Marketing
Mirna dusa citati - Stranica za upoznavanje
tajna.rs
Click here: Mirna dusa citati
Vi ste duše koje su došle po iskustvo. Tek je potom ophodio svu gospodu redom. Sam, niti tko ide k njemu, niti on traži koga.
Zato vas pozivamo da zajedno odlučnim koracima krenemo ka SPOZNAJI NAS SAMIH!!! Da, jednog dana će me pronaći tako, hladnog tijela kojemu je vrijeme za vječni san, miran i spokojan. Zvonece kedrove imam, nisam jos procitala. Jedna je pamet dobra, dvije su jos bolje.
tajna.rs - Podrgljivo bismo ih odbili, i kad bi nam bile ponudene. Tko je grijesio iz zlobe, teze pati od onoga tko je grijesio iz slabosti.
Još se nisu rodili svi koji trebaju, niti je sva trava nikla. Mnoge još oči neprobuđene spavaju kao obećana ljubav, ni pružena ruka grčevito pokretom nije izvukla iz čovjeka njegovo najbolje djelatno blago. U svojoj zipci još spava vojska čovječanstva i zadatak da krči i gradi, i da blagosilje. Cijele su bašte cvijeća što se ne smiješi danu, najdraže ptice nisu još ni zapjevale. Bit će radosno sutra, kao juče što nije bilo sveto. Moja grud udiše miris iz grudi budućnosti, moje oči zure u obrise, dalje od granice stvari, Oh, znade nada da me podraga i da me poljubi tiho, neko sunce od lijepe slutnje čak ovamo utješno žari. Neku svjetliju kob smo zaslužili kada smo lomili koplja za lozinke vrline, časti, duha i prava. Naš će usud da u meso čina pređe iz prediva misli, iz kosti, iz krvi i iz zdušnih nerava. Svijet nije na rubu propasti, u bdenje sudnjega dana. Jedna se zvijezda rađa kao znak novoga reda. Tok svjetlosti je melem mojih najtežih rana, zemlja je tako mlada, a pravednici djeca. Tin Ujević - Pogledi u praskozorju U SVAKOM SLUčAJU TE VOLIM Volim te uvijek, i kad se budis I kad na licu sminke nemas I kad si ljuta, i kad se cudis I kad bez mene na ples se spremas Uvijek te volim, hoću da znaš Volim te, ne znam kako da odolim U svakom slučaju te volim. Volim te kad si blijeda i sjetna I kada bore imaš na licu Volim te kad si divlja i sretna I kad u ruci držiš pticu Kad ništa nećeš da mi das Volim te, ne znam kako da odolim U svakom slučaju te volim. Volim te uvijek, i kada sanjas Kad ne pišes mi, kad te nema Kad od mene stalno se sklanjas Volim te kad si posve nijema Kad sutis poput ribe bas Volim te, ne znam kako da odolim U svakom slučaju te volim. Volim te uvijek, čak i tada kad ne volim te, kad si sama Kad vecer pada iznad grada Volim te kad se pravis dama Kad ne volis me kao sada U tome i jeste zivot nas U svakom slučaju te volim Napisao; Luko Paljetak Pjeva: Ibrica Jusic Mogu te voljeti još 1000 života, neće biti dovoljno znam, na kraju će mi uvijek faliti još jedan dan, još jedan sat samo da čujem taj glas, da me miluje taj sneni pogled, da se gubim u u tim očima, da znam da još taj dan dišeš negdje. Sve ovo, ovaj život bez tebe samo je posuđeno vrijeme, vrijeme koje prolazi u neznanju i konfuziji, u čekanju na taj dan kada ću krenuti ka... Pjevaš li još uvijek, miluju li tvoji prsti hladne dirke od slonovače, smiješ li se onako nevino, kao dijete koje ne zna za zlo, kao suncokret u vedro jutro. U mom snu još uvijek postoji dio tebe, dio koji ne dam nikom, ljubomorno ga skrivam od drugih, jer znam da si sada na nekom ljepšem mjestu, među dragim ljudima, napokon sretna. Bojan Zdrale Trebala je svoj san, za barem odsanjati sreću. Trebala je svoj mrak, za poneku suzu skrivenu. Trebala je njega više nego slutila je. U usamljenim šetnjama kao stvorenim za dvoje. U noćima sa zvijezdama, kada snovi nadu kroje. U krevetu što vapi za ugrijanom drugom polovinom. U jutrima sa kafom, kada joj treba dosuti mlijeko. U teškim danima, kada očekuje poruku na telefon. U sitnim satima, kada je tješi samo muzika sa radija. U trenucima sa groznicom, kada joj treba jos jedno ćebe. U satima šutnje, kada nema odgovora na njena pitanja. U sekundama