve srpske zemlje, odmetne se od sultana jedan Turčin, poznat kao veliki napasnik i zlikovac. Ovaj Turčin zatraži od Branila da mu pošlje u logor sestru i još neke stvari. To junaštvo Branilovo dočuje sultan i iz zahvalnosti što je pogubio carskog odmetnika da mu dosta zemlje da na nju ne plaća danak i da bira zemlju gde on hoće. Ruđo i Branilo pođu iz Mostara da traže podesnu zemlju za sebe. Kako su braća slavila istu, slavu Sv. Jovana, njihovi se potomci, da bi mogli dolaziti o slavi jedni kod drugih, podele i Ruđini potomci uzmu za slavu Sv. Nikolu, a Branilovi ostanu pri Sv. U toku XVI veka pivsko se stanovništvo podmladilo i umnožilo priraštajem i doseljavanjem. Piva je ostala u zaleđu Turaka, koji su je prošli i otišli ka granicama Dubrovnika, Mlečića i Ugarske. Bila je mirna, te je stanovništvo nesmetano radilo svoje poslove i napredovalo kako u zemljoradnji tako i u stočarstvu, jer je sve unaokolo bilo pusto. Obnovili su se stari zanati i svakoj izrađevini bilo je prođe, pošto je sve što je narod ranije imao bilo propalo i uništeno u ratovima i nemirima. Od ovih koji su se kretali ka zapadu neki su posle etapnoga zadržavanja u Zeti i Dalmaciji Adžići, Lješevići, Gagovići dospeli u Pivu i tu se nastanili. Starosedeoci su bili mnogobrojniji, bogatiji i etnički jači od doseljenika i ove su u se pretopili i nametnuli im svoje običaje i slavu Adžići npr. Jovana , ali i doseljenici unose u domaće stanovništvo svoju fizičku snagu, pokretljivost i iskustvo. Izgleda da se mešavinom starosedelaca sa doseljenicima naglo počelo uvećavati pivsko stanovništvo, te već krajem XVI veka, na sto godina posle propasti Hercegovine, imamo u Pivi stanovništvo koje podiže veliku crkvu i daje bogate priloge crkvi. Tapije su na turskom jeziku: jedna iz XVI, jedna iz XVIII a jedna sa početka XIX veka. Sve su tri prevedene, ali vrlo rđavo. Prevodio ih je neko ko nije dobro znao srpski, a otštampane u Bosanskoj Vili za godinu 1895, na str. Ove su tapije znatne koliko radi svoje sadržine, u kojoj se pominju mesta i imena ljudi, toliko radi rasvetljenja ondašnjih administrativnih i političkih prilika. Zbog toga donosim u napomeni prve dve tapije u celini a treću u izvodu. Bilo je prilika da se jako smanjilo, kao ono u vremenu ratova Hercega Stjepana i njegovih sinova sa Turcima, ali se zatim opet namnožavalo koje priraštajem koje doseljavanjem, te već u XVII i XVIII veku vidimo čitave povorke Pivljana kako se sele iz Pive i jedni idu u Bosnu ka Glasincu i Srebrnici, a drugi u severozapadni deo beogradskog pašaluka, u Podrinje. U Pivi danas ima starosedelaca 61. Ime porodice Slava Današnje mesto stanovanja u Pivi i sa kbliko kuđa Svega Ko su po poreklu; starosedeoci ili doseljenici Avdići muslimani Božurov Do u kanjonu Tare 3 doseljenici iz Zlatnoga Bora iza Tare Aprcovići sv. Ilija Osojni Orah 13, Miljkovac 3 16 doseljenici s Čeva od Gardaševića Arapovići muslimani Božurov Do 1 doseljenici iz Azije pre 45 godina Adžići sv. Jovan Lisina 20, Plužine 6, Miloševići 