Marketing
7 ženskih poteza zbog kojih muškarci lude od ljubomore! - Pravi datiranje
7 ženskih poteza zbog kojih muškarci lude od ljubomore!
Click here: 7 ženskih poteza zbog kojih muškarci lude od ljubomore!
Dokazi 116 High Street sugeriraju jednako, ali to je sve rekla-kazala. Ali ako to je ono što imam činiti, morat ću naučiti ne zaboraviti prvo; pustiti svjetlo u posljednju prostoriju tavana, kosti zakopanog života. Kombinirat će izlaske i radno okružje.
Drugo, koliko ti uopće znaš o svojoj kćeri? Ne sjećam se s kojom curom sam ogovarao ponedjeljak jutro nakon, ili što je to mi stavilo u glavu, ali rekao sam im da sam čuo glasinu da Connie i King se jebu.
7 ženskih poteza zbog kojih muškarci lude od ljubomore! - Povijest prethistorij¬ ske religije i umjetnosti neodvojivih u ono vrijeme glavni je iz¬ vor za proučavanje primitivnog čovjekova duha. Bez obzira na to šta oni rade, da li postupaju nemilosrdno ili predusretljivo, saosećajno ili hladno, čvrsto ili blago, svaki će njihov postupak biti objašnjen kao rezultat uporne zlonamernosti, neprijateljstva prema masi i otvorene ili prikrivene namere da se ona uništi.
Da li je bila ljuta na državu koja joj se na herojstvu zahvalila tako što joj je po završetku rata dala posao čistačice u Hipotekarnoj banci? Šta ju je motivisalo da usvoji troje dece i odgaji još 30 mališana kojima je želela da pruži mogućnost obrazovanja, iako je sama bila nepismena? Poligon protivterorističke jedinice u Lipovičkoj šumi ugostio je ekipu filma za snimanje jedne od poslednjih scena u kojoj regent Aleksandar Karađorđević Branislav Trifunović odlikuje Milunku Tanja Tačić Karađorđevom zvezdom. A da je i priča o Milunki i danas aktuelna govore crtice iz njene biografije. U Balkanski rat prijavila se kao Milun Savić, da bi nakon ranjavanja u grudi bilo otkriveno da je žena. Dozvolili su joj, ipak, da nastavi borbu jer je pokazala izuzetne bombaške sposobnosti, što je i potvrdila uhapsivši 23 bugarska vojnika u toku jedne noći. A činjenice govore da je Srbija imala desetak žena vojnika u vreme kada žene u Evropi i u svetu nisu imale gotovo nikakva prava. Njihova pojava je bila revolucionarna i veoma bitna za emancipaciju žena. Uprkos činjenici da je Milunka iz Prvog svetskog rata izašla kao najodlikovanija žena, kad su puške odložene — zaboravljena je. Zaposlila se kao čistačica u Hipotekarnoj banci, gde su joj čak prigovarali da ne čisti dobro. Milunka, ipak, nije poklekla — odgajala je ćerku, ali je usvojila još troje dece, a na desetine školovala. Tako je podigla oko tridesetoro mališana. A veoma je teško živela — jedna unuka nam je ispričala da su jedva čekali da se razbole kako bi dobili pomorandžu. Srbija ju je zaboravila, ali ne i Francuska. A mi nemamo ništa. To je apsurd — kaže Zarićeva. Upravo zbog toga značajno je što RTS snima ovaj film, smatra Branislav Trifunović. Imamo naviku da zaboravljamo ljude koji zaslužuju pažnju. Možda nikad nećemo naučiti da pamtimo, ali možemo bar da pokušamo — kaže Trifunović. Sliku o Milunki u dokumentarnom delu filma rasvetljava oko 25 sagovornika, među kojima su istoričari i članovi njene porodice. Igrani deo boje ratne scene, među kojima je i scena torpedovanja broda u 3D animaciji. Sve je, kaže rediteljka Ivana Stivens, u službi portretisanja Milunke. Želeli smo da pokažemo kakva je zaista bila. A bila je hrabra, energična, odlučna. I nežna i čvrsta. GLUMA TEŽA OD VOJSKE LIK Milunke Savić dočaraće nam kadetkinja Vojne akademije Tanja Tačić, koja i fizički podseća na ratnu heroinu. Scene u kojima baca bombe, puca iz puške, uskače u rov, Tanji nisu teško pale, ali nešto drugo — jeste. Posle ovoga, nikad ne bih bila glumica — kroz osmeh kaže kadetkinja. Na Akademiji ništa nismo učili o Milunki, a njena biografija je zaista impresivna. Ona je žena heroj. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan. Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena je 1889. Kada je počeo Balkanski rat 1912. Bila je bombaš i jurišnik. Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika. Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca. Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku. Kakva je zapravo bila Milunka Savić? Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije — Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece — kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu. Milunka Savić se 1923. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu — priča Milunkin unuk. PIŠTOLJ U TORBICI — MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima — priča Milena Stankov. Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece — priča Dejan Stankov. Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila — dodaje Dejanova supruga Milena Stankov. I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status. Osam godina kasnije je unapređena — postala je čistačica kancelarije direktora banke. U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću… Mene je vodila u Nišku Banju. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima — priča unuk. Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine — kaže Dejan Stankov. Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča. Stevanović MILUNKA Savić, jedna od najvećih srpskih heroina, nije sahranjena u Aleji velikana već u porodičnom grobnom mestu, na Novom groblju u Beogradu. Takođe, nije bilo nikakvih državnih, niti vojnih počasti. Sahranila ju je porodica. Po priči Milunkinog unuka Dejana Stankova, porodica je 5. Čekali su nekoliko dana, a potom je o svom trošku sahranili u porodičnom grobu. Iz Skupštine grada Beograda im se nikada više niko nije javio. To je naša porodična grobnica, u kojoj je baka sahranjena 1973. Prilikom sahrane bake Milunke govorili su visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje spomenika i tradicija oslobodilačkih ratova — kaže unuk Dejan Stankov. Svedočeći u emisiji Olivere Kovačević na RTS vojni istoričar Milovan Prelević, koji je govorio na sahrani, rekao je da je sramota da je srpska heroina sahranjena u privatnoj grobnici, pored ograde na kraju Novog groblja u Beogradu. Kći Milena Stankov 1924-1987. Posle toga je država zaboravila. Srpska heroina danas u Srbiji ima samo dva spomenika. Prvi je otkrila u aprilu 1991. Skupština grada Beograda na njenoj kući, na kraju Voždovca, a drugi je novembra 1995. Kako u srpskoj istoriji nema boljeg primera nacionalnog herojstva od Milunke Savić, RTS i Olivera Kovačević su pokrenuli inicijativu da se Milunka Savić sahrani u Aleji velikana. Oni su prihvatili ideju, ali su napomenuli da će to i uraditi ako se porodica Milunke Savić sa time složi. Do danas odgovor od porodice nismo dobili i ta ideja nije realizovana — kaže Olivera Kovačević. Nama se niko iz RTS i Skupštine grada nije obraćao, niti je tražio naše mišljenje. Mi kao direktni naslednici Milunke Savić prihvatamo ovu inicijativu. A verujem da tako misle i Milunkini rođaci iz Kraljeva i Čačka — rekao nam je vidno iznenađen Dejan Stankov. Andrija Markuš sabrao 24 pesme posvećene srpskoj Jovanki Orleanki Milunka Savić SRPSKA Jovanka Orleanka, junak iz ratnog i mirnodopskog vremena, Milunka Savić nije zaboravljena u Crnoj Gori. Zanimljiva akcija povodom obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet, kojom rukovodi poznati arhitekt i pisac Andrija Markuš iz Podgorice, ide u više pravaca. Markuš se pismima obratio i na dve važne adrese u Srbiji. U obraćanju Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Irineju Andrija Markuš predlaže da se pokrene postupak kanonizacije Milunke Savić, podsetivši na Milunkine reči: mene otac nije učio da ubijam, već samo da se branim. A branila je, navodi Markuš i svoju zemlju i svoj narod. Kao i Sveti Petar Cetinjski, koji je sabljom branio svoj narod od istrebljenja, kao i Sveti Đorđe kopljem, a u miru blagošću i najvišim humanim i moralnim vrednostima. PRIZNANjE KOLIKO može ljudsko biće u telu žene, učinila je Milunka, i u tome joj nema ravne. Knez Lazar postade Sveti car Lazar i Nemanja postade Sveti Simeon…Milunka Radenkova, predskazanjem rano nazvana Radenkov hajduk, sa neviđenim žrtvovanjem u miru,postala je srpska majka Tereza, pre Tereze. Ostaje nam da mi to priznamo — kaže Markuš. Šest godina u rovovima, devet puta ranjena, dvanaest puta odlikovana. Jedina je žena u svetu okićena francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. Njoj u čast bile su spuštane na pozdrav zastave francuskih pukova iz bitaka kod Argoa,Liježa, Verdena i Marne… — Milunki su Britanci dodelili Orden Svetog Majkla, Rusi Svetog Đorđa Pobedonosca, Srbi dve Karađorđeve zvezde i dve Obilićeve medalje za hrabrost. A tek njena herojstva u miru, kada je i više nego što je mogla davala da pomogne siromašnima. Sve do svoje smrti. Ponosna i dostojanstvena, tiha i božanski skrušena. Ona je svetica kakvu naš narod nije rađao, kazao je Markuš. Podgorički pisac i humanista, obratio se i srpskom premijeru Ivici Dačiću. Podsećajući da je na inauguraciju Šarla de Gola bila pozvana Milunka Savić nije tu čast imao ni tadašnji predsednik Jugoslavije , Markuš naglašava da jedna skromna ulica u Beogradu danas nosi Milunkino ime, a da ima mnogo razloga da se njenim imenom zove ceo jedan grad. Naspram svih poroka kojima su danas mladi izloženi. Markuš je podsetio da Milunka nije sahranjena u Aleji velikana, već nekom sudbinom na tridesetak metara od uređenog groblja Austrijanaca i Mađara, protiv kojih se borila. Na knjigu, koja se s matra kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti, ali i njenog autora. Naime, na današnji dan, 29. Danas, nakon nekoliko stoleća, vetrenjače su i dalje svuda okolo. Mnogostruko brojnije i sofisticiranije. Lutajući vitezovi, koji bi ispravljavljali krivde, branili nezaštićene i spašavali device, čini se, netragom su nekud nestali. Svi smo blagovremeno lišeni zabluda, postali zdravi, pametni i socijalno inteligentni. Da, a device se i same, sasvim dobro snalaze. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta. Život Migela Servantesa je do 18. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna, kao npr. Odatle i mnoga pogrešna namerna ili nenamerna nadomeštanja mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka. Tako se zna da je kršten 9. Santa María la Mayor , ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena Servantes Saavedra , datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko 1586. Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota iz 1605. Vreme krati čitajući viteške romane i veruje da je svaka reč u njima istinita, iako su dani viteštva odavno prošli, a mnogi događaji opisani u njima realno nemogući. Tako izvuče iz nekog budžaka oružje i oklop svojih pradedova i, pošto ih je očistio i uglancao, proglasi sebe za viteza Don Kihota od Manče, svom konju nadenu ime Rosinante šp. Rocinante , odabra Aldonsu Lorenzo šp. Aldonsa Lorenzo , seljančicu iz susednog sela, za svoju damu kojoj će posvećivati svoja junaštva i dobra dela i prekrsti je u Dulsineja od Toboza šp. Dulcinea de Tobozo , te krenu na put u potrazi za avanturama. Prvi odlazak od kuće Don Kihota počinje u ranu zoru i traje ceo dan, da bi na kraju dana potražio prenoćište u nekoj krčmi za koju veruje da je začarani dvorac. Tu će dobiti prve batine i savet da potraži štitonošu. Odlazi iz krčme, na putu sreće neke trgovce iz Toleda koji ismevaju i vređaju njegovu uzvišenu damu, Dulsineju od Toboza, gde on ustaje u njenu odbranu i napadne trgovce, a ovi skoče pa ga dobro izmlate. Svog premlaćenog, nalazi ga njegov sused Pedro Krespo šp. Pedro Crespo i vraća ga kući. Dok se on oporavlja u krevetu, nećaka i domaćica sa Don Kihotovim prijateljima, lokalnim berberinom i župnikom, spale sve viteške knjige koje su po njihovom mišljenju, krive za njegovo ludilo, sobu sa knjigama zazidaju, a njega ubede da je sobu odneo neki volšebni čarobnjak. Sancho Pan a z , da mu se pridruži u avanturama kao štitonoša, a za uzvrat mu obeća mesto guvernera na ostrvu. Sančo pristaje, te se njih dvojica iskradoše u zoru iz sela i tako Don Kihot po drugi put pođe od kuće u susret avanturama lutajućeg viteza. Od tog momenta nižu se dogodovštine veleumnog viteza Don Kihota od Manče i njegovog štitonoše Sanča Panse, počevši sa čuvenim napadom na vetrenjače u kojima je samo on video grdne i surove divove. Drugi deo Za razliku od prvog dela gde je Don Kihot potpuno zaluđen i u nekom svom svetu vitezova, nežnih devica i platonskih ljubavi, u drugom delu je lucidan, sasvim bistre pameti i vidi stvarnost onakvom kakva jeste. Čak je i nesrećni Sančo prinuđen da učestvuje u toj šarenoj laži te dovodi Don Kihotu tri seljančice rekavši mu da su to Dulsinejine dame pratilje. Međutim, kada Don Kihot prepozna devojke kao samo tri sirote seljanke, Sančo se zgražava i pokušava da ga ubedi da je to opet mađija nekog zlog čarobnjaka koja mu ne dozvoljava da vidi realnost. Takođe su veoma zanimljivi razgovori između viteza i njegovog štitonoše, u kojima se vidi kako Don Kihot polako i postepeno gubi svoje ideale, pod uticajem Sanča Panse. Ta transformacija se takođe vidi i u postepenom menjanju imena — od Don Kihota, postaje Vitez od Lavova, a zatim se pretvara u Viteza Tužnoga Lika. S druge strane, Sančo polako prihvata ideale svog gospodara, koji se polako u samom Sanču koncentrišu u jednu fiks ideju — da postane guverner ostrva. Sančo uspeva da postane guverner i pokazuje se kao veoma mudar i praktičan vladar, međutim njegova vladavina će ipak na kraju završiti kao potpuna propast. Kao što smo već napomenuli, sada su drugi koji stvaraju svet privida za Don Kihota. Sansón Carrasco , mladi naučniki, Don Kihotov prijatelj, svojevoljno kreće Don Kihotovim stopama i pretvara se u Viteza od Belog Meseca, a s jedinim ciljem da po viteškim pravilima natera Don Kihota da izbije iz glave ideje o životu i avanturama lutajućih vitezova. Iako je u prvom delu to isto pokušao kao Vitez od Ogledala, bio je poražen, ali ovaj put kao Vitez od Belog Meseca uspeva u svojoj nameri i pobeđuje Don Kihota u viteškom dvoboju, nateravši ga da se vrati kući i obeća da neće pokušavati da opet polazi na put barem godinu dana. Roman se završava Don Kihotovim potpunim ozdravljenjem, međutim, potpuno razočaran stvarnošću, odriče se viteštva, priznaje svoju zabludu i umire. Zanimljivo je da postoje pretpostavke da su neki delovi ovog drugog dela apokrifni, konkretno epizoda događaja u Montesinesovoj pećini, opisana u 22. Struktura i tematika Kao što je već pomenuto, veruje se da je prvo poglavlje isprva bilo zamišljeno kao posebna literarna celina, kao kratka priča. Kasnije je Servantes razvio roman počevši od te prve priče. Cide Hamete Benangeli arapskog hroničara koji se zapravo pojavljuje tek u 9. Na prvi pogled, pripovedanje se odvija bez reda, međutim, struktura romana je kompleksna i pažljivo građena. Sam roman poseduje osobine različitih književnih rodova, od viteških romana i ubačenih novela, do literarnih rasprava pisanih u dijalogu, kako je to bilo uobičajeno u ono vreme. Roman takođe sadrži komične delove, ozbiljne besede, poslovice i anegdote narodnog karaktera. Ono što izdvaja ovaj roman je veština kojom Servantes sve te elemente potčinjava i uklapa u nit glavne radnje. Bogatstvo tematike dela je nepresušno. Međutim, moguće je skicirati neke od osnovnih tema ovog dela. Glavna tema kruži oko pitanja da li je moguće naći ideal u realnosti, to jest, da li realnost pobeđuje fikciju ili fikcija pobeđuje realnost. Ova tema je usko povezana i sa konceptom ljudske slobode. Kako čovek treba da shvati slobodu? Kakve zaključke može da izvede o slobodi, nakon što je iskusio? Možemo li promeniti svet ili svet menja nas? Šta je uopšte razumnost a šta je ludost? Da li je moralno pokušati promeniti svet? Iz te glavne teme, usko vezane za erazmovsku temu ludila i baroknu ideju privida i realnosti, proizilaze ostale sekundarne teme: Da li je moguće iznaći književni ideal? Tema književne kritike je veoma karakteristična za celokupno Servantesovo delo. U delu postoje kritike viteških i pastoralnih romana, kao i kritika nove komedije Lopea de Vege. Da li je moguće pronaći ideal u ljubavi? U romanu se pojavljuju različite ljubavne priče. Neke su nesrećne zbog samog životnog koncepta vezanog za slobodu, kao što je slučaj sa Marselom i Grizostomom, druge zbog patološke nesigurnosti, kao što je ubačena novela Nestrpljivi radoznalac, ili pak zbog previše idealizovanih dama, kao što je sama Dulsineja, ili previše prozaična kao što je Aldonsa Lorenzo. Takođe se pojavljuje i motiv ljubomore, veoma važan za Servantesa. Da li je moguće pronaći politički ideal? U romanu se pojavljuje tema utopije u obliku Sančove vladavine ostrvom Baratrarijom, priviđanjima koje ima Don Kihot u Montesinovoj pećini, itd. Da li je moguće pronaći ideal pravde? Ovu temu vidimo u epizodama sa galeotima, momkom koji dobija batine, itd. Ubačene novele Jedna od novina u žanru je ubacivanje posebnih priča u nit glavne radnje u obliku kratkih priča — novela. Neki smatraju da ove novele ne remete i nemaju nikakav uticaj na glavnu radnju romana, i da čak i ako bi se izbacile, to ne bi mnogo poremetilo glavnu priču, dok drugi smatraju da te novele nisu tek tako ubačene i da čine deo opšte kritičke, estetske i tematske strukture romana. U prvom delu romana ubačene novele samo podvlače Don Kihotov osnovni etički motor: želju da privoli druge da se povinuju njegovom apsurdnom idealističkom pogledu na svet. Problemi koje on pokušava da reši nisu zasnovani na realnosti nego na idealizmu sveta mašte koji on pokušava da oživi. U slučajima istinske moralne nepravde, Don Kihot sesvodi na običnog posmatrača. U želji za ostvarenjem što monolitnije države na verskom planu, 1492. Epizoda u kojoj učestvuje Rikote sa svojom kćerkom Anom Feliks, opisuje te događaje sa svom svojom propratnom religioznom, međuljudskom, ekonomskom i etičkom tragikom. Glavni likovi Don Kihot i Sančo Pansa Ludilo je najkarakterističnija osobina Don Kihota. Trezvenost i ludilo se kombinuju u njegovom liku koji evoluira tokom romana. Don Kihot nije statičan, konačan lik, već se njegova egzistencija razvija i definiše samu sebe kroz proces samoostvarenja. Don Kihota i Sanča Pansu definišu pre svega njihova dela i ono što govore, a ne opisi njihovih duševnih, psihičkih i fizičkih stanja. Ludilo Don Kihota je presudno za pravilno razumevanje ovog lika, jer se radi o specifičnoj vrsti. U tom ludilu, njegova mašta je ta koja je poremećena, ne njegove sposobnosti. U samom naslovu, Don Kihot se naziva veleumnim ili oštroumnim šp:ingenioso , terminom koji bi se mogao protumačiti kao maštovit, čime se jasno ukazuje na hiperaktivnu maštu glavnog lika. To je suština njegovog ludila. Drugi aspekt proizilazi direktno iz prvog: ako su te priče istinite, sasvim je logično pretvoriti se u lutajućeg viteza. Treći aspekt pokazuje se tek u drugom poglavlju — mašta nameće stvarnosti slike sveta viteških romana i pretvara krčme u dvorce, seljanke u princeze, vetrenjače u divove, a stada ovaca u vojske. To su tri osnovna elementa Don Kihotovog ludila koje uspostavlja Servantes na samom početku knjige, vođena njegovom opsesijom viteškim romanima. Kada izađe iz opsesivnog stanja, Don Kihot je razborit i mudar i njegovi postupci ne razlikuju se od postupaka bilo koga zdrave pameti. Takva vrsta ludila se definiše kao ludilo sa momentima lucidnosti. Međutim, jedna osobina je zajednička i ludom i lucidnom Don Kihotu — neverovatna plemenitost i spremnost na žrtve za dobrobit čovečanstva. Sančo Pansa Sančo Pansa je Don Kihotova potpuna suprotnost, kako duhovno, tako i fizički. Dok je njegov gospodar visok i mršav on je nizak i debeo. Zdrave je i bistre pameti i, za razliku od svog gospodara, čvrsto stoji sa obe noge na zemlji, a kad zatreba, ume da bude i lukav. Njegova mudrost ne dolazi iz knjiga i visokih škola, već direktno iz života i predstavlja nepresušni izvor prave narodne mudrosti. Na svaku ludoriju svog gospodara uvek ima spreman odgovor ili komentar u obliku neke narodne umotvorine — bilo poslovice, bilo izreke ili verovanja. Svestan je ludila svog gospodara, ali svejedno ga ne napušta u nevolji, u početku zato što poseduje veliki osećaj odanosti ali i praktičnosti, jer mu je sve vreme u glavi Don Kihotovo obećanje da će ga učiniti guvernerom ostrva, zbog čega je, uostalom, i pošao u avanture. Međutim, u drugom delu, Sančo zaboravlja na to obećanje i ponovo polazi na put, pre svega iz velike ljubavi i prijateljstva koje oseća prema svom nesrećnom gospodaru. Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film — rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu. Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM? U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine — objašnjava španski autor. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica — poručuje Almodovar. