- Zvonka, trebaš li ti seksi gaće ?
- Trebam.
- I ja.
- U Poreču ih nema.
- Ni u Puli.
- Ajmo u Rovinj. Tamo ima sigurno.
- Ajmo. Al daj da prvo popijemo prvu jutarnju.
Eto, tako me jutros Mela izbacila iz kreveta. Onog u Poreču. Njenog. Mislim, nismo spavale u istom krevetu, iako nam ne bi bio prvi put. U Dalmaciji smo probile led. Taj sa spavanjem u istom krevetu. Bračnom.
Bože mili kako se ja naspavam u tom njenom krevetu. Kao da me neko opali palicom po glavi. Usnem i budim se ujutro. Zapravo, ona me budi, jer ja bih mogla još ...
I krenemo za Rovinj. Iz Poreča. Put Limskog kanala, pa još malo naprijed i desno. Dajem upute za vožnju po Rovinju, jer Mela nigdje ne skreće lijevo. Mela voza okolo naokolo dok ne nađe desno skretanje. Vičem, pa majku mu, nema mrtvog psa na cesti, što se bojiš tog skretanja ?
Ali ne ...
Popijemo još jednu kavu, da nam ne pofali, pa rujemo po dućanima u potrazi za seksi gaćama.
I, bome smo ih našle. Svaka para tri !
I bile smo dobre, nismo trošile više ni na šta. Ali, ogladnile smo.
- Ajmo u Limski na pedoče !
- Pizdice !!! Može ! - veli Mela. - Ajmo, ja ih obožavam.
- Piči !
Dobro, napravimo krug kroz centar Rovinja i napokon, amen, nađemo put s desnim skretanjem.
Uplovimo u Limsku dragu, ali tamo nema žive duše. Sve lancima ograđeno i svuda piše closed.
Sad smo već opasno gladne, a jedu nam se baš pedoči !
- Kud sad ? - pitam.
- U Danijele u oštariju. Onako, dobru !
- Aj vozi.
Stigle pred oštariju, a ono ni tamo psa. Nikakvog.
Zatvoreno.
- Znaš li ti, Mela što to znači ? Ovo su baš neke poruke koje nas prate.
- Ma što znači ?
- Da ne smijemo jesti !
- Ček, ček, idemo onda u kafić. Onaj od vampira.
- Mai sentito ...
- Ma u Kringi je ...
Ni u Kringi nema pasa, a bome ni mačke, a Mela hoće piti Bloody Mary.
Kad, ugledamo čovjeka u polju !
Tru, tru, trubi Mela, čovjek se okreće ...
- Dobar dan, kadi je oni kafić od vampira ?
- Ma to van je sve zaprto, kaže živi čovjek.
- Kako zaprto ? Kadi je poša ? Na cimitar ?
- Ća ? - pita zbunjeni lik.
- Ma niš, niš, fala lipa !
O bom, vampir spi po zimi, samo na lito dela u kafiću.
Nema nam druge, nego tražiti neku oštariju. Gladne smo ko oni mrtvi psi kojih nema.
Više ni ne izmišljamo što bi jele, sad bi nam i pizza bila dobra.
I krenemo prema Pazinu, u Lindar na pizzu.
Pred Pazinom s predomislimo i zaključimo kako ona pizzeria u Žminju SIGURNO radi.
Na pol puta do Žminja, krajičkom oka snimim tabelu za oštariju na kojoj piše OPEN !
Neš ti sreće ! Stani ! Taman bio zadnji brlog !
Više i ne smišljamo što bi jele, samo nam je bitno da ima kruha.
Ulazimo unutra, opet nema žive duše.
Kad, odnekud, eto male curičke, konobarice, smješka nam se i nudi stol za sjesti.
Pitamo što ima za ponuditi, a ona veli: svašta !
Opaaaa, oči nam iskre, sline cure, smješkamo se jedna drugoj, konobarici i opet jedna drugoj i sve smo si sretne.
Naručujemo lignje. Pržene i sa žara. I blitvu s krumpirom i pomfri i tartar umak i vino.
Jedemo domaći, prefini kruh dok čekamo jelo.
Sve je bilo izvrsno. Ukusno, toplo, fino, ma divota.
- Nešto slatko ? - pita curička
- To nas ni ne pitajte.
- Zašto ? Ne smijete ili ne možete više ?
- I jedno i drugo i treće, kažem ja.
Popijemo kavicu i krenemo kući.
Al eto nevolje !
Treba skrenuti lijevo !
- A majku mu, kaže Mela.
- Najbolje da ideš za Pulu, to ti je, eto tu, nema ni 40 kilometara, pa se okreneš na prvom kružnom toku na Velom vrhu, kažem ja.
Mela šuti i razmišlja ... neće valjda, mislim si ... al se onda trgne i kaže:
- Ne za****vaj, i po drugi put u svom životu skrene lijevo !
Istra je mala, ali ako zimi tražite restoran i jako ste gladni, izgleda vam kao ... a u pm !
I da, zimi nema vampira.
Ordiniraju samo u sezoni.
Post je objavljen 19.01.2019. u 21:00 sati.