4, Brljevo 5, Sedlari 10, Goransko 5, Vojinovići 3 54 doseljenici iz Metohije ili sa Kosova; došli preko Banjana matica u Pivi: Lisina Babići sv. Crkvica 3 3 starosed. Jovan Zukva 21, Stubice 2, G. Crkvice 1 24 starosed. Zukve Bajovići Čepuri sv. Nikola Rudinice 2, Bezuje 6 8 starosed. Jovan Goransko sa Sinjcem 26 26 star. Jovan Plužine 6, Hercegove Strane 7 13 matica Plužine Baturani sv. Tripun Crna Gora 6, Nedajno 1, Babići 1 8 iz Drobnjaka od Badnjara iz Tepaca Baucale sv. Crkvice-Nikovići 4 4 starinci iz Pivske Župe Bjelakovići sv. Jovan Hercegove Strane 4 4 iz Gacka od Slijepčevića Blagojevići sv. Đorđije Bukovac 56, G. Rudinice 2 64 iz Gacka Blečići sv. Jovan Seljani 24 24 starosedeoci Bogdanovići sv. Jovan Pišče 14 14 star. Odžića Glavica 2 15 iz Drobnjaka od Jaukovića Bošnjaci sv. Luka Bezuje 10 10 sa Zagrada iz Župe Nikšićke Bučaline sv. Nikola Miljkovac 1 1 starinac Varezi sv. Nikola Smriječno 5 5 doselili se na miraz, po svoj prilici iz Drobnjaka Vasovići sv. Aranđeo Budanj 7, Brljevo 13 20 iz Banjana iz s. Jovan Lijećevina-Brijeg 1 1 od Delića iz Borkovića Verusi sv. Luka Mratinje 1 1 od Prijepolja Vojvodići sv. Crkvice 4 4 Trebješani Vojinovići sv. Jovan Vojinovići 12 12 star. Nikola Bezuje 9, G. Crkvica-Šarići 4 15 od Gagovića Vukovići sv. Aranđeo Mratinje 15, Pišče 9, Zagrađe 3, Papratište 7, Šćepan Polje 6 40 s Čeva iz Crne Gore matica Mratinje Vukosavljevići sv. Jovan Seljani 8 8 starosedeoci Gagovići sv. Nikola Bezuje 21 21 od Prizrena, matica Kruševo Gašići Gašovići sv. Crkvice-Polje 11 15 iz Drobnjaka iz Tušine od Cerovića Gvozdeni sv. Rudnice 12 12 starosedeoci Govedarice sv. Nikola Smriječno 1, Jasen zas. Stabna 1 2 iz Gacka Gogići sv. Rudnice 7 7 Drobnjaci iz Ibarskog Kolašina Gojkovići sv. Jovan Plužine 4 4 starosedeoci Golubovići sv. Nikola Prisojni Orah 22, Lisina 1 23 starosedeoci Grgurevići Šćepan dan Ravno 4 od Gackoga Greda sv. Arhanđeo Kulići 1 1 ustaš iz Mostara 1875 Grubači sv. Crkvice 7, Lijećevina 11 iz Drobnjaka Gutovići sv. Rudinice 7 7 starosedeoci Davidovići Srđev-dan Nedajno 3, Đendove Luke Brijeg 1 4 došli na miraz pre 70 god. Jovan Crna Gora 31 31 starosedeoci od Tijanića iz Stabana Damljanovići sv. Rudinice 5 5 starosedeoci Delići sv. Jovan Borkovići 17 17 starosedeoci, matica Kruševo ili Plužine Dobrilovići sv. Luka Pišče 8, Goransko 1 9 starosedeoci, matica Plužine Doderi sv. Đorđije Ravno 15 iz Popova, drugi iz Hloga Hercegovina Dondići sv. Đorđije Vojinovići 7 7 iz Popova, matica Plužine Dubljevići sv. Đurđic Dubljevići 28, Pirni Do 2 30 iz Duba-Bjelice u Crnoj Gori Durutovići sv Arhanđeo D. Brezna 15 15 iz Šipačna, starinom s Čeva Đajići sv. Nikola Stabna 1 1 ustaš iz Hercegovine Đakovići sv. Jovan Plužine 1 1 starosedelac Đapići sv. Jovan Miloševići 6 6 iz Nikšića došli pre 70 godina Đačići sv. Nikola Rudinice 4 4 rod s Nikolićima iz G. Brezna 3 15 starosedeoci u Rudnicama Đođići sv. Jovan Miloševići 8, Budan, 6 14 iz Jasena iz Gacka Đukići sv. Crkvice 3 3 doseljeni po pričanju njih samih iz Pošćenja iz Drobnjaka Đurkovići sv. Brezna 16 16 iz Kula od Prekića Žarkovići sv. Jovan Nedajno 17 17 starosedeoci, po nekima preci iz Gacka Živkovići sv. Crkvice 11, D Crk. Jovan Stubica 6 starosedeoci Zukanovići muslimani Božurev Do D. Nikola Crna Gora 5 5 iz Drobnjaka iz Tepaca Jaredići Mirići sv. Rudinice 2 2 starosedeoci Jovićevići sv. Jovan Bajovo Polje 1 1 iz Oraha-Piv. Jovan Bajovo Polje 23, Zabrđe 25 48 od Tadića sa Smriječ. Jovan Pišče 6, Zagrađe 1 7 star. Đorđije Trsa 22, G. Crkvica 1 23 iz Banjana zvali se Kojovići Jokovići sv. Jovan Zagrađe 1, Vojinovići 4, Pirni Do 2, G. Brezna 2 9 starinom iz Banjana Kandići Šužići sv. Nikola Stabna 14 14 starosedeoci rod Kojovića i Pejovića Karabasili sv. Crkvice 7 7 od Nikolića iz Rudin. Jovan Pirni Do Boričje 17 17 starinom iz Banjana Kneževići sv. Crkvice 14, Đendove Luke 1 15 iz Drobnjaka Kokanovići sv. Arhanđeo Mratinje 1, G. Nikola Nedajno 14 14 iz Banjana od Kopriv. Tripun Žeično 1 1 starosedelac Kostići sv. Ilija Smriječno 4 4 doseljenici ne zna se odakle Kraljačići sv. Đorđije Trsa 2 2 od Jokanovića Krunići sv. Unač 3, Lisina 1 27 starosedeoci rod sa Pejovićima Kužići sv. Jovan Brljevo 3 3 starinom iz Banjana Kulići sv. Jovan Kulići 9, D. Arhanđeo Borkovići 1 1 ustaš od Mostara Likići sv. Đorđije Crkvice-Likića Do 3 3 iz Drobnjaka od Cerovića Londrovići sv. Jovan Borkovići 5 5 starosed. Nikola Plužine 2, Goransko 1 3 iz Rudina u Goliji, starinom od Vujačića sa Grahova Lučići sv. Jovan Goransko sa Sinjcem 16 16 starosedeoci-Sinjac Lješevići sv. Jovan Budanj 1, Brljevo 10, Goransko 4 15 iz Metohije matica Gusić u Župi Mazići sv. Jovan Nedajno 9 9 od Adžića iz Lisine Malovići sv. Jovan Plužine 5 5 starosedeoci Mandići sv. Crkvice-Nikovići 1 1 starinom od Trebinja od Đurića Madžari sv. Jovan Plužine 5 5 Doseljenici iz Bosne Miličići sv. Unač 4 4 od Krunića Milići sv. Đorđije Plužine 1 1 iz Foče 1882 Markovići sv. Jovan Gornji Unač 3 3 star. Đorđije Mratinje 8, D. Crkvice 4 od Ognjenovića iz Mratinja Mićanovići sv. Jovan Pirni Do 7, Goransko 10 17 star. Crkvice-Polje 1 1 iz Trebinja Mumini sv. Đorđije Crna Gora 11 11 iz Drobnjaka Nedići sv. Jovan Brezna 3, Borkovići 23 26 starosedeoci; po nekima od Koprivica Nikovići sv. Rudinice 8 8 starosedeoci Ninoševići sv. Jovan Plužine 1 1 starosedeoci Nišići sv. Crkvice 2 2 ne zna se odakle su; po nekima iz Drobnjaka Ognjenovići sv. Đorđije Mratinje 13, G. Crkvice-Nikovići 1 1 iz Nevesinja Odžići muslimani D. Crkvice-Odžića Glavica 3 3 ispreko Tare Pantovići sv. Arhanđeo Mratinje 1, D. Nikola Bezuje 6 6 od Vračara iz Bezuja Patići Srđev dan G. Crkvice 2 2 iza Tare 1882 Pejovići sv. Nikola Miljkovac 24, Osojni Orah pod prezimenom Đukova 9 33 starosedeoci Pješčići Šćepandan Ravno 22 22 iz Hercegovine Ploščići sv. Crkvine Kneževići 1 1 od Dodera iz Gacka Poleksići sv. Jovan Dubljevići 5 5 starinom iz Banjana Popovići sv. Đorđije D Crkvice 20 20 od Skadra Popovići sv. Crkvice 3 3 od Plevalja Prodani sv. Jovan Stabna 2, Kovači zas. Jovan