snenosti, kada traži njegovu ruku za zagrljaj. Na svaki rođendan, kada očekuje poljubac i cvijet. Na svaki blagdan, kada joj treba neko za ples. I da njen osmijeh izmami njegov, i da njene usne prepoznaju njegove, da pogledi budu dosta za savršen dan. Trebao je svoj san, za barem nadati se sreći. Trebao je svoj mrak, da ne vidi koliko često čaša prazna je. Trebao je nju, više nego slutio je. U koračanju kroz staze njihovih dodira. U plaču bez suza i bez oprosta. U jutrima bez sunca na prozoru. U krevetu što vapi za njenim mirisom na drugoj strani. U teškim danima, kada mu treba samo njen glas. U sitnim satima, kada je sluša kako diše. U trenucima bolesti, kada mu treba njena ruka na čelu. U satima nemira, kada mu treba njen spokoj. U sekundama umora, kada ga uspavljuje njeno milovanje. Na svaki rođendan, kada mu pokloni dar. Na svaki blagdan, kada mu treba neko za ples. I da njegov osmijeh izmami njen, i da njegove usne prepoznaju njene, da pogledi budu dosta za savršen dan. Trebali su svoj san, za barem prepoznati sreću. Trebali su svoje sitne radosti skupa, u pričama koje su do tada samo slušali. Trebali su jedno drugo, više nego slutili su. Mario Vranješ Bosanac Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde što ludo u mrak se stmoglave i zbog jednog bljeska ne žale da izgore. Imamo ruke dobre kao pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Sad svako pruža šape i nova čuda traži. A sve je smešno, i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre i ove dobre laži. Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja, i svako ume da psuje i ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i granja. I jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni, i šta smo juče hteli i sutra šta ćemo hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu. I najzad: tako je dobro što nismo samo trave, što talasanja svoja nijednom vetru ne damo, već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo. Čim položite oči na ženu koju je izabrao, znaćete. Ženska krhkost blaga je i baš takva, krhka. Ženska sreća sjajna je i obasjava sve, baš kao sjajni Mjesec što obasja i najtamniji mrak. Žena je ta koja isijava silnu sreću, jer ona ne zna za sebe zadržati, ona bi da bude svjetlost i svima, ali, žena treba slobodu. Žena nije srećna, već krhka slabost, ako joj daš sve a uzmeš slobodu. Nemaš potrebu kupovati ženinu ljubav, ona je nešto što je sveprisutno, žena i ljubav su jedno, nešto tako veliko da čak ni sama žena ne može skriti je njena ljubav. Ljubav, znaj, kupiti nećeš, ni lojalnost, ni sreću, ma ni krivu crtu na usnama njenim a da ja od srca kupiti nećeš moći... Utamničio si sjajni Mjesec, utamničio si golemost ljubavi, utamničio si slobodu... Ljubav je nešto što se ne kupuje. Ma, otkud ti čovječe ideja da možeš kupit najsvetije od svega, ženinu ljubav? Nisi ti meni makar ko. Zagnjuri glavu u moje voštane grudi, u kalup, koji godinama čeka da se vratiš na svoje i ispuniš prazninu. Izmakni se samo kad moraš da trepneš, da mi srce ne golicaš, da ponovo ne pomisli da ume da te voli. Diši polako, da ne ostaneš bez daha. Diši i za mene, ja moram da pričam. Ne žmuri, nećemo se ljubiti. Nazdravimo otopljenim pahuljama, popijmo ih na iskap, kao lek i dogovorimo se konačno od koje zajedničke bolesti bolujemo. Ako se rastužim, a hoću, pristani da mi budeš prijatelj na određeno vreme i slušaj kakvu si aromu dala mojim rečima. Moja ispovest biće tvoja ljubavna priča, koja se od ostalih razlikuje po meni. Opomeni me kada se opsujem, nije lepo da ružim bajku. Ovog puta nećemo biti kivni na ljubav, kojoj nismo dorasli. Smeškaj se, da smekšam, da i sam usnama dokažem koliko mi je lepo. Sve dođe na svoje. Dođi… Lice ti je vlažno. Ne brini, ne plačeš. To se ja sušim. Ne mogu ni ja još dugo biti dete, ali dok si uz mene biću besmrtan. Zabodi nos u moje