Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/nebeska-frula

Nemoj veličati ono što je nestalo,
nemoj idealizirati osjećaje i ljude,
nemoj da ti je do mene imalo stalo
i da ti zbog rastanka mučno bude.

Ja nisam tvoj ludi, nedosanjani san,
ni za koga nisam ni poželjna zbilja.
Ja samo u se spuštam prazan dlan
i promišljanjima tumaram bez cilja.

Ja nisam ona koju u tjeskobi tražiš,
nisam bljeskut nade na kraju puta.
Samo katkada mnome patnje blažiš,
kada u prošlost tvoja duša odluta.

Izvan slatkih maštanja, nisam istinita,
mada sve što činim ima neku draž.
U ogledalu sam slika iza odraza skrita,
u javi sam varka, mamac, podla laž.

Samo te u snovima ponekad dozivam
i, negdje iza postojanja, grlim te i ljubim,
a onda se strahom i samoćom pokrivam,
da i samopoštovanje u snu ne izgubim.

Zašto mi nekada davno nisi rekao
da te ranjena i sanjiva duša privlači?
Zašto si ušutio, udaljio se i čekao
hoću li čestita na svjetlo dana izaći?

A mogli smo voditi tihe razgovore,
na obali života kao djeca se igrati.
Mogli smo zagrljeni dočekati zore,
i zajedno u spuštene rolete gledati.

Šutio si, trpio, gurnuo me pod tepih,
a strah te priječio da mi se javiš.
I upoznao si me, znao si da ne bih
dopustila da svoj put u meni ostaviš.

Razbio si nas tišinom. Nije mi jasno
kako sam te mogla cijeli život čekati.
Sada ne plači. Za zbilju je prekasno.
Za čekanja sam usnula, i počela umirati.