Borkovići 20, Babići 3 23 star. Jovan Mratinje 5, D. Crkvice 15 Miloševići 1 21 rod s Čavićima s Pišča Radojevići sv. Jovan Stabna 5, Kovači zas. Stabna 8 13 starosedeoci Rančevići M. Crkvice-Babići 2 2 iz Ozrinića-župa Nikšićska Ristići sv. Nikola Miljkovac 2 2 iz župe Nikšićske Rovići sv. Crkvice-Polje 4 4 od Kneževića iz G. Đorđije Miloševići 6 6 iz Gacka, došli pre 110 god. Jovan Seljani 14 14 starosedeoci Simunovići sv. Jovan Stubica 21 21 starosedeoci Smajići Osmajić sv. Jovan Miloševići 20 20 starosedeoci Sočice sv. Jovan Plužine 2, Goransko 1 3 star. Jasen 12 12 starosedeoci Tadići sv. Jovan Smriječno 41, Stabna 1 42 starosedeoci Talovići sv. Nikola Borkovići 1 1 od Radovića s Borkovića Taušani sv. Jovan Bezuje 4 4 od Vračara Tijanići sv. Jovan Stabna 7, Kovači zas. Stubica 1 18 starosedeoci Todorovići sv. Brezna 9 9 iz Šipačna od Nikšića Tomčići sv. Jovan Crna Gora 15 15 od Adžića iz Lisine Topalovići sv. Jovan Plužine 3 3 starosedeoci Tripkovići sv. Jovan Pišče 9, Orah Prisojni 1 10 star. Jovan Stabna 10 10 starosedeoci Ćalasani sv. Đorđije Mratinje 20, G. Đorđije Žeično 5 5 po nekima su od Prodana ia Stabna Ušćumlići sv. Unač 4, Nedajno 2, D. Jovan Pišče 6 6 starosed. Đorđije Stolac 25, Pišče 5, Pirni Do 2, G. Jovan Nedajno 10, Stabna zaselak Orah Osojni 1 11 od Radojičina iz Stabana Šašovići sv. Jovan Vojinovići 6 6 od Vojinovića Šimuni sv. Arhanđeo Mratinje 5, Brljevo 3 8 od Vukovića iz Mrat. Ignjatije Crna Gora 21, Pirni Do 3 24 starinom iz Knež. Dola u Rudinama Škiljevići sv. Jovan Pirni Do 2 2 iz Banjana od Pejovića Šumići sv, Nikola Stabna-zasel. Oni su svi u selima na Planini najviše ih je u Gornjim i Donjim Crkvicama , a doselili su se većinom oko sredine XIX veka, samo neki u novije doba. Posle Drobnjaka dolaze po broju Gačani, sa 5,68%, pa onda doseljenici iz Stare Crne Gore, sa 5,28%. One su besumnje svoju kuću i ognjište napustile zbog kakvog kažnjivoga dela, pa da ne bi nova sredina saznala ko su i šta su, one su krile u početku svoje poreklo, a docnije se to i zaboravilo, te njihovi potomci zaista i ne znaju otkuda su im stari došli. Pada u oči da u Pivi ima mnogo prezimena, iako u njoj ima dosta starosedelaca. Tako nije u ostalim plemenima. Svakako je tako u Pivi zato što su Pivom Turci dugo upravljali i što je u njoj bilo dosta čifčija, te je turski način pravljenja. Dok su se u ponekim krajevima srpskih zemalja, na pr. Jedino ako je neki putnik, naučnik prilikom prolaska zabeležio koliko otprilike ima neko pleme ili mesto domova ili stanovnika, inače drugih podataka nema. I turske vlasti su vodile neku statistiku o broju domova po pojedinim naseljima zbog harača, zbog vojnice, zbog desetka i drugih dažbina, ali to je sve toliko netačno da se čovek na to nikako ne sme osloniti niti na osnovu tih data izvoditi ma kakve zaključke. Podatke za te turske statistike obično su davali seoski knezovi ili plemenski oberknez i, razume se, oni su uvek podnosili manji broj domova, da bi se manje dažbina plaćalo. Oni