Marketing
Pismo jedne mame: Problemi u vrtiću «Najbolja Mama Na Svetu - Pronađi pratnju
Udruženje za odštetno pravo
Click here: Pismo jedne mame: Problemi u vrtiću «Najbolja Mama Na Svetu
Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Već dio sredstava, 400 tisuća, dobit će iz općinskog proračuna. Postoje i klijenti koji jednostavno odbijaju plaćati, ali uzimaju i koriste vaš posao.
Kao i u ostalim poslovima, prvo morate pronaći poslodavca, odnosno klijenta kojem su potrebne usluge unosa podataka. Taj težak put je i jedan fantastičan put u kome se naši problemi spajaju sa beskrajnim i mnogo većim od nas i postaju tako mali.
Udruženje za odštetno pravo - Draga Majo, zasto se Vi osecate direktno povredjeni?
Goran Marković Goran Marković GODINA DANA Beograd 2001 1999. Po ko zna koji put se pripremamo za imaginarni događaj zvani - bombardovanje. Na žalost, više je nego izvesno da će ta apstrakcija za koji dan prerasti u strašnu konkretnost. Što je najužasnije, ljudi a među njima i ja počinju da priželjkuju taj trenutak kao nešto što će ih osloboditi višegodišnjih paklenih muka, kao nešto što, svakako, nije dobro ali je drugačije od onoga što čini našu strašnu svakodnevicu. Neverovatno je da uopšte nema panike, niko ne pravi zalihe šećera ili brašna, recimo. Sve je tako mirno. Ovoga trenutka me Dragana pita gde ćemo dočekati bombardovanje. Sami, u krugu porodice ili sa nekim u društvu. Ona je za društvo, pokušava da u svojoj devojačkoj svesti nekako sve ovo proglasi za žurku, provod, druženje. Istorija je, ipak, nešto što se nikada ranije nije događalo. Ubija svojom originalnošću i nepredvidivošću. U tome je i njena draž, makar bila i tako pogibeljna. Dakle, ne znam šta će se desiti. Neće biti dobro, ali će se dogoditi. Čim ispuste prve tovare bombi ništa više neće biti kao pre. Ja sam od zaliha za budućnost kupio samo dvadeset sati vremena za Internet. Procenio sam da je to najvažnija stvar koju treba posedovati u vremenu koje stiže... Dakle, demantujem sebe od juče. Večeras sam stajao dva sata u redu u samousluzi. Počela je prava ratna psihoza. Veče je mirno i svi očekuju kada će početi. Ili im ne odgovaraju iz najrazličitijih razloga. Sasvim je moguće da će uskoro doći do prislanjanja o zid svakog koga smatraju sumnjivim. Ono što sledi čekamo, naravno, u potpunoj konfuziji i dezorganizaciji, što je stari srpski običaj. Ne zna se gde su skloništa, da li će biti uključene sirene, gde ko ide... Ništa se ne zna. Ni da li da se sklanjamo ili da ostajemo u stanovima. Lično, spremio sam knjige za čitanje. Imam plan da ne mrdam nigde. Ako počne da pada malter, onda ću videti šta ću. Pre sat vremena je proglašeno ratno stanje. Baš me interesuje kako će izgledati. Ne sumnjam da će ga iskoristi razni smradovi i lopurