E sad iza krvavih predbožićnih i prednovogodišnjih šopinga, kuvanja ko da izbija treći svjetski rat pa treba napunit police u skloništu jelom za tri godine, prejedanja odojkom, sarmom, grah salatom, raznašanja kolača kojekuda ( eto baš su mi dobro ispali pa reko da probate ), skidanja fleka svih navedenih jela sa božićnih stolnjaka, sad slijedi nemoguća misija zvana iznošenje bora iz kuće uz minimum kolateralnih žrtava.
Za ovo je nužno bit na apaurinu il popit neku dobru krušku, da imaš kirurški rad ruku. Jer dok skineš kuglice, anđele, šljašteće girlande i otpetljaš lampice spadne 50% iglica. Unatoč poduzetoj predradnji sediranja ( apaurin il žera, dođe mi na isto ),ostalih 50% spadne dok zapneš za dvosjed, stol, štokove i vrata, a sve praćeno psovkama dostojnih najžešćih kočijaša. Na dvorištu završi golo golcato drvce plus stalak, koji jedva skineš jer je bor bio zakajlan koječime sa sve četri strane da stoji ravno. Da čovjeku nije žao parketa, bilo bi ga najbolje zapalit usred kuće, al to onda zahtijeva i krečenje i gašenje nedajbože zahvaćenog namještaja.
E onda skupljaj iglice rukama, partvišom, saugerom ( to tek mrzim jer imam usisavač kojem treba čistit vrećicu pa se nabadam na iglice sve do drugog Božića ). Pa nosi jebeni kostur od bora bliže kakvom kontejneru, sveudilj moleći svevišnjeg da se ne sapleteš i ne zasmoliš ko majmun. I tak svake godine svečano obećaš da nema više toga majci, od idućeg Božića ide umjetnjača, al onda dođe to blagdansko ludilo i opet kupiš živi bor jer eto on miriši. E pa kad oćeš miris šume jel nije lakše objesit dva tri ona borića za u auto da puštaju miris borovine ( a navodno se ima i sprej ko nekadašnji Pino Silvestre pa se može umjetnjača i pošpricat svako tolko ) neg brat iglice s poda idućih mjesec dana?
Pa ponukana spoznajom da bor treba ostat in da haus puno duže neg do Tri kralja ( idealno bi bilo barem do Uskrsa, al kak da to objasnim ak nedajbože neko neupućen grune k meni pa zatekne bor s kojeg je spao i nakit i iglice i duša mu je spala, a ja u božićnom duhu i zanosu eto baš još neću van s njim, nek zgnjili u mom dnevnom boravku pa usput i parket povadim kad bor krenem iznest van ) ja htjela ostavit krucijalni komad božićnog ugođaja da obitava još nepoznat broj dana u mojoj rezidenciji.
Al onda mi je zatrebala neka stara vindjakna, koja stoji u ormaru u sobi pored čijih vrata stoji bor. Reko malo ću ga samo pomaknut da mogu tamo...e viš, to je bio početak kraja. Nagno se ko Titanik pred potonućem, par češera i dvanajst kuglica i jedna girlanda spale taj čas a bor nakrenut ko da ima 4 promila. Čuju se iglice kak onak siktavo zapinju za kuglice i padaju po parketu. Brže miči stol, diži tepih, sklanjaj dvosjed, miči sve dok se ne slamazdra na već spomenuti dvosjed pa na tepih, jer mi onda ne gine skidat iglice do pred jutro ( dobro, loše spavam, al to ne znači da trebam ležat na podu i kupit iglice u dva sata u noći ). Zapela jedno triput - dvosjed, prvi štok, drugi štok ( bez psovki, valjda bila u šoku od nagnuća ), bubnula ga na dvorište, pobrala za manju kantu iglica, usisala i šibaj ka kontejneru.
Nigdje žive duše, fala nebesima. Kad na pola puta eto nekog pametnjakovića, ulazi u auto, veli:
- Izvinite, jel bor za prodaju?
- Dapače, ček samo da skoknem kući i po onu kantu iglica pa ti i nju istresem u auto, i da se vratim po vrećicu od usisavača, da i ti spoznaš šestopedesetosam nijansi sive, ničim izazvan. Kad već pitaš.
Nije htio čekat. Upalio auto i otišo, postalo mu jasno da sam neuračunljiva od kupljenja iglica i smole.
Post je objavljen 06.01.2019. u 16:53 sati.