su u tome išli toliko daleko da su čitave krajeve pojedinih sela ili čitava sela izostavljali, samo ako su mogli. Ni naši sveštenici nisu ranije vodili knjige rođenih, umrlih i venčanih. I sami su bili ili nepismeni ili polupismeni, te nisu takve knjige ni mogli ni umeli voditi. I u Pivi i u Drobnjaku te crkvene knjige počele su se voditi tek od osamdesetih godina prošloga veka. Otkada je Piva potpala pod Crnu Goru vodila se statistika broja domaćina po selima, kao i broj domaće stoke i broj rala i kosa obrađene zemlje zbog poreze. U ovim podacima broj domaćina prilično je tačan, ali nigde nema broja stanovnika, a statistika domaće stoke i obrađene zemlje netačna. Tako se pored najvećega truda da se kakvi tačniji statistički podaci o Pivi i njenim naseljima iz ranijih vremena priberu nije u tome uspelo. Ukoliko je poznato prvi je Giljferding, pedesetih godina prošloga veka, zabeležio da Piva ima 270 kuća, da svaki domaćin plaća po 126 groša poreze, 150 groša vojnice i 3 červonca desetine na godinu. To nije mogućno i nesumnjivo su Giljferdingovi podaci netačni. Seljaci su svakako bili prijavili broj domaćina samo upola iz bojazni od plaćanja raznih dažbina državi i spahijama. Imamo statistiku od 1911 god. Po toj statistici bilo je u Pivi: 1 U Kapetaniji Župa Pivska, u 26 naselja, 790 domaćina. Dakle, svega 1441 domaćin. Iz ovoga izlazi da je priraštaj, prema popisu od 1883 god. Selo Broj stanovnika 1931 g. Bajovo Polje 121 117 Brljevo 219. Tako po popisu od 1921 god. Po popisu iz godine 1931 bilo je u opštini Pivska Župa 970 domova sa 5. Selo Broj stanovnika 1931 g. Babići 109 26 Bezuje 302 281 Bojati 105 80 Boričje Pirni Do 231 142 Borkovići 415 272 Brijeg Sva naselja u kanjonu Tare 325 147 Dubljevići 188 174 Žeično 97 74 Jerinići 72 60 Kneževići 207 157 Nedajno 315 228 Nikovići 136 98 Vojnovići 193 404 Pišče 334 Trsa 195 68 Unač 285 247 Crkvičko Polje 515 511 Crna Gora 383 337 Šarići 100 89 Ukupno 4. Bilo je dosta raseljavanja u ovom periodu, te otuda neka sela imaju manje stanovnika 1931 no 1921 god. To se najbolje vidi iz dveju ovde priloženih tabela. U popisu od 1921 god. Otuda i izlazi veći broj sela popisnih jedinica u 1931 no što ih je bilo u 1921 godini. Piva je mala, njena su prva naselja malobrojna, ali Pivljana ima po svima srpskim krajevima. Iseljavanje iz Pive počelo je rano. To se iseljavanje nastavlja kroza sva vremena i traje do najnovijeg doba. Prema predanju i podacima moglo bi se reći da su bila tri glavna perioda u iseljavanju Pivljana: jedan u drugoj polovini XV veka, u vremenu propadanja srpskih državica; drugi u prvoj polovini XVIII veka, u vremenu ustanaka. Iseljavanje je u prvom periodu bilo upravljeno ka Boki Kotorskoj, Dalmaciji i ka severozapadu; u drugome ka Bosni i Podrinju, odnosno Slavoniji, a u trećem ka Starome Vlahu, odakle su se neki iseljenici etapno spuštali u Podrinje, u Valjevsku Podgorinu i u Šumadiju. Tako ima danas Pivljana u Boki, u Hercegovini, u Bosni, u oblasti stare Raške i u severnoj