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije. Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju. Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buńuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide — madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Za ovaj film je 1999. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac. Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Vratio sam se komediji. Na neki način predstavlja rimejk filma , jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i , u istoj kategoriji, dve nagrade , i šest. Zaplet Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Iza njih je leto. I naše dvogube senke venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene u nejasnom blagoslovu. Trideset i tri puta vek je prstenovao ta stabla, ukrojena u nebo Kao žilice u list, kao nada u ravnodušnu neizvesnost. Pišem ti iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju težinom prećutanog, a sećanja dužinom varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa: Studen oblači šaku iznutra, tesna je ta rukavica, pa pokret okleva nad naslućenim smislom rečenice, Nad inicijalom što rubi inje — Nisam ti rekao: ovde je već zima. DRUGO PISMO Tvoja nenapisana pisma ištu odgovor Ta pisma nepročitana, naučena napamet u treznoj groznici iščekivanja, u fugi nekog putovanja, ili u nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha i snega na prozoru sobe; jesi li zaboravila poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda, u muziku koju voliš; upisao na marginu stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš noću, kad istina njena svetli kao fosfor između crnih slova. Odgovaram ti: ništa ne rastvara taj otrovni lepak godina što vezuje nadu za prostor, a vreme za vernost prostorima nade. A nesreća — Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti, senka previđenog poraza, možda; Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike, koja je, ipak, matematika, a ja računam tek sa dva ili tri zlatna broja Izvedena iz tvog imena. Tako smo oboje, možda, u gubitku. Ipak, nista ne može nas da zameni u ovom rasporedu posledica upisanom božjom rukom u amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila koje se suši, u tvoja pisma, ona nepročitana. TREĆE PISMO Jedno si leto bila preobražena u svoj lik, kako ga ja ponekad vidim u ogledalu, kad mudro stanem u senku iza tvoga ramena: možda tvoj pravi lik, Najednom stvaran, opipljiv i zreo da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je nemiran crtež svetlosti u vazduhu gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži, inače slanoj pod jezikom, kojim sam umeo samo da izmucam: volim. Na fotografijama kao i svako drugo: Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani, kada u prisećanju otkrivamo slojeve godina, godina, i tražimo im smisao Već pomeren u neko novo iščekivanje. Ili sam možda sve to izmislio? Ne verujem, postoje dokazi: ožiljici neke uporne nade što još zabole na dodir tvoga glasa Otisci tvojih prstiju na gleđi vrča iz kojeg jos vetri vino Nedopijeno u konobi, onoga leta Kada si bila preobražena u blagoslov, U svoje obično čudo. Živimo vreme ustinjenih čuda I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto? ČETVRTO PISMO Crno mastilo gusne u infarkt na vrhu nalivpera; tako se jedna rečenica Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi. Prepisujem je, a u nastavku menjam Prvobitno zamišljeni smisao. Pravi smisao, krio se u prekidu, u zjapu beline, u porazu započetog poteza — Kada bih mogao da ti napisem pismo od takvih belina, od obasjanih skretnica Rečenica započetih u ljubavi nastavljenih Opisom noći bez zvezda, na primer, Kada bih mogao sve da prećutim A sve ti kažem, kao da gubavac stane pred tobom s kapuljačom i zvečkom — Možda bih umeo da ti iskažem zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj sinkopi, i venčava u nastavku sa svojim senkama, a ne zaboravlja smisao svog imena, uzroke svoga trajanja — Ovako, mogu samo da opisujem: kao da neko voljeno lice učim i pamtim dodirom, kao slepac. PETO PISMO Hoceš li me prepoznati, kada se oboje nađemo Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti koji sam nekad zvao i zavičajem labudova? Duborez bora oko očiju koje ćes prepoznati, možda, izvela je nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski neka utrnula ruka, u osveštanom savezu sa praznim godinama. Inače sam sličan dvojniku koji ostane u ogledalu kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak. Ali pre toga treba obaviti još mnogo: Iskupiti taoce koje smo dali sudbini Kad nam se krv pomešala na ušću u neku od mogućih budućnosti, prebrojati ožiljke, onesposobiti satni mehanizam uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom prestrojavanju, pročitati sve između redova pisama nenapisanih i naučiti napamet tu opasnu šifru, radost naučiti da raste na kamenu, kao mahovina — Pokušaj opis traga munje, da shvatiš Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji, ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor plamičke acetilena na vršcima grana magnolije. Noćas je padala kiša. Nisam ti rekao, ovde je već proleće. Čovek koji je raj zamišljao kao biblioteku, i čijim se pisanim rečima uvek rado vraćamo, nezaboravni Horhe Luis Borhes Jorge Luis Borhes. Krenimo svi zajedno u šetnju stazama njegovog života. Bilo je leto, avgust mesec 1899. Tog dana Leonor Asevedo Suares Leonor Acevedo Suarez , u svojoj porodičnoj kući u ulici Tukuman 840 u Buenos Ajresu, rodila je sina kojem su ona i njen suprug Horhe Giljermo Borhes Jorge Guillermo Borges dali ime Horhe Luis Jorge Luis. Borhesovi preci bili su odlični vojnici koji su učestvovali u poznatoj bici Hunin za oslobađanje Argentine, samo je njegov otac, poznati argentinski advokat, jednog dana odlučio da prekine familijarnu tradiciju i postane profesor engleskog jezika i psihologije. Kada je Horheu bilo dve godine, porodica dobija novog člana, malu Noru, i seli se u veću kuću, u poznati kvart Buenos Ajresa koji se zove Palermo, a u kojem će budući književnik pronaći svoju vokaciju. Ljubav prema literaturi, pogotovo britanskoj, steći će zahvaljujući ocu i porodičnoj biblioteci koja je ubrzo postala Horheov magični svet u kojem je provodio svaki svoj slobodni momenat. Borhes u sebi vuče ne samo španske i portugalske, već i engleske korene, pa zato nije čudo što se u kući govorilo na oba jezika. Horhe je čak, iako je bio perfektni bilingval, isprva naučio upravo engleski jezik, kojim ga je učila ne samo porodica. Naravno, svi su mislili da je to bilo delo Borhesovog oca, koji je i sam želeo da bude pisac ali nije baš imao uspeha. Zbog zdravstvenih problema sa vidom koji neće zaobići ni Horhea, 1914. Nakon Pariza i Londona odlaze u Švajcarsku. U Ženevi, gde je Horheov otac trebao da se podvrgne lečenju kod poznatog specijaliste, zateći će ih Prvi svetski rat, a grad na istoimenom jezeru postaće njihov novi dom. Kažu da mu francuski jezik nije išao baš najbolje pa se zato odlučio za nemački, koji je diplomirao na ženevskom univerzitetu 1918. Pored francuskih i nemačkih autora, mladi Borhes uživa i u čitanju dela španskih književnika kao što su Hose Ernandes José Hernández , Leopoldo Lugones i Evaristo Karijego Evaristo Carriego. Nakon smrti Horheove bake po majci, porodica napušta Ženevu i odlazi u Italiju, tačnije u Lugano, gde će se zadržati godinu dana. Posle Majorke došla je na red Sevilja gde je 1919. Na kraju su stigli u Madrid gde će Horhe upoznati Rafaela Kansinos —Asensa Rafael Cansinos-Assens , poznatog španskog poliglotu i prevodioca koji će postati njegov maestro. U Madridu Borhes nastavlja da se bavi prevođenjem nemačkih pesnika ekspresionista, koji su do tada bili totalno nepoznati u Španiji, ali i da sarađuje sa lokalnim književnicima koji će imati uticaja na njegov literarni razvoj. Kada su se međunarodne vode malo smirile, porodica Borhes se vraća u domovinu, u rodni Buenos Aires, gde će Horhe sa grupom mladih 1921. Pre odlaska na drugo putovanje po Evropi, godine 1923. Krajem tridesetih godina, tačnije 1938. Na dan dočeka Nove 1939. Sa dolaskom na vlast Huana Dominga Perona Juan Domingo Perón , koji nije bio populan među Borhesovima, u Argentini se mnogo toga promenilo. Kako ostaje bez posla u biblioteci, da bi preživeo tih teških godina postaje predavač. Bez obzira na očiglednu netrpljivost nove vlasti, biće veoma uspešan i na tom polju. Tada je već jedna od veoma popularnih javnih ličnosti što će mu omogućiti da postane predsednik, ne samo Argentinskog društva pisaca u periodu od 1950. Kada je Peron sišao s vlasti i otišao u egzil, nova vlast postavila je 1955. Borhesa na čelo Nacionalne biblioteke, a sa tog mesta otići će dobrovoljno kada se Peron bude vratio u zemlju 1971. Tada je već naveliko bio slep, ali zahvaljujući majci Leonori, koja postaje njegova lična sekretarica, nastavlja da stvara nova dela. Šezdesetih godina prošlog veka počinju da stižu i prva međunarodna priznanja na Borhesovu adresu. Beket je u to doba bio veoma cenjen među ljudima sa engleskog govornog područja, dok je Borhes bio totalno nepoznat i nepreveden, pa su se ljudi nakon dodele nagrade zainteresovali za njega. Godinu dana nakon Formenter nagrade Borhes biva preveden na engleski jezik po prvi put. Što se tiče privatnog života argentinskog književnika, opšte je poznato da se ženio dva puta. Nažalost, njihov brak je bio kratkog veka, pa su se već nakon tri godine razveli. Drugi put je na ludi kamen Horhe stao 1986. Izabranica njegovog srca bila je Marija Kodama María Kodama sa kojom je proveo poslednje godine svog života. Vezivalo ih je to što su oboje proučavali anglosaksonsku kulturu, a i Marija mu je pomagala u radu baš kao što je to radila njegova majka Leonor koja je preminula 1975. Posle njene smrti Borhes počinje da obilazi razne zemlje sveta, putuje. Dvadeseti vek ispoštovao je mnoge književne heroje, mitove koji su u srcima čitalaca širom sveta ostavili neizbrisiv pečat. Jedan od najomiljenijih književnika tog perioda bio je i ostao nesumnjivo Horhe Luis Borhes. Pamtimo ga kao pisca, pripovedača i esejistu koji je bio uzor i nadahnuće novih literarnih generacija, pa i one koja vam sve ovo piše, čija dela su kao niska bisera koju ni godine koje neminovno prolaze nisu pokidale. Iako je prošlo četvrt veka od njegove smrti, Borhesov plamen emocija i mašte ne prestaje da gori. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog. Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor. To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. Nema ni jednog jedinog dogadjaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom beskrajnom nizu. Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike. Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju. Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja igraju ćutljivi šah. Keramičar, koji smišlja boju i oblik. Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu koja mu se možda i ne svidja. Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine izvrsnog speva. Onaj što miluje zaspalu životinju. Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili. Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson. Onaj što više voli da su drugi u pravu. Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu, spašavaju svet. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem. Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna? Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena. Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj. To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti. To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama. Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem. Vojske me već opkoljavaju, horde. Ova soba je nestvarna; ona je nije videla. Ime jedne žene me odaje. Boli me jedna žena svuda po telu. Borhes: Zato što ne mogu da ne pišem bez tog posebnog osećanja nesreće koja proizvodi kukavičluk i nelojalnost. Smatram da bolje rezonujem i da sam bolji izumitelj od drugih pisaca: znam da svi pisci koji su bolji od mene, da su opremljeni onom spontanom lakoćom koja me je odbijala i koju ja neću postići ni meditacijom, ni radom, indiferentnošću, ili čudesnom slučajnošću. Pišem zato što za mene ne postoji druga sudbina To znam još od detinjstva. Koja je vaša najveća literarna ambicija? Borhes: Da napišem jednu knjigu, jedno poglavlje, stranicu, paragraf, koji bi bio za sve ljude kao Prva Poslanica Svetog apostola Pavla 1 Korinćanima 9, 22 , knjigu koja bi ismevala moje averzije, naklonosti, navike, koja čak ne bi ni aludirala na neprekidnog H. Kasaresom, u kojoj su protagonisti Isidro Parodi, Gervasio Montenegro, i neobjavljeni Marcelo N. Frogman koji je Sevastanova hiperbola , i čiji naslov do danas ne znamo. Pronašla sam ga u časopisu Le magazine litteraire iz juna 2012. Bio bih gluplji nego što bejah, zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao. Bio bih manji čistunac. Više bih se izlagao opasnostima, više putovao, više sutona posmatrao, na više planina se popeo više reka preplivao. Išao bih na još više mesta na koja nikada nisam otišao, jeo manje boba, a više sladoleda, imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema. Ja sam bio jedan od onih što je razumno i plodno proživeo svaki minut svog života: imao sam, jasno, i časaka radosti. Ali kad bih mogao nazad da se vratim težio bih samo dobrim trenucima. Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo; nemoj propuštati sada. Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana. Kad bih opet mogao da živim lakše bih putovao. Kada bih ponovo mogao da živim s proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni. Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao, sa više se dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao. Ali, vidite, imam osamdesetpet godina, i znam da umirem. Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi — postali još gori. Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite — možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide. Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže. Hrabri muškarci treskaju vratima kad dolaze u kuću, a kukavice samo kada odlaze. Ima muškaraca i muškaraca. Neki su u stanju da usreće mnogo žena a neki jedva uspeju da unesreće samo jednu. Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču. Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se traži ona odvratna i surova pamet. Ko želi da je stalno u pravu, mora često da menja mišljenje. San svakog praseta je da umre kao svinja. Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči. Ko prvi devojci njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena. Ako nije rano, pozajmite negde u komšiluku kafu, šećer i neku cigaretu. Sedite, smirite se i razmislite — kod koga biste danas mogli ručati. Ako vam deca kažu da su gladna, recite im da bi bilo bolje da uče. Ispričajte im ponovo — kako ste se vi mučili dok niste stigli dotle da pozajmljujete tek 28. Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj. Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus. Biće i danas gužve po kućama kad se okupi sve ono lenjo, gladno i nervozno. To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno. Niko nema više od jednog života. Ali ima mnogo onih koji, pored svoga, troše i nekoliko tuđih života. Bio je treće od četvoro dece. Živeo je, kako sam kaže, između dve porodice, veoma različite. Porodica Radović bila je iz Čačka — prosvećena, obrazovana, stroga i puna vrlina. Druga je bila porodica Stefanović iz Niša u kojoj je bilo običnih ljudi — železničara, ali punih topline i ljubavi. Porodica Dušana Radovića se iz Niša preselila u Suboticu 1928. Duško sa gitarom… U njegovoj porodici se živelo strogo i ozbiljno. Otac je bio veoma privržen porodici i Dušan ga je obožavao bez obzira što je bio strog. Prvu pesmu napisao je sa 9 godina i posvetio je njemu. Dušan Radović je bio književnik, dečji pisac, urednik dečjih emisija radija i televizije, dečjih časopisa i TV serija. Pisao je pesme, priče, humoreske, aforizme, scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Pojedine njegove knjige prevedene su na nemački, ruski, engleski i druge jezike. Za svoj rad dobio je niz nagrada. Posthumno dobija BIGZ-ovu nagradu. Tekstovi i ime Dušana Radovića nalaze se u Bukvaru, čitankama, domaćim lektirama, enciklopedijama, nazivima ulica i ustanova, časopisima. Deci je pružio dobro književno štivo, zdravu pouku, igru i oslobodio maštu. Voleo je rad, istinu, a prezirao nerad i sve što laže sebe i druge. Običnim, razumljivim jezikom pomaže da u životu sagledamo ono što je istinito, pravo i da razvijamo moderan književni ukus. Prema deci se odnosi sa poštovanjem kao prema odrasloj, ozbiljnoj publici. Ako nekada budeš pisao, moraćeš o nečemu da pišeš. A to o čemu ćeš pisati dešava ti se baš sada u sedmoj, desetoj ili trinaestoj godini. Zbog toga nemoj žuriti sa pisanjem. Neka ti se sada što više dešava. Pisati se može samo iz bogatog života. Zaposli sada što više svoje oči, uši, ruke i noge. Gledaj, čitaj, traži, prevrći, premeći. Kasnije će sve to progovoriti iz tebe kroz tajnu koja se zove pesma. Strašan lav, narogušen i ljut sav! Išao je na tri noge, gledao je na tri oka, slušao je na tri uva… Strašno, strašno! Ne pitajte šta je jeo. Taj je jeo šta je hteo — tramvaj ceo i oblaka jedan deo! Zubi oštri, pogled zao, on za milost nije znao! Dok ga Brana jednog dana nije gumom izbrisao. Studirao je u hemiju u , gde je živeo do 1938. Umro je u u, a. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je suđeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju. Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju — ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik. Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao. I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan. On želi da vidi, da sazna, ili, bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira prerasta vrlo često u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost — kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa. Jedino se u masi čovek može osloboditit straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu — i to u toj meri, da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki. Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće. Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi — o čemu će još biti reči u drugom kontekstu — dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća. San treba da oživi stvarnost tako što će u nju prodreti na sve moguće načine, iz svih mogućih pravaca, a ponajpre odakle to najmanje očekujemo. Kao jato ptica san se tu i tamo spušta, zatim uzleće i ponovo se vraća, nestaje, i tek što se izgubio ponovo zaklanja svetlost Sunca. Nepojmljiva je kod sna upravo njegova realnost, on, ipak, ima svoj oblik. Ako zaboravi, valja ga potsetiti. Ne radi se tu o ponosu na svoje poreklo, koji je uvek pomalo sumnjiv. Radi se o tome da se ništa preživljeno ne poriče. Vrednost je čoveka u tome da nosi u sebi sve što je doživeo i što doživljava. Tu spadaju zemlje u kojima je živeo, jezici koje je naučio, ljudi čije je glasove slušao. Tu spada i njegovo poreklo, ako može o njemu nešto saznati. Isto tako, ima ljudi koje godinama susrecem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obracam. Prolazim cutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeci usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao. I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo — pomalo postaje sve ispraznija iluzija da cu im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao da živim bez tih temeljnih priprema za buduce događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenađenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan. Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja. Masa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu. Knjigu je sa nemačkog preveo Tomislav Kargačin. Na Sajmu knjiga ova izdavačka kuća pojaviće se pod sloganom: Fuck folk stars, go read books! MASA Neočekivano iščezavanje straha od dodira Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira vrlo često prerasta u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost — kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa. Svako odstojanje koje su ljudi stvorili među sobom diktirano je strahom od ovog straha od dodira. Čovek se zatvara u kuće u koje niko ne sme da uđe, jer se samo u njima oseća makar do izvesne mere sigurnim. Strah od provalnika ne postoji samo zbog njegove namere da krade, nego i zbog jednog iznenadnog, neočekivanog nasrtaja iz mraka. Kao simbol za ovaj strah uzima se šaka izobličena u kandžu. Ovo stanje stvari sadržano je u dvostrukom značenju nemačke reči angreifen 1. Ona sadrži značenje kako bezazlenog dodira, tako i opasnog napada, a prvo značenje uvek nosi sa sobom konotaciju drugog. Imenički oblik Angriff ograničen je samo na negativno značenje te reči. Odbojnost prema dodiru ne napušta nas ni onda kada idemo među ljude. Način na koji se krećemo među njima u restoranima, u vozovima i autobusima, diktiran je ovim strahom. Čak i tamo gde stojimo sasvim blizu drugih, kada ih možemo posmatrati i podrobno ispitivati, mi izbegavamo koliko god je to moguće da dođemo s njima u dodir. Ako postupamo suprotno, to znači da nam se neko dopada, a približavanje tad potiče od nas samih. Čak se i san, u kojem je čovek daleko bespomoćniji, može veoma lako poremetiti ovom vrstom straha. Jedino se u masi čovek može osloboditi straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu — i to u toj meri da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki. Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće. Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi — o čemu će još biti reči u drugom kontekstu — dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća. Otvorena i zatvorena masa Masa koja se odjednom stvori tamo gde pre nije bilo ničega zagonetna je i opšta pojava. Moguće je da na nekom mestu stoji nekolicina ljudi, pet ili deset ili dvanaest, ne više. Ništa nije najavljeno, ništa se ne očekuje. Odjednom se sve crni od ljudi. Sa svih strana pristižu kao da ulice vode samo u jednom jedinom pravcu. Mnogi i ne znaju šta se događa, nisu sposobni da daju odgovor ni na kakva pitanja — pa ipak se žure da stignu tamo gde se nalazi većina. To je upravo odlučnost u njihovom kretanju, koja predstavlja jasnu razliku od izraza obične radoznalosti. Neko bi mogao pomisliti da je pokret to što ljude jedne s drugima povezuje, ali nije samo to u pitanju: oni imaju jedan cilj. Taj cilj postoji pre nego što su reči za njega pronađene, taj cilj je mesto gde se većina ljudi nalazi na okupu. Može se mnogo toga reći o ovom ekstremnom obliku spontane mase. Tamo gde nastaje, u svojoj jezgri, ona i nije tako spontana kako se to isprva čini. Međutim, uopšteno govoreći, ako zanemarimo pet, deset ili dvanaest ljudi od koje je potekla, ona je zaista spontana. Čim nastane, masa hoće da obuhvati što više ljudi. Potreba za povećanjem prvo je i najznačajnije svojstvo mase. Ona želi da obuhvati svakog ko god joj je dostižan. Ko god ima oblik čoveka može da se pridruži. Prirodna masa je otvorena masa: njeno povećanje nema nikakvih granica. Ona ne priznaje ni kuće, ni vrata, ni brave; svi koji se pred njom sklanjaju, sumnjivi su. Otvorena masa postoji sve dok se povećava. Njeno raspadanje počinje onoga trenutka kada prestaje njen rast. Masa se raspada isto onako naglo kao što je i nastala. U svojoj spontanoj formi ona predstavlja jednu osetljivu tvorevinu. Otvorenost, koja joj omogućuje rast, ujedno je ono što je ugrožava. Slutnja raspadanja koja joj preti neprestano živi u njoj. Brzim povećanjem nastoji da izbegne raspadanje, sve dok može — ona sve prima u sebe. Ali, baš zato što sve prima, mora da se raspadne. U suprotnosti spram otvorene mase, koja može da se povećava do beskonačnosti, koja postoji svugde, i koja upravo zbog toga zaslužuje opšti interes, postoji zatvorena masa. Zatvorena masa najveću pažnju poklanja postojanosti, a ne povećavanju. Ono što kod nje prvo upada u oči jeste granica. Zatvorena masa se utvrđuje. Ona stvara sebi svoj prostor tako što se ograničava. Prostor koji treba da ispuni dat je unapred. Prostor se može uporediti sa posudom u koju se sipa tekućina — tačno se zna koliko u nju može da stane. Tačno se zna i koliko ulaza ima u taj prostor. Nije moguće ući bilo kako. Ona može biti od kamena ili čvrsti zid. Možda je potreban poseban dokument o primanju, možda se mora platiti ulaznica. Kad se prostor jednom popuni, više nikoga ne puštaju unutra. Čak i u slučaju da je prostor dupke pun, najvažnija stvar ostaje gusta masa u zatvorenom prostoru — njoj ne pripadaju oni koji su izvan tog prostora. Granica sprečava nekontrolisani rast i istovremeno otežava i usporava raspadanje. Ono što masa gubi u pogledu mogućnosti povećavanja, dobija u pogledu stabilnosti. Ona je zaštićena od spoljašnjih uticaja koji bi za nju mogli biti neprijateljski i opasni. Ona naročito računa na ponavljanje. Masa se može, izgledima na ponovno okupljanje u nedogled, zavaravati u pogledu svog raspadanja. Zgrada je čeka, ona je tu radi nje, sve dok je ona tu — svi će se na isti način ponovo okupiti. Prostor joj pripada, čak i onda kada je u njemu oseka, kada svojom prazninom podseća na vreme plime. Rasterećenje Najvažniji proces koji se odvija u masi je rasterećenje. Masa zapravo i ne postoji pre toga, nju rasterećenje tek stvara. To je trenutak u kojem se svi koji joj pripadaju oslobađaju iz svojih različitosti i osećaju se jednakima. Pod različitostima treba podrazumevati naročito one razlike koje su nametnute spolja — razlike u položaju, staležu i imovini. Ljudi su, kao pojedinci, uvek svesni ovih razlika. One ih opterećuju i jasno međusobno razdvajaju. Na nekom određenom sigurnom mestu čovek stoji i posredstvom delotvornih i propisanih postupaka drži podalje od sebe sve što mu se približava. Kao vetrenjača na ogromnoj visoravni, čovek je tu, izražajno i u pokretu, a do sledećeg mlina nema ničeg. Čitav se život, takav kakvog ga on poznaje, zasniva na distancama. Kuća u koju zatvara sebe, svoju imovinu, mesto na kome radi, položaj kome teži — sve to služi da stvori distancu, da se ona učvrsti i uveća. Sloboda svakog dubljeg kretanja od jednog čoveka ka drugom je zaprečena. Pokreti i protivpokreti presušuju kao u pustinji. Niko ne sme da se približi ili da se uzvisi do drugoga. Čvrsto etablirane hijerarhije u svakom području života ne dozvoljavaju nikome da dotakne onoga koji je više, niti da se spusti, osim prividno, do onih koji su niže. Ove su distance u različitim društvima na različit način izbalansirane. U nekima je težište na razlici i poreklu, u drugima na razlikama u zanimanju ili imovini. Photo: Stock Ne radi se ovde o tome da se te hijerarhijske razlike okarakterišu u pojedinostima. Od suštinskog je značaja da one postoje svuda i da su se svuda učvrstile u svesti ljudi, određujući na odlučujući način njihovo ponašanje jednih prema drugima. Zadovoljstvo koje neko nalazi u tome što u hijerarhiji zauzima više mesto nego neko drugi nije obeštećenje za gubitak slobode kretanja. Okamenjen u distancama — čovek vene. On vuče ovaj teret, ali nije u stanju da se pomeri s mesta. Zaboravlja da ga je sam uzeo na svoja leđa i istovremeno čezne za tim da ga se oslobodi. Ali, kako sam da se oslobodi? Što god da učini, bio u ma kojoj meri odlučan, on će se naći među drugim ljudima koji će osujetiti njegova nastojanja. Dokle god se ljudi drže svojih distanci, neće se ni najmanje približiti drugima. Samo se svi zajedno mogu osloboditi svojih distanci. Upravo je to ono što se događa u masi. U rasterećenju se odbacuje sve što ljude razdvaja, svi se osećaju jednakima. U ovoj gužvi jedno je telo pritisnuto uz drugo, među njima skoro i da nema mesta. A svako je svakom drugom isto toliko blizu koliko i samom sebi. Ovo je olakšanje ogromno. Radi ovog srećnog trenutka, kada niko nije više od drugog, niko nije bolji od drugog, ljudi postaju masa. Ovaj srećan trenutka rasterećenja, međutim, za kojim se toliko žudi, krije u sebi naročitu opasnost. On pati od jedne temeljne iluzije. Ljudi koji se trenutno osećaju jednakim nisu u stvarnosti i zauvek postali jednaki. Oni se vraćaju u svoje odvojene domove, ležu u svoje krevete da bi spavali, zadržavaju svoju imovinu, ne odbacuju svoje ime, ne odriču se svojih rođaka, ne napuštaju svoje porodice. Samo u ozbiljnim preobraćenjima ljudi napuštaju stare veze i ulaze u nove. Takve saveze, koji po svojoj prirodi mogu primiti samo ograničen broj članova i koji moraju svoj opstanak obezbediti pomoću strogih pravila, nazivam kristalima mase. O njihovoj funkciji biće više reči kasnije — u posebnom odeljku. Ona oseća da će se raspasti i boji se tog raspadanja. Masa može opstati samo ako se proces rasterećivanja nastavi, uz pomoć novih ljudi koji se pridružuju. Samo prirast mase sprečava njene pripadnike da otpuze nazad pod svoje privatne terete. Strast za razaranjem Često se govori o strasti mase za razaranjem. To je ono što se kod nje najpre uočava i što nije moguće poreći da postoji svugde u najrazličitijim zemljama i kulturama. Ona je ustanovljena i osuđivana, ali nije nikada stvarno objašnjena. Masa najradije uništava kuće i predmete. Budući da se radi o lomljivim predmetima, kao što su prozori, ogledala, posuđe, grnčarija i slike, čovek je sklon da veruje da je upravo lomljivost tih predmeta to što masu izaziva na uništavanje. Sigurno je tačno da buka pri razaranju, razbijanju posuđa, zvečanje stakla, značajno doprinose radosti — to su glasni zvukovi života jednog novog stvora, plač novorođenčeta. Omiljenost ove buke samo povećava to što ju je lako izazvati. Svako urla sa svakim drugim. Zveket lomljave je aplauz stvari. Čini se da posebna potreba za ovakvom bukom postoji na početku događaja, kada je masa još malobrojna i kada se dogodilo tek nešto neznatno ili uopšte još ništa. Buka obećava pojačanje, a tome se čovek nada jer predstavlja povoljan znak za predstojeće akcije. Bilo bi, međutim, pogrešno verovati da je odlučujuća stvar ovde lakoća kojom se uništavanje vrši. Navaljivalo se i na skulpture od tvrdog kamena i niko se ne bi smirio sve dok one ne bi bile osakaćene do neprepoznatljivosti. Hrišćani su uništavali glave i ruke skulptura grčkih bogova. Pristaše reformacije i revolucionari skidali su slike svetaca, ponekad i sa visina opasnih po život, a kamen koji su nastojali da unište bio je ponekad toliko tvrd da su samo delimično mogli ostvariti svoju nameru. Uništavanje slika koje nešto prikazuju predstavlja uništavanje hijerarhije koja se više ne priznaje. Tako se krše opštepriznate, svima vidljive i svuda važeće distance. Čvrstoća kamena bila je izraz trajnosti ovih distanci koje su postojale dugo — nekima se čini oduvek — čvrste i nedodirljive. Prosto je bilo nemoguće da im se čovek približi sa neprijateljskim namerama. Ali, sada su srušene, i leže u krhotinama. Ovim činom ostvareno je rasterećenje. Razaranje, međutim, ne ide uvek tako daleko. Razaranje u običnom smislu, o kojem je bilo reči u početku, nije ništa drugo do napad na granice. Prozori i vrata pripadaju kućama i predstavljaju najosetljiviji deo razgraničenja od