Zahvaljujući besmislenim pravilima imam izgovor za gluvarenja, koja jako volim, no u radne dane za to nemam vremena. Tako ne posjećujem više groblja, nikad mi za razliku od Böllovih junaka nisu bila zanimljiva, jer pas ne smije unutra, čekam iz istog razloga pred bolnicama, govorim kod nas, u Berlinu sam se s Jinom našetao krugovima istih, kod nas ih volim još manje nego groblja, ono stalno me prati osjećaj moguće zaraze, a daleko najugodnija su čekanja pred dućanima. Tad počinje uobičajeni ritual, šetamo dok Jin ne obavi veliku nuždu, naučio je već da tek nakon toga može zaleći, i onda i ja stanem, i obojica zujimo i buljimo uglavnom u prolaznice i kujice. Naravno svakom govancetu nazdravim vađenjem i gutljajem iz pljoske, na kojem se sad već jedva razaznaje Cheov lik i nastavimo šalabajzati.