Srbiji. Svi oni znaju da su poreklom iz Pive, a neki znaju kad su se iselili i od koga su roda. Oni su od Ušćumlića i doselili su se oko sredine prošloga veka na zemlju drobnjačku kao čifčije. Ove su tri porodice istoga roda, a rod su sa Jelisavčićima u Bioski u Užičkom okrugu. Svi su od Bajagića iz Pive. Prvo su se otselili iz Pive u Peć pa onda u Srebrnicu. Dudići rod sa Džodićima u Klincima, slave sv. Todorovići u Ključu i Đuričići u Rajkoviću, doseljeni u prvoj polovini XVIII veka - slave sv. Pivaljevići i Tanasijevići u Ključu, doseljeni u prvoj polovini XVIII veka - slave sv. Perišići u Sušici Kolubara , doseljeni u prvoj polovini XVIII veka - slave sv. Vujičići i Alimpići u Tuđinu doseljeni u prvoj polovini XVIII veka - slave sv. Vasići u Lukavicama, u Krupcu, u Staroj Gori, u Kijevu, u Poljanama od Adžića su - slave sv. Radojevići u Lužanima od Radojevića; doseljeni pre 80 godina - slave sv. Šoje u Osijeku, od Bajovića - slave sv. Čepici u Osijeku od Aprca - slave sv. Mićići u Reljevu, od Boškovića - slave sv. Moćevići u Slatini, od Adžića - slave sv. Jevtanovići u Sarajevu - sv. Krsmanovići u Zabrežju, doseljeni u prvoj polovini XVIII veka; slave sv. Marići u Ljuticama, doseljeni u prvoj polovini XVIII veka, slave sv. Popovići u Paljusima, doseljeni u drugoj polovini XVIII veka, slave sv. Simonići u Radljevu zovu se i Ivkovići doseljeni u prvoj polovini XVIII veka, slave sv. Milutinovići u Kruševicama - tu se pominju 1693 godine - slave sv. Mitrovići, Markovići, Ilići, Despotovići, Petrovići, Miškovići, Kovačevići, Vujići, Markovići, Blagojevići, Đurići, Mićići, Tadići, Jakšići, Grujičići, Simići, Pantići, Mijatovići, Pešići, Jokići, Grbići, Đukići, Bojići, Despići, Gajići, Kuzmanovići, Lukići, Stevanovići i Petkovići - svi u Cerovu, doselili se u XVII veku, slave sv. Divljakovići u Kržavi, doselili se u prvoj polovini XVIII veka, slave sv. Matići, Tomići, Vosiljevići i Jovići u Zajači, doseljeni u prvoj polovini XVIII veka, slave sv. Pantići, Đunići, Kovačevići i Antonići u Paskovcu, doseljeni u prvoj polovini XVIII veka, slava im je sv. Jerinići staro prezime Kujundžići u Klupcima, doseljeni u prvoj polovini XVIII veka, slave sv. Dragićevići i Dobrilovići u Tršiću, doseljeni u drugoj polovini XVIII veka, slave sv. Ignjatovići u Koreniti, doseljeni u drugoj polovini XVIII veka, slave sv. Lazići, Gajići, Stevanovići, Matići i Petrovići - svi u Pomijači, doselili se u prvoj polovini XIX veka - slave sv. Markovići u Ljuljacima, doselili se u prvoj polovini XVIII veka, slave sv. Pavlovići, Petronijevići, Mijatovići u Ljuljacima rod s Markovićima, doselili se pre Karađorđa, slave sv. Markovići Pantelići, Filipovići, Dragovići i Aleksići u Ljuljanima, doseljeni pre Karađorđa, slave sv. Milići, Krasojevići, Radoševići i Sarići, rod s Markovićima;, u Ljuljacima, slave sv. Bačarevići u Radmiloviću, doselili se pre Karađorđa, slave sv. Mićići rod Markovićima u Ljuljacima u Oplanićima, došli posle Karađorđa iz Čajetine, slave sv. Besumnje