srce i ćuti. Bar se večeras nemojmo svađati oko toga ko koga više voli. U redu, ti mene, ali… Dobro, ti mene. Ne postoje misterije, jedino poneka još nije obelodanjena. Čudiš se da se ne guram da im se rugam? Ludo jedna, pa ja zbog tebe od tebe skrivam rešenje. Vidiš li među zvezdama i jedan greh? Greh se kratko pamti, izmišljen je da bi pokvario radost. Nemaju predrasude moć da nam ne dopuste da jedno drugom budemo ovo što smo, tu su zato da nam ne dopuste da imamo smisla. Ne ljuti se na mene što sam nastavio da živim nakon dana pre našeg susreta. Samo sam hteo da osetim kakav sam kada me neko voli, ne sluteći da ćeš moju radoznalost godinama otplaćivati i svoju mladost opteretiti hipotekom. Ja, budala, mislio da samo ja umem da lelujam ljubavnim sokakom, a ti me nadmašila, uprkos meni. Dugo sam te izmišljao. Svaki detalj bio mi je važan. Visina tolika, oči baš takve, može i ovde jedan mladež… Moje šake kao modle, načinile su od tvojih grudi najslađe kolačiće. Ni slutio nisam da ćeš mi odati priznanje za maštovitost i biti zahvalna na lepoti, kojom zavodiš one što ne umeju da te žele dok te ne vide. Da se kladimo koliko onih koje misle da me vole, žele da su na tvom, a koliko onih, koji misle da te vole, želi da su na mom mestu i čega bi se, osim onih što ih vole, odrekli zbog ovakvog spektakla? Ne zna se kome je slađe bilo kada si zagrizla ovo neprskano srce. Ne puštaj, pomislih, a ne bi pustila ni da sam zaječao. Nisam znao da život ume da bude tako sočan. Do tada sam ga provodio ispred crno-belog retrovizora, prelistavajući ukoričene sportske povrede srca, ubijao crno — belim vinom sve što smeta dosadi i mislio da imam više sreće od onih što se dosađuju uz televizor. Umeo sam da gatam iz tvojih očiju. Sve ovo sam nam prorekao, gledajući u dve kristalne kugle, predvideo lepo, tugu naslutio. Ne teraj me da ponovo gledam u budućnost, ovog puta bih varao. Sve češće pominjem ljubav i govorim da te volim. Koristim te blage reči, iz straha da bi me najzad mogla ozbiljno shvatiti. Koliko god te željan bio, neću dozvoliti da sa mnom pokvariš sebe. Zavidim tvojoj uštirkanoj posteljini, verujući da grli jedino tebe. Priželjkujem da onaj ko te ljubi, čini to na manje svetom mestu. Znam da ćeš otići. Jedino ti ne želiš to da znaš. Ne brini šta će sa mnom biti. Ja sam sebi i sada suvišan. Biću ponovo najružniji i najmanje vredan, ali to nije greh, zar ne? Zaokupljeni light ljubavima, bez konzervansa, povremeno ćemo jedno drugo zaboraviti, dok ne shvatimo da nam nedostaje da jedno drugom nedostajemo. Iduće godine u ovo vreme i svih godina, koje nam preostaju, slavićemo godišnjicu ovog trenutka, prislonjenih noseva uz oltar prozorskog okna i moliti se da je bar jedna od pahulja, koje pokušavaju da nas razvesele, potomak neke od ovih, koje su nas večeras dopratile do nas. Sve buduće Nove Godine bile bi višak, da nemam tebe, da ti poželim da ni jedan Božić ne dočekaš sama, poput mene. Kada prođem, statistika mog srca biće jednostavna — kucalo je samo za tebe. Mali otkucaj za čovečanstvo, veliki za mene. Tako svi budu ravnopravni, jer na taj način, bez obzira šta ko uradi za života, svako od nas ostavi trag da je postojao. Pred Bogom svi smo jednaki, a i država kaže da o tom vodi računa. Sve se to planira. Biće da i Bog mora na vreme znati šta ga čeka, da napravi mesta, da se ne pravi gužva odjedared. Tačan datum rođenja neke duše se ne zna. Nije duša vazduh, da je steknemo prvim plačem. Ima toga, još kako. Dok on to primeti, bude kasno. Nije ni ker blesav. Neki put mi se čini da ima, da čovek dušom vole, da mu duša ode kod tog koga vole, da o njemu vodi računa, pa ga bole to mesto di je duša bila. Kako ondak vole, ako duša nije kod njega? A možda nas vole neko drugi i dao nam je dušu, a da mi to i ne znamo? Kako nas onda vole, ako mi to ne osetimo? Biće da duša ipak