spoljašnjeg sveta. Kada se oni razbiju, kuća gubi svoju individualnost. Svako po želji može da uđe i niko i ništa unutra nije zaštićeno. Veruje se da se u ovim kućama obično skrivaju oni koji se pokušavaju izdvojiti iz mase — njeni neprijatelji. Sada je sve ono što ih od nje razdvaja uništeno. Ništa više ne stoji između njih i mase. Oni mogu izaći i pridružiti se masi, masa ih može pokupiti. Ali, ima tu još nešto. Čovek pojedinac ima osećaj da u masi prevazilazi granice svoje ličnosti. On oseća olakšanje zato što su prevaziđene sve distance koje su ga vraćale samom sebi i koje su ga zatvarale u sebe samog. Ukidanjem opterećenja distance, on se osetio slobodnim. Sloboda je prekoračenje tih granica. Ono što se dogodilo njemu treba da se dogodi i drugima, od njih on očekuje isto. Zemljani lonac ga izaziva jer nije ništa drugo do granica. Na kući ga izazivaju zaključana vrata. Rituali i ceremonije, sve ono što održava distance, ugrožavaju ga čineći mu se nepodnošljivim. Uvek se, i svuda, nastoji raspršenu masu vratiti nazad u ove unapred napravljene posude. Masa mrzi svoje buduće tamnice koje su oduvek i bile njene tamnice. Goloj masi sve izgleda kao Bastilja. Vatra je najupečatljivije sredstvo razaranja. Vidi se nadaleko i privlači druge. Posle vatre ništa nije kao što je pre bilo. Masa koja podmeće vatru je neodoljiva. Svi će pohrliti njoj dok se vatra rasplamsava. Sve što je neprijateljsko vatra će uništiti. Vatra je, kao što ćemo pokazati, najsnažniji simbol za masu koji postoji. Isto kao što se i masa jednom mora raspasti, tako se i nakon svakog razaranja vatra mora ugasiti. Erupcija Otvorena masa je masa u pravom smislu te reči, ona koja se slobodno prepušta nagonu za rastom. Otvorena masa nema jasan osećaj ili sliku o tome koliko velika bi mogla da postane. Ona nije vezana ni za kakvu zgradu, na primer, koja bi joj bila poznata i koju bi morala ispuniti. Njena veličina nije određena. Ona hoće da se povećava do u beskonačnost, a ono što joj je za to potrebno jeste sve više i više ljudi. Masa je najupadljivija u tom golom stanju. Ipak, ona sadrži nešto neobično i, budući da se stalno raspada, nikada se ne shvata potpuno ozbiljno. Možda joj se ne bi ni posvećivala pažnja koju zaslužuje da ogroman porast broja stanovnika i brzi rast gradova, što su karakteristike našeg modernog doba, nisu pružali sve više prilika za stvaranje mase. Zatvorene mase iz prošlosti — o kojima će još biti reči — postale su dobro poznate institucije. Svojstveno stanje u kojem su se njeni pripadnici često nalazili činilo im se kao nešto prirodno. Ljudi su, naime, uvek bili zajedno podređeni nekom određenom cilju, bio on religijskog, prazničnog ili ratnog karaktera, a cilj izgleda da je opravdavao to stanje. Onaj ko je prisustvovao nekoj propovedi sigurno je čvrsto verovao u to da mu je do same propovedi stalo, pa bi se začudio, a možda i razljutio, da mu je neko počeo dokazivati kako mu upravo veliki broj prisutnih pruža veće zadovoljstvo nego propoved sama. Ceremonije i pravila koja su deo takvih institucija teže za okruženjem mase. Bolje je sigurna crkva puna vernika, nego ceo jedan nesigurni svet. Redovnost odlaska u crkvu, pažljivo ponavljanje određenih poznatih rituala obezbeđuje masi nešto kao pripitomljeni doživljaj same sebe. Vršenje obreda u tačno određeno vreme postaje zamena za potrebe dublje i žešće prirode. Možda bi ovakvi običaji i bili dovoljni da je broj ljudi ostao manje-više isti. Ali, u gradovima je bilo sve više ljudi, broj stanovnika poslednjih stotinak godina ubrzano je rastao, što je dalo podsticaj za stvaranje novih i većih masa, tako da ni najiskusnije i najrafiniranije vođe nisu bile u stanju da ih, pod ovim pretpostavkama, zaustave. Sve pobune protiv tradicionalnih ceremonijala o kojima istorija religije izveštava usmerene su protiv ograničavanja mase koja ponovo želi da oseti svoj rast. Treba se prisetiti propovedi na Gori u Novom zavetu. Ona se odvija na otvorenom, hiljade ljudi mogu da je slušaju i nema nikakve sumnje da je ona uperena protiv zatvorenog vršenja obreda u službenom hramu. Treba se setiti tendencije pavlinskih hrišćana da prevaziđu nacionalne i rodovske granice jevrejstva eda bi postali univerzalna vera za sve ljude. Treba se setiti prezira koji je imao budizam za kastinsku podelu u ondašnjoj Indiji. Unutrašnja istorija pojedinih svetskih religija bogata je sličnim događajima. Hram, kasta i crkva uvek su preuske. Krstaški ratovi vodili su stvaranju masa takve veličine kakvu nijedna crkva tadašnjeg sveta ne bi mogla prihvatiti. Čitavi su se gradovi pretvarali u posmatrače bratstva bičevalaca 2 koji su tada putovali od grada do grada. U osamnaestom veku Vesli 3 zasniva svoj pokret na propovedima na otvorenom. On je potpuno svestan značaja velike mase svojih slušalaca, pa u svojim dnevnicima ponekad računa koliko ga je ljudi ovaj put moglo čuti. Izbijanje iz zatvorenih obrednih lokaliteta znači da masa obnavlja staro zadovoljstvo naglog, brzog i neograničenog povećanja. To je čest proces, ali se ne sme shvatiti prostorno. Često, naime, izgleda kao da se masa preliva iz jednog prostora, u kojem je bila dobro zaštićena, na trg ili ulice nekog grada gde, vukući sve za sobom i bivajući svemu izložena, postaje razuzdana. Od ovog spoljašnjeg procesa važniji je njemu odgovarajući unutrašnji proces — nezadovoljstvo masa ograničenošću broja učesnika i nagla volja da se ljudi privuku, strasna odlučnost da se dopre do svih. Od Francuske revolucije ove erupcije su dobile oblik koji smatramo modernim. Možda baš zato što se masa u velikoj meri oslobodila sadržaja tradicionalnih religija, pa je od tada možemo lakše videti golu, moglo bi se reći biološki, bez transcendentnog davanja smisla i ciljeva koji su joj ranije bili usađivani. Istorija poslednjih sto pedeset godina zaoštrila se u sve veću učestalost ovakvih erupcija. U njih su uključeni i ratovi, koji su postali masovni ratovi. Masa se više ne zadovoljava pobožnim uslovljavanjima i obećanjima. Ona hoće sama da doživi najveći osećaj svoje životinjske snage i strasti, i u tu svrhu ona iskorišćava sve što joj nude društvene slobode i ograničenja. Važno je shvatiti da se masa nikada ne oseća sitom. Ona oseća apetit sve dok postoji ijedan čovek kojeg nije zahvatila. Ne može se sa sigurnošću reći da li bi se to održalo i u slučaju kad bi stvarno obuhvatila sve ljude. To bi se moglo samo naslućivati. Nastojanja mase da se održi ima u sebi nešto bespomoćno. Jedini put koji nešto obećava jeste stvaranje dvostrukih masa, gde se jedna masa suočava sa drugom. Što su bliže jedna drugoj po snazi i intenzitetu, to duže ostaju u životu. Osećaj progonjenosti Jedna od najupadljivijih karakteristika masa je ono što bi se moglo nazvati osećaj progonjenosti. To je naročita preterana osetljivost i razdražljivost prema onima koji su jednom obeleženi kao neprijatelji. Bez obzira na to šta oni rade, da li postupaju nemilosrdno ili predusretljivo, saosećajno ili hladno, čvrsto ili blago, svaki će njihov postupak biti objašnjen kao rezultat uporne zlonamernosti, neprijateljstva prema masi i otvorene ili prikrivene namere da se ona uništi. Da bi se objasnio ovaj osećaj neprijateljstva i progonjenosti, potrebno je ponovo krenuti od osnovne činjenice da će se masa, čim nastane, brzo povećavati. Teško je zamisliti snagu i nepokolebljivost kojom se ona širi. Dok oseća da je u porastu — na primer u revolucionarnim uslovima, u kojima se započinje sa jako malim masama, ali gde vlada velika napetost — sve što se suprotstavlja njenom porastu ona doživljava kao ograničenje. Masu može raspršiti ili rasterati policija, ali to ima samo privremeni učinak, kao ruka koja rasteruje roj komaraca. Ona se, međutim, može napasti i iznutra, i to tako da se udovolji zahtevima koji su doveli do njenog stvaranja. Tada se iz nje izdvajaju slabiji; oni pak, koji su se spremali da joj se pridruže, odustaju na pola puta. Spoljašnji napad na masu može je samo ojačati. Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja. Masa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu. Tokom borbe ona privlači sve više pristaša. Pred svim kapijama se okupljaju njeni novi prijatelji i snažno lupaju tražeći da ih puste unutra. U povoljnim trenucima udovoljava se njihovoj želji. Ponekad se penju i preko zidina. Grad se sve više puni borcima. Ali, svaki od njih nosi sa sobom svog malog nevidljivog izdajnika koji se na brzinu povlači u podrum. Opsada se sastoji u tome da se pokušavaju pohvatati pridošlice. Za spoljašnjeg neprijatelja zidine su važnije nego za one unutar tvrđave. Oni koji opsedaju tvrđavu stalno grade zidine koje tako postaju sve više. Oni nastoje potkupiti pridošlice, i ako ih već ne mogu potpuno odvratiti od njihove namere, onda se uvek pobrinu za to da mali izdajnik kojeg nose sa sobom na svoj put u grad ponese dovoljnu količinu neprijateljstva. Osećaj progonjenosti od kojeg pati masa nije ništa drugo do ovaj osećaj dvostruke ugroženosti. Spoljašnje zidine postaju sve tešnje, obruč se sve više steže, dok su podrumi iznutra sve potkopaniji. Sredstva kojima se služi neprijatelj dok gradi zidine otvorena su i očigledna, dok su ona koja se upotrebljavaju u podrumima skrivena i podmukla. Nedostatak ovakvih metafora je to što one pogađaju samo deo istine. Oni koji pristižu spolja i koji žele u grad nisu samo nove pristalice, podrška, pojačanje, već su i hrana za masu. Masa koja se ne povećava posti. Postoje načini kako da se taj post prebrodi. Religije su u tom pogledu razvile pravo majstorstvo. Pokazaćemo kako svetskim religijama uspeva da očuvaju svoje mase a da ih akutno i značajno ne povećaju. S bratom Charlsom osnovao je metodiste, hrišćansku crkvenu organizaciju u Oksfordu. Najviše pristalica ima u SAD. MASA I MOĆ 2 Svi protiv svih Piše: Photo: wikimedia. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana Obuzdavanje masa u svetskim religijama Čim su postale priznate, religije sa univerzalističkim pretenzijama vrlo brzo su promenile težište svoje propagande. U početku im je stalo do toga da se domognu i pridobiju sve one koje mogu pridobiti i kojih se mogu domoći. One imaju pred očima masu koja je univerzalna. Važna je svaka pojedinačna duša — ona mora postati njihova. Borba koja im predstoji, međutim, vodi ih postepeno do jedne vrste skrivenog poštovanja prema nekadašnjim protivnicima čije institucije već postoje. Uviđaju koliko je teško održati se. Institucije koje obezbeđuju solidarnost i održanje čine im se sve važnijim. Inspirisani institucijama svojih protivnika, sve preduzimaju da bi i sami osnovali neke institucije, a kad im to pođe za rukom upravo te institucije vremenom postaju najvažnija stvar. Autonomnost institucija, koje vremenom počinju da žive svoj život, postepeno obuzdava silinu prvobitne propagande. Crkve se grade tako da mogu da prime već postojeće vernike. Povećavaju se nerado i promišljeno, samo ako za to zaista postoji potreba. Postoji jaka tendencija da se postojeći vernici obuhvate u posebnim celinama. Upravo zato što su postali tako mnogobrojni, povećava se mogućnost raspadanja, što je opasnost protiv koje se treba boriti. Osećaj za ćudljivost mase istorijske svetske religije imaju takoreći u krvi. Njihova ih sopstvena tradicija, koja ima obavezujući karakter, podučava o tome kako su iznenada i neočekivano narasle i one same. Njihove vlastite priče o masovnim obraćenjima čine im se čudesnima — što one i jesu. U jeretičkim pokretima, kojih se crkve boje i koje progone, to se isto čudo okreće protiv njih, a rane koje im zadaju bolne su i njima samima i teško se zaboravljaju. Njihovo nepoverenje prema masi pothranjivano je i jednim i drugim: svojim sopstvenim naglim rastom na početku i ne manje brzim razvijanjem otpadništva. Ono što oni žele je nešto potpuno suprotno od mase — poslušno stado. Uobičajeno je da vernike smatraju za ovce i da ih hvale zbog poslušnosti. Oni se odriču suštinske tendencije mase — one, naime, brzog rasta. Zadovoljavaju se privremenom fikcijom jednakosti među vernicima, ali ova jednakost nikada nije suviše strogo sprovedena; zadovoljavaju se određenom gustinom koja se održava energičnim upravljanjem u granicama umerenosti. Cilj rado postavljaju veoma daleko — na drugi svet, tu gde čovek ne može stupiti odmah, jer još uvek živi, a pristup tom cilju mora se zaslužiti pokornošću i velikim naporima. Postupno, ovo usmerenje postaje najvažnije. Što je cilj dalje, to su veći izgledi održanja. Na mesto onog drugog principa prividno neophodnog rasta, postavlja se jedan sasvim različit: ponavljanje. Photo: Stock Vernici se okupljaju u za to određenim prostorima u određeno vreme i pomoću uvek istih obreda dovode se u blaženo stanje mase, koje na njih ostavlja utisak, a da pri tome ne postaje opasno, i na koje se oni onda navikavaju. Osećaj jedinstva posreduje im se dozirano. Od ispravnosti tog doziranja zavisi opstanak crkve. Gde god su ljudi naviknuti na ovaj precizno ponavljani i precizno ograničeni ritual u svojim crkvama i hramovima, oni više ne mogu bez njega. Zavisni su od njega kao od hrane i od svega ostalog što inače čini njihov život. Iznenadna zabrana njihovog kulta, potiskivanje njihove religije ediktom države ne može ostati bez posledica. Narušavanje njihove brižljivo izbalansirane organizovanosti mase nakon nekog vremena mora dovesti do erupcije otvorene mase. Ona ima sve osobine stihije koje poznajemo. Ona zahvata sve oko sebe. Ona sprovodi stvarnu jednakost umesto fiktivne. Ona ostvaruje novu i mnogo intenzivniju gustinu. Ona za trenutak napušta daleki i teško ostvarljivi cilj na kojem je odgajana, postavljajući sebi cilj ovde — u neposrednom okruženju ovog konkretnog života. Sve religije koje iznenada postanu zabranjene svete se nekom vrstom posvetovljenja: u erupciji velikog i neočekivanog divljaštva potpuno se menja karakter njihove vere, i to tako da ni oni sami ne razumeju prirodu te promene. Oni je smatraju svojom starom verom i misle da se drže svojih najdubljih uverenja. Međutim, u stvarnosti ona postaje potpuno drukčija, stekavši snažan i jedinstven osećaj otvorene mase koja se sada stvara i iz koje ne želi izaći ni po koju cenu. Panika Kao što je već često bilo primećeno, panika je u pozorištu raspadanje mase. Što su ljudi bili u većoj meri povezani tokom predstave, što je zatvoreniji oblik zgrade koja ih drži na okupu, to je žešće njeno raspadanje. Sama predstava, međutim, ne bi mogla biti u stanju da stvori pravu masu. Često publika nije ponesena predstavom i ostaje na okupu samo zato što se već tamo našla. Ono što nije ostvarila predstava, postiže vatra. Ona je najjači i najstariji simbol mase. Ona je za ljude isto toliko opasna koliko i za životinje. Opasnost od vatre zaoštrava naglo i do krajnosti osećaj zajedništva publike bez obzira na to koliki je on bio do tog trenutka. Zbog opšte i nedvosmislene opasnosti nastaje strah koji je zajednički svima. Zbog toga u publici za kratko vreme nastaje prava masa. Da nisu u pozorištu, ljudi bi mogli zajedno pobeći kao životinjsko krdo u opasnosti i pomoću jednako usmerenih pokreta još i povećati energiju bega. Aktivni masovni strah ove vrste zajednički je doživljaj svih životinja koje žive u krdu i koje se kao dobri trkači zajednički spasavaju. Nasuprot tome, masa u pozorištu mora se raspasti nasilno. Vrata propuštaju, u nekom određenom trenutku, samo jednog ili nekolicinu. Energija bega sama od sebe postaje energija odbijanja. Između redova može proći samo po jedan čovek. Svaki čovek je jasno odvojen od drugih i svako sedi sam, svako stoji sam i svako ima svoje mesto. Udaljenost od najbližih vrata je za svakog drukčija, jer je pozorište uobičajeno zamišljeno tako da ljude fiksira na mestu i da im ostavlja samo slobodu ruku i glasa. Pomeranje nogu je ograničeno koliko god je to moguće. Iznenadna naredba da se beži, koju ljudima daje vatra, trenutno nailazi na nemogućnost zajedničkog kretanja. Vrata kroz koja svako mora proći, koja svako vidi, i u kojima svako vidi sebe potpuno odvojenog od ostalih, čine okvir slike koja ubrzo obuzima svakog pojedinca. Zbog toga se masa mora nasilno raspasti dok je još na vrhuncu. Promena se najsnažnije izražava u nastojanjima pojedinca — čovek se gura, udara i divlje gazi sve oko sebe. Drugi tamo stoje kao stolice, balustrade, zaključana vrata, ali s tom razlikom što nas ovi drugi napadaju. Oni nas guraju ovamo i onamo, kako njima odgovara, ili tamo gde guraju i njih. Niko ne štedi ni žene ni decu ni starce, niko ih ne razlikuje od muškaraca. Ustrojstvu mase pripada to da su svi jednaki. Dok se pojedinac više ne oseća kao masa, ona ga još uvek potpuno okružuje. Panika je raspadanje mase u masi. Pojedinac se od nje odvaja i nastoji od nje da pobegne zato što je ona kao celina ugrožena. Međutim, budući da je on fizički još uvek deo nje, mora da se okrene protiv nje. Prepustiti se masi sada bi značilo propast pojedinca, budući da i samoj masi preti propast. U takvom trenutku pojedinac neprestano hoće da naglasi svoju posebnost, guranjem i udarcima izaziva guranje i udarce. Što više udaraca deli, to ih više i dobija i jasnije oseća sebe, pa se jasnije za njega ponovo utvrđuju granice njegove sopstvene ličnosti. Značajno je primetiti kako za onog koji se bori usred mase ona poprima karakter vatre. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana. Vatra kao šumski ili kao stepski požar jeste neprijateljska masa i ovaj se intenzivan osećaj može probuditi u svakom čoveku. Vatra kao simbol mase ušla je u duševno ustrojstvo pojedinca i predstavlja njegov nepromenljivi sastavni deo. Ono mahnito gaženje ljudi, koje se često može primetiti pri izbijanju panike i koje se čini tako besmislenim, nije ništa drugo nego gašenje vatre nogama. Panika kao raspadanje može da se izbegne tako što se produži prvobitno stanje jedinstvenog masovnog straha. To se može postići u crkvi koja je ugrožena: ljudi se mole u zajedničkom strahu, pred zajedničkim bogom, koji ima moć da vatru nekim čudom ugasi. Masa kao prsten Dvostruko zatvorenu masu susrećemo u areni. Važno je ispitati ovu neobičnu karakteristiku. Arena je jasno razgraničena prema spoljašnjosti. Obično je vidljiva izdaleka. Opštepoznat je njen položaj u gradu, prostor koji zauzima. Uvek se razabire gde se ona nalazi, čak i ako se na nju ne misli. Galama iz nje dopire daleko. Ako je odozgo otvorena veliki deo života koji se u njoj odvija prenosi se u grad koji je okružuje. Ma kako bili uzbudljivi znaci tog života, neograničen priliv ljudi u arenu nije moguć. Broj sedišta je ograničen. Njenoj je gustoći postavljen određeni cilj. Sedišta su postavljena tako da se ljudi ne guraju previše. Ljudima je potrebna udobnost u areni. Treba dobro da vide — svaki sa svog mesta — i ne smeju da smetaju jedan drugom. Izvan, prema gradu, arena pokazuje beživotan zid. Prema unutra nju čini zid od ljudi, prisutni gradu okreću leđa. Oni su se izdvojili iz povezanosti grada, njegovih zidova, njegovih ulica. Za vreme boravka u areni ne zanima ih ništa što se događa u gradu. Njihovo je zajedništvo u velikom broju na izvesno vreme osigurano. Obećano im je uzbuđenje — ali pod jednim odlučujućim uslovom — masa mora da se rastereti prema unutra. Redovi su postavljeni jedan iznad drugog, tako da svi vide šta se dole događa. Posledica toga je, međutim, da masa sedi samoj sebi nasuprot. Svako pred sobom ima hiljade ljudi i glava. I sve dok je čovek tamo, tamo su i svi drugi. Ono što uzbuđuje njega, uzbuđuje i njih — i on to vidi. Oni sede ponešto udaljeni od njega, a pojedinosti koje ih razlikuju i koje ih čine pojedincima nestaju. Svi oni postaju veoma slični i slično se ponašaju. Pojedinac na njima primećuje samo ono što i njega samog ispunjava. Vidljivost njihovog uzbuđenja pojačava i njegovo. Masa koja na ovaj način izlaže pogledu samu sebe nigde nije prekinuta. Prsten koji ona stvara je zatvoren. Njoj ne izmiče ništa. Prsten fasciniranih lica, koja su postavljena jedno iznad drugog, ima u sebi nešto neobično homogeno. On obuhvata i zadržava sve što se dole događa. Ne ispušta nikoga i niko ne želi da ode. Svaka praznina u ovom prstenu mogla bi upozoriti na raspadanje, na kasnije razilaženje. No, nikakve praznine nema: masa je prema napolje i u sebi zatvorena, dakle zatvorena na dvostruki način. Svojstva mase Pre nego što pokušamo da izvedemo podelu mase, sažeto ćemo izložiti njena glavna svojstva. Potrebno je istaći četiri karakteristike: 1. Masa hoće uvek da raste. Njenom rastu, u suštini, nisu postavljene nikakve granice. Tamo gde su granice veštački stvorene, dakle u svim institucijama koje se upotrebljavaju u svrhu očuvanja zatvorenih masa, erupcija je, sledstveno tome, uvek moguća, što se s vremena na vreme i događa. Ne postoje institucije koje bi jednom zauvek mogle sprečiti rast mase i koje bi bile potpuno sigurne. Unutar mase vlada jednakost. Ona je apsolutna i neosporna, sama