ima osim ovih izređanih porodica još dosta Pivljana u našim krajevima. Nadati se, kad izađe ova knjiga da će se mnogi javiti da su Pivljani i da će se ova glava ispraviti i dopuniti. Usled neprestanoga seljakanja i usled turske uprave mnoge su naše porodice izgubile svoje staro prezime, a mnoge su prezime često menjale. Zbog toga često nalazimo kod nas da celo jedno selo slavi istu slavu i da su mu sve porodice jednog porekla, a međutim imaju po deset, pa i više, rodova sa raznim prezimenima. Dobro bi bilo da se prosto zakonom zabrani da se prezimena menjaju. Ovako široko rasprostranjenje Pivljana izvan matice u Pivi: po susednim predelima Hercegovine i Crne Gore sa Bokom Kotorskom, po Potarju, Polimlju, Višegradskom Starom Vlaku i ostaloj staroj Raškoj, po Gruži, Lepenici i ostaloj Šumadiji, po Rađevini, Jadru i ostalom Podrinju, po Dragačevu, Užičkom kraju, Valjevskoj Podgorini, Kolubari, Tamnavi sa drugim krajevima Srbije, Sarajevskom Polju i ostaloj Bosni, - odakle su iseljeni Pivljani održavali veze sa svojom maticom u Pivi, - doprinelo je izvesnoj naročito istaknutoj istoriskoj ulozi ove planinske oblasti u staroj Hercegovini. To je ne samo održavanje nacionalne veze između Pive, sa arhimandritom Pivskog Manastira Arsenijem Gagovićem na čelu, i ustanika u Srbiji, sa Karađorđem na čelu vidi dalje str. Kad su u polju, seljaci pivski rado stupaju s čovekom u razgovor i hoće da učine svaku uslugu; međutim na skupu, u hanu ili na trgu teško stupaju u razgovor i još teže se poveravaju stranu čoveku, što je sušta protivnost Drobnjacima. Pivljani su fizički vrlo razvijeni; i spadaju među najbolje razvijene delove našeg naroda. Boja im je kose i očiju većinom mrka vidi sl. Teže je utvrditi duševne osobine Pivljana. Zna se da između Župljana i ovih sa Planine ima neke razlike. Pa i između seljaka u Planini ima razlike. Oni u selima duž kanjona Pive kud i kamo su otresitiji nego oni ispod Durmitora i oko Sušice. Tako isto nisu ni svi Župljani jednaki. Pojedine porodice u Pivi se ističu izvesnim psihičkim crtama. Zna se da su Kulići i Vojinovići okretni i živi, velike šaldžije i kad se šale dobro je, inače su naprasiti i zlopamtila. Za Tadiće i Šipčiće vele da su okretni i dovitljivi, sposobni za šalu, za smeh, za trgovinu, za život i uopšte za sve. Bajagići dobro pričaju i političari su. Serdarstvo je bilo u Pivi u kući Gagovića; prvo vojvodstvo u kući Jokovića, pa prešlo na Lješeviće, a sa ovih na Lazara Sočicu. Dokle su Pivljani u Pivi ovakvi kako su okarakterisani, dotle su, kad napuste svoj kraj i dođu u novu sredinu, ljudi koji se umeju snaći, okretni i živi, sposobni trgovci, dobri domaćini; njihova fizička pojava i prirodna bistrina daje im nadmoćnost nad meštanima, te ih ovi cene i ističu nad ostalima; jednom reči sposobni su za život, ali su sposobni i za zlo. Pripadali su nekim uglednim porodicama iz Pive. Svet se čudio njihovoj veštini da s malo rada vrlo dobro žive. Nije kod njih bilo razmetanja junaštvom i hvalisavosti, a