nema puno veze sotim. Ljubav je kad voleš, a ne kad te neko vole. Ih, ondak ne bi ni bilo pesama, kad bi to tako bilo. Sve se nešto duša s dušom rastaje, pa je ranjena i pokidana, pa bole, pa ode, pa se vrati… I opet niko ne zna di je. A važan je detalj duša. Neki put mi se čini da čovek i ne zna čemu mu ona služi. Ondak, kad deca odrastu, cela veka im fali to malo duše što nisu dobili, radi auta i njine lepše budućnosti. Volem tako ponekad da filozofiram. Spopadne me neki andrak, pa nikako misli na drugu stranu da odu. Ondak mislim da me nečija duša posetila, samo ne znam čija i šta me se setila, baš sade, kad najviše posla imam. Ako je to tako, zašto se ne predstavi, nego me drži u neizvesnosti, pa se prosto nekako glupavo osećam što ne umem da je poznam i da se lepo upitamo. Možda se njen vlasnik sekira što mu se ne vraća, možda je otišla od njega, brez njegovog pristanka? To je radi toga što ni oni ništa ne znaju o duši, pa im lakše da tako kažu, nego da leče, kad ne znaju kako. Kažem ja, duša se ne rađa i ne umire kad i mi. Kanda je mi sami pravimo kako znamo i umemo. Tako na gomili, mogli bi ih lečiti i sastaviti. Treba samo doći do njih. Ne vredi mi da o tom mislim, samo mi nešto prazno bude u grudima, tu di srce stoji, pa bole, a ne znam zašto bole kad je prazno. O, veruj mi, bice i drugih staza kojima ces pobeci od mene ti. Pomisli samo kako mene nije ni bilo; kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo, samo da bih umela biti san tvoj o meni, tvoj san koji me je gorko boleo. Ili poveruj jednog dana kako mi dusa smeta da imam duse, kako mi srce smeta da te volim celim srca toplim dnom. Pomisli kako sam ja stkana od nadopunjavanja zivota snom. Pomisli sve sto ti je uteha. Poveruj kako sam ja kriva sto u meni jos pre rodjenja, pre detinjstva i pre mladosti gori bolna i ziva strast da svoje i tudje radosti pretvaram u bol. Ili pomisli, da je i moglo biti sve za cim tvoja pesma zali, bilo bi tek za dah casa, pa vecnost celu opet ne bi znali jedno o drugom; unepovrat i nista ipak bi moralo sve da utalasa. Pomisli, izgubicemo se u noc kao pesme tvoje odjek tuzni u moj kraj; i znaj, i san i covek i bol i sreca prolazna da je; i da nista nema toliku moc da vecno traje. Ili, kada gorku ovu od mene dobijes vest, pomisli da je isti ceo svet, i bolnu o meni svest uzberi kao otrovan cvet i baci je na drum. I pomisli ponovo kako mene nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo, samo da bih umela biti san tvoj o meni, tvoj san koji me je gorko boleo. Maksimovic Milioner Da mi je da još samo milion puta pogledam u oči tvoju dušu, da se čudim kako možeš tako dugo da izdržiš da ne trepneš, da izludim jednom i od radosti, ovako lud od tuge. Da mi je da još samo milion puta veruješ, kada ti kosu dotaknem, da će sve biti dobro, jer ja tako kažem, jer umem da nam bude dobro. Da mi je da se još samo milion puta tvoje usne na mojim istope od želje, da ih razmazujem po tvojoj koži, dok klizim po ostatatku tebe, da ih na mesto, na kratko, vratim, tek da šapneš nešto nerazumljivo, a lepo. Da mi je da me još samo milion puta, kao prvi put, voliš, da ti trepavice trnu od mojih golicljivih ugriza, da se pitaš zar sam toliko nezasit da mi još uvek zalogaj tebe fali, da se pitaš koliko je to moje srce kad ne mogu da ga napunim. Neću da me veo sakrije od tebe. Tadić Zaspi na meni Gorim od nestrpljenja da osetim kako će se moje srce snaći sa tvojim uzdahom, poslednjim pred san. Nešto ćeš, kroz uzdah, morati šapnuti, nešto što nagoveštava kako ti srce razmišlja i kakve će slike oživeti u bioskopskoj tami ispod tvojih kapaka. Moram znati šta sanjaš. Želim i ja da se smešim. Jastuk odbija da liči na tebe, dozlogrdilo mu da ga grlim. Odjek iz mojih grudi učiniće da pomisliš da si u svečanoj dvorani, ili pred oltarom, a moj dlan na tvojoj kosi krunisaće snove i