masa je nikada ne dovodi u pitanje. Ona je toliko suštinski važna da bi se stanje mase gotovo moglo definisati kao stanje apsolutne jednakosti. Glava je glava, ruka je ruka, razlike među njima nisu važne. Masa i postoji zbog te jednakosti. Ono što bi od nje moglo odvratiti pažnju — zanemaruje se. Svi zahtevi za pravednošću, sve teorije jednakosti, u krajnjoj liniji crpe svoju energiju iz tog doživljaja jednakosti, koji je svakom pojedincu na određen način poznat iz mase. Ona nikada ne može biti previše gusta. Ništa ne može stajati između, ništa ne može upasti između, gde god je moguće, svuda, treba da bude ona sama. Osećaj najveće zbijenosti mora da ima u trenutku rasterećenja. Kasnije ćemo biti u mogućnosti pobliže odrediti tu zgusnutost i izmeriti je. Masi je potrebna usmerenost. Ona se kreće i kreće se uvek prema nečemu. Pravac koji je svim pripadnicima zajednički pojačava osećaj jednakosti. Cilj koji je izvan svakog pojedinca, i koji je za sve zajednički, potiskuje različite privatne ciljeve koji bi za masu značili smrt. Cilj je neophodan za njen opstanak. Strah od raspadanja, koji je u njoj uvek živ, omogućava da se ona usmeri prema određenim ciljevima. Masa postoji sve dok ima neostvaren cilj. U njoj, međutim, postoji još jedna mračna tendencija kretanja koja vodi ka novim i višim povezanostima. Često nije moguće predvideti prirodu ovih povezanosti. Od ova četiri svojstva svako može biti prisutno u većoj ili manjoj meri, i u zavisnosti od toga na koje od njih obratimo pažnju dolazimo do jedne od nekoliko mogućih podela mase. Photo: Stock Bilo je reči o otvorenim i zatvorenim masama, gde smo razjasnili da se ova podela odnosi samo na njen rast. Masa je otvorena sve dok se njen rast ne sprečava. Zatvorena je čim se rast ograniči. Postoji još jedna razlika, razlika između ritmičke i mase u zastoju, o čemu ćemo još govoriti. Ona se odnosi na dva glavna svojstva, naime jednakost i zgusnutost — i to na obe istovremeno. Masa u zastoju živi u očekivanju rasterećenja. Ali, ona je sigurna u rasterećenje, pa ga odgađa. Ona želi relativno dug period zgusnutosti, eda bi se pripremila za trenutak rasterećenja. Moglo bi se reći da se ona zagrejava kroz svoju zgusnutost, a da rasterećenje odgađa koliko je to moguće. Proces mase kod nje ne počinje sa jednakošću, već sa zgusnutošću. Jednakost je glavni cilj mase, koji se konačno i postiže. Jer, svaki zajednički povik, i svako zajedničko očitovanje, izražava tu jednakost. Ritmička masa je dijametralno suprotna masi u zastoju. Kod nje se već u početku zgusnutost i jednakost podudaraju. Sve zavisi od kretanja. Unapred su određeni svi telesni nadražaji koji će slediti i koji će biti izraženi kroz ples ritam. Izmicanjem i ponovnim primicanjem svesno se oblikuje zgusnutost. Jednakost, pak, predstavlja samu sebe. Osećaj mase se veštački stvara simulacijom zgusnutosti i jednakosti. Ove ritmičke tvorevine nastaju brzo, a okončava ih samo fizički umor. Sledeći par pojmova sačinjavaju spora i brza masa. Ovi se pojmovi isključivo odnose na osobine cilja mase. Sve upadljive mase — o kojima obično govorimo i koje sačinjavaju bitan deo našeg običnog života, političke, sportske i ratničke mase, koje danas imamo svakodnevno pred očima — brze su mase. Od njih su potpuno različite religiozne mase, mase onoga sveta ili hodočasnici, čiji je postavljeni cilj u daljini, a put do istinskog stvaranja mase je dugačak. On se pomiče u neku daleku zemlju ili u carstvo nebesko. Od ovih sporih masa mi vidimo samo pritoke, jer su krajnja stanja kojima one teže nevidljiva i — za one koji nisu vernici — nedostižna. Spora masa se okuplja sporo i sebe kao postojanu vidi u velikoj daljini. Sve ove forme, čiju smo suštinu ovde skicirali, moramo pobliže razmotriti. Ritam Ritam je izvorno ritam nogu. Svaki čovek hoda i, budući da hoda na dve noge, stopalima naizmenično udara o tlo. Napredovati može samo ako neprestano udara o tlo. A tako nastaje ritmički šum bez obzira na to da li je on proizveden namerno ili ne. Stopala nikada ne stupaju istom snagom. Razlika između njih može biti veća ili manja, u zavisnosti od ličnih sklonosti pojedinca ili od raspoloženja. Čovek može hodati brže ili sporije, može trčati, iznenada zastati ili skočiti. Oduvek je čovek osluškivao korake drugih ljudi i veću je pažnju obraćao na njih nego na svoje vlastite korake. Životinje takođe imaju svoj dobro poznati hod. Mnogi su životinjski ritmovi bili bogatiji i uočljiviji nego ritam ljudskih koraka. Kopitari su bežali u krdima, što je odjekivalo poput regimente bubnjara. Najstarije čovekovo znanje bilo je poznavanje životinja koje su ga okružavale, ugrožavale i koje je lovio. On je naučio da ih prepoznaje po ritmu njihovog kretanja. Prvo pismo koje je naučio bili su tragovi. To je bila neka vrsta ritmičkog notnog pisma koje je oduvek postojalo. Ono se samo urezivalo u meko tlo i čovek koji ga je čitao povezivao je s njim šum njegovog nastanka. Mnogi od tih tragova stopala pojavljivali su se u gusto zbijenom mnoštvu. Ljudi, koji su isprva živeli u malim hordama, mogli su čak i pri mirnom posmatranju takvih tragova postati svesni razlike između svoje malobrojnosti i veličine nekih krda. Bili su gladni i stalno u potrazi za plenom. Što je veći bio plen, to bolje za njih. No, oni su hteli da i njih bude više. U čoveku je oduvek postojao jak osećaj za vlastito razmnožavanje. To se nipošto ne sme shvatiti samo kao ono što se obično na neodgovarajući način nazivalo nagonom za produženjem vrste. Ljudi su hteli da budu mnogobrojni — sada, na tom određenom mestu, u tom određenom trenutku. U njihovom su se osećanju na poseban način objedinili broj životinja u krdu koje su lovili i njihov vlastiti broj koji su hteli da povećaju. To je došlo do izražaja u određenom stanju zajedničke egzaltacije koju ću nazvati ritmičkom ili konvulzivnom masom. Za to stanje prvo izražajno sredstvo bilo je ritam njihovih nogu. Kad hoda većina, pridružuju se i ostali. Koraci koji se brzo ponavljaju iza drugih koraka ostavljaju utisak većeg broja ljudi, iako se oni ne miču s mesta, već stalno plešu na istom mestu. Zvuk njihovih koraka se ne gubi, već se ponavlja, duže vreme ostajući jednako glasan i živ. Koraci intenzitetom nadoknađuju malobrojnost. Kad se stupa snažnije, onda to zvuči kao da ih ima više. Na sve ljude u njihovoj blizini koraci deluju kao privlačna snaga koja ne popušta sve dok se ples ne okonča. Sve što živi u dosegu tog zvuka hrli njima i ostaje na okupu. Bilo bi prirodno da njima hrle stalno novi ljudi, ali budući da novih ljudi više nema, prisutni moraju simulirati porast sami, iz svog ograničenog broja, krećući se tako kao da ih ima sve više. Njihovo uzbuđenje raste i pretvara se u mahnitost. Kako oni nadoknađuju ono što ne mogu ostvariti u smislu brojčanog porasta? Od suštinskog je značaja da svaki od njih radi isto. Svako stupa nogama i svako to radi na isti način. Svako maše rukama, svako mrda glavom. Jednakost učesnika grana se u jednakost njihovih udova. Sve ono što se na čoveku može micati dobija svoj vlastiti život, svaka noga, svaka ruka, živi kao da je za sebe. Svi se udovi poklapaju. Nalaze se sasvim blizu, često se oslanjajući jedan na drugoga. Tako se njihovoj jednakosti pridružuje zgusnutost, a zgusnutost i jednakost postaju jedno te isto. Konačno, pred nama pleše jedno jedino stvorenje sa pedeset glava, sa stotinu nogu i stotinu ruku koje se sve kreću na potpuno isti način i u istoj nameri. Na vrhuncu uzbuđenja ljudi se osećaju zaista kao jedno, i samo ih fizička iscrpljenost obara s nogu. Upravo zahvaljujući ritmu koji u njima vlada, sve konvulzivne mase imaju u sebi nešto slično. Izveštaj koji treba da nam predstavi jedan ovakav ples potiče iz prve trećine devetnaestog veka. Radi se o plesu haka Maora sa Novoga Zelanda, koji je izvorno bio ratnički ples. Ples koji se naziva haka morao je da ispuni užasom i strahom svakog ko ga je doživeo prvi put. Čitava zajednica, muškarci i žene, slobodni i robovi, bili su pomešani bez obzira na položaj. Osim što su nosili fišeklije, svi muškarci su bili potpuno goli. Bili su naoružani puškama ili bajonetima, koje su pričvršćivali na vrhove kopalja i štapova. Mlade žene, uključujući i poglavičine, učestvovale su u plesu razgolićene do struka. Strogo su se pridržavali ritma pesme koja je pratila ples. Bili su neverovatno gipki. Iznenada bi, u istom trenutku, svi skočili kao da sve plesače zajedno okreće jedna volja. U istom bi trenutku zavitlali oružje i izobličili lica tako da su svojom dugom kosom — koju muškarci kod njih nose isto tako često kao i žene — ličili na armiju gorgona. Pri doskoku su svi istovremeno sa obe noge udarili u zemlju. Taj su skok ponavljali često i sve brže. Crte lica bi izobličavali onoliko koliko to dopuštaju mišići ljudskog lica, i svi bi plesači istovremeno napravili istu novu grimasu. Kada bi jedan od njih izopačio lice kao da ga je zavrteo vijkom, svi bi ga odmah oponašali. Kolutali su očima tako da su se ponekad videle samo beonjače i činilo se kao da će im oči istog trenutka ispasti iz duplja. Razvlačili bi usta od uha do uha i svi bi istovremeno isplazili jezik, tako da ih u tome ne bi mogao dostići nijedan Evropljanin. Tome su se naučili ranim i dugotrajnim vežbama. Lica su im izgledala stravično.
Savršeni stranac 2
Još jedan razlog pridonio je raz¬ voju tendencije negiranja pretpostavke fiksirane ljudske priro¬ de; taj je pojam, naime, često zloupotrebljavan kao zaklon iza kojeg je počinjeno najviše neljudskih djela. Nikad nisam pomišljala da ima istine u pričama o fatalnim susretima. Compagno moj, razjebat će te! Oni ne ostaju zajedno usprkos svojim sukobima, već zbog njih. Djetinjstvo provode u Hailshamu, naizgled idiličnom engleskom internatu. Žitelji Stratford Roada nisu imali više koristi od Bostonskih političara nego Boston sam. Ležao je u krevetu dan za danom, pogled mu je bio staklen i prazan, jedva je pričao, bio je potpuno pasivan. Andrija Markuš sabrao 24 pesme posvećene srpskoj Jovanki Orleanki Milunka Savić SRPSKA Jovanka Orleanka, junak iz ratnog i mirnodopskog vremena, Milunka Savić nije zaboravljena u Crnoj Gori. Uživala je u tom poslijepodnevu. Razlika je vrlo važna, pa ipak joj je po¬ svećeno malo pažnje. Zapravo, Carey je već neko vrijeme razmišljala o tome da počne sama raditi.
[Muskarac za MuskarcaPonuda Nemačka Trstenik .. Srbija |Sex srbija|Ona trazi njega mostar]
Post je objavljen 08.01.2019. u 23:28 sati.