imali su neke bolje težnje i neku vrstu otmenosti; osim toga oštar ponos i način ponašanja koji je ulivao respekt i starincima. Ova opaska jednog viđenog Pivljanina objašnjava pojavu što su gotovo svi čuveni hajduci iz druge polovine XIX veka u zapadnoj Srbiji bili poreklom Pivljani Josovac od Jelisavčića iz Zaovina, starinom Bajagić, Soldatović iz Dragačeva, Brkić iz Papratišta, Bolmazi iz Dubrave kod Ivanjice itd. Svi su starinom Pivljani. Ako se desi - što je vrlo retko - da neka devojka dobije vanbračno dete, onda je ona prezrena od njenoga bratstva i zabeležena u celome plemenu. Ako pak neki viđeni čovek nema dece sa svojom ženom, onda mu se gleda kroz prste ako dobije vanbračno dete i usini ga, samo da mu se ne bi trag utro. Razvod braka u Pivi ne postoji. Imaju sada priličan broj crkava, a do pre 80 godina manastir im je zamenjivao seoske crkve i on je opšti. Neki predak Delića, kao dečko bi odveden u Carigrad, poturči se i stupi u carske delije otuda i prezime Delić , vrstu janičara. Postane starešina delija i obogati se.
Marinović: Sedam kandidata za predsjednika Crne Gore
Posebno ako bi iz toga nužno proizilazio ruski izlazak na topla mora, dominacija Bosforom i Dardanelima i ugrožavanje kolonijalnih posjeda zapadnih sila na Bliskom i Srednjem istoku. !25A=0 A0< 40 [5 A5 >4>73> =0<5B0B8 8 AB20@0B8 @07;8:5, 0;8 =5 <8A;8< 40 [5 B> 18B8 10H B0:> CA?5H=>. Freska s desne strane ovih vrata, kad im se licem okrenemo, pretstavlja čoveka sa nekom vrstom kape, kao turbanom, na glavi, okrugle brade, u ćurku do zemlje, postavljenom lisičinom, sa rukavima do lakata zasukanim, i u zelenoj anteriji sl. Prema ovome ukupno imovno stanje stanovništva u toku od 20 godina nije uvećano, no je čak može se reći opalo, jer na istom zemljištu i sa istim brojem grla domaće stoke - izuzevši ovaca - živi danas 127 domova više no što ih je bilo 1911 god. Muslimanske pesme pominju Bijeljinu u kontekstu borbi za Zvornik i oko njega, a hrišćanske u neistorijskim sižeima — osim Vuk IV, 29 koja peva o knezu Ivi od Sembe-rije vide POPOVI. Tako mi prikupljena građa osta nedirnuta punu godinu dana. Htio bih da ne pomisliš kako širim neku hrvatsku, hadezeovsku, ustašku propagandu - da ne kažeš na kraju: Od njega se nije ni moglo drugo očekivati! Kod nas je bilo obrnuto. Za razliku od drugih, ja smatram da se ovom krivuljum mogu objasniti mnogi socijalni fenomeni. Čim se Radule sastao sa Turcima on vikne na seljake, te skoče na nizame i sve ih pobiju, ali pogine i Radule. Takva su na pr: Macavar Do katun sela Vojinovića , Šake strane više sela Pišča , Mataruge kraj severno od Todorova Dola , Bobani do Prijespe udut sela Duži , Drpe katun zaseoka Lica , Bobotin Vrh u selu Gornjem Unču , Ruđin Do iznad katuna Vojinovića , Murgule dolina iznad staroga groblja na Pišču , Pioska, Krečman, Minina Varda i Bovani mesta oko Dobrog i Todorovog Doda.
[Oznaci kao nezeljeno dopisivanje|Kako steći samopouzdanje|Starije žene za sex]
Post je objavljen 27.01.2019. u 04:10 sati.