dati blagoslov svakoj tvojoj želji. Osetićeš spokoj, koji toliko želim da osetim. Dozvoli mom nemiru da se kočoperi i ne dozvoli mojim prstima da budu nemirni. Tvoj spokoj neće mi dati da dišem. Moj dah bi mogao oduvati tvoj san, a možda baš mene sanjaš, možda baš nas. U ovom dušeku, ljubavi ima za čitav svet, a jedino tebi je namenjena. Zaspi na vulkanu, koji se uzdržava da vrelinu iz dubine ne potroši na prečac, da ne postane samo ugašena uspomena na veličanstveni gorući trenutak. Oblak sam, koji se spustio da bi ti bio postelja, da bi te uzdigao do visina o kojima nisi ni sanjala. Nisam ljubavnik, već ljubav. Trebam ti, više no sebi. Zalepi se za mene kao za plišanog medu i maštaj da se nismo uzalud sreli. Želim da mi tvoj san na oči dođe. Ako na meni zaspiš, moji snovi nisu mi više potrebni. Bar nekad gledaj svoja posla. Pusti da na meni zaspi. Ako je najlepši, nije jedini anđeo. Imaš ih dovoljno, ovog mi ne diraj. Čuvaj se da ga čuvaš kada me ne bude. Tadić HOĆU Hoću da te ljubim, da prođe sve loše, što su ti ikada rekli. I kad po tebe zli Mesec opet dođe, bez straha se mojom ljubavlju prekri. Hoću da te grlim za svaki onaj put kad nije imao ko da stane uz tebe. Kad ti je neko hladan i sasvim krut poseko snove mlade, još pre berbe. Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje svaki, koji su ti mila ikad, ikad zadali! Da te čuvam, od onih što ti setu kroje i koji su tvoju ljubav večito potkradali! Petrović April Ljubi: Tek onog, koji pred tobom drhti. Jer to je zemljotres srca. Dok čeka tvoje usne, u njemu se izdižu planine nežnosti... Izvajaj te vrhove svojim dahom. Ne dozvoli da ih okuje krti led neodlučnosti. Nemoguće stvari uvek imaju veoma moguće završetke. Ali nemoj to da dozvoliš! Veruj da je ipak možda voda žednija nas, nego što smo mi žedni nje? Čuda samo tako opstaju. Kada i druga čuda veruju u njih. Znaj: Ko se smeje iz srca taj i plače istog trena. Sa suzama u smehu. Tako ćeš prepoznati s kim se treba smejati. Kad se Srce smeje - ono i plače. Veruj: Da ozbiljno treba razvući čitav osmeh do neba. Pa stavi osmeh na lice i razvuci ga preko cele ulice. Jer osmeh treba od srca dati nekome da tuge svoje skrati. Pokloni osmeh prosjaku, deci, vojniku, upleti te usne u ram, u nečiju sliku. I smej se okom, može to tako, o da! Sanjaj: Kao da ne spavaš u mraku... Već kao da si uspavana u leto, pod suncem. Sanjaj, kao da ti je jastuk onaj kog voliš. Sanjaj neke, kao ljubljenje divne stvari. Pa kad se probudiš, ti se okreni ka dragom i nastavi gde si u snu stala... Plači kad treba i malo kad ne treba. Samo nemoj da preteruješ. Jer sigurno da dolazi vreme neželjenog plakanja. Uštedi po koju suzu za tad. I par njih odvoji onako sa strane, za mene. Ne mora da budu nešto prevelike, ni prevše bistre, ali odvoji ih baš za mene, i nek su od srca... Pa, kad krenem na put, da ponesem more iz tvojih očiju, i da znam: Ima u jednoj kapi, većih bura i oluja, nego u Okeanu. Čujem da se na put spremaš — nemoj! Drugog voliš, drugi ti je srcu mio — nemoj! Ne znaš kako je odvojen biti i šta znači strastvovati S čijim srcem sad se kaniš poigrati? Od mene se ne otuđi, ne odlazi neznanima Kradomice na drugog pogleduješ — nemoj! O mjeseče zbog kojeg i nebesa zbunjena su ti nas rušiš i činiš nas smetenima — nemoj! Gdje su silna obećanja o sastanku, o viđenju? Zar ćeš sada riječ što dade pogaziti? Šta sve nisi prisezala, šta sve nisi obećala... Od zavjeta vlastitoga sada bježiš — nemoj! Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN. Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam natjerati nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, to zovem POŠTOVANJE. Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam žudjeti za nekim drugačijim životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je okruživalo zapravo bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas, to zovem ZRELOST. Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se sve događa u točno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem VJERA. Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samome sebi krasti vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim raditi i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTAVNOST. Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu, a dalje od mene samoga. Kada sam zaista počeo voljeti sebe prestao sam željeti uvijek biti u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST. Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo za ovaj trenutak u kojem se SVE događa. Tako živim svakoga dana i zovem to ISPUNJENJE. Kada sam zaista počeo voljeti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo koristiti svoje srce, moj je um dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA. Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvijezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svijet. Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT. Charlie Chaplin Dan je kao suncan.... Ti si kao veseo. Prolazis, kao ne vide te..... Svima je kao lijepo. Svima je kao dobro. Svima je kao ludo. I ti si kao sretan..... Zivi se kao u miru. Ptice su kao slobodne. Buducnost kao na dlanu. Savjest je kao cista..... I suncu je kao jasno. O, srce, kao pjevaj. Svi se kao brinu o svima..... Svatko je prijatelj kao. Svima je kao stalo do tebe, i do svijeta. I dan kao ode. I ti se kao smijesis! I nista te kao ne boli...... Kišević Ne smeš da mi budeš tako lepa! Ne smeš da mi budeš tako lepa! Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti? Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla? Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš? Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu- pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće... Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao? Tadić Možda će jednom biti dovoljno odćutati ovo sve. Trenutak kada riječi neće vrijediti ništa, kada će duša vrijediti sve. Tada ćeš vjerovatno biti najbogatija na svijetu. Možda je to vrijeme u kom ću uspjeti objasniti razlog zbog kog svako jutro gledam kad odlaziš niz ulicu i brojim sekunde kada ću čuti zvono na vratima. Čudna su to vremena, u kojima spoznaješ da tvoja duša može postojati u dva tijela. Uostalom, neću ćutati, vikaću na sav glas da pravi raj hoda sa njom. Bojan Zdrale IMAŠ Imaš u sebi nešto što ja nemam imaš mudrost koja te čini ženom oblak koji te plaši sjenom a ipak ti si ta obala kojoj može prići moja lađa umorna i potrganih jedara imaš u sebi i dio mog djetinjstva mada ti se čini sasvim različito jer pamtiš jer ti i sada zvuk zvona topi dušu od stoljetnih zima imaš ti imaš neku tajanstvenu misao ruke koje obgrle cijeli svijet i dlanove na kojima raste plima u tebi je i moj dio tuge nemir onih koji sanjaju mirno bujica kojoj tek tvoja duša znači kraj i putovala si tako životom neprestano uz mene a da me nisi ni vidjela ni osjetila tek si prepoznala zatvorenim očima ovaj dio neba koji tek treba posuti zvijezdama Željko Krznarić.
Ivo Andrić - citati
Okružite se onima koji inspirišu i podržavaju. Napoleon Hil Životna tragedija nije toliko u tome koliko ljudi pate, već u tome koliko toga propuštaju. Naimao je nadničare, zamobivao komkomšije. Nisam ljubavnik, već ljubav. Život od nule Usudite se da živite svoje snove- poruka je Ane Bučević, a mnogi koji to jesu učinili ili tek planiraju su bili u publici tog dana. Plasim se praznog prostora, ne znam vise sta mogu, suocen sam sa sobom kakav lako mogu da budem, a ja necu to. Ako nešto radiš, radi to kako treba! Kad zena place posto je prevarila muza, on ne bi smio da se raznjezi.
[Sex tajne|Tender mali oglasi cg|Upoznavanje na internetu]
Post je objavljen 31.12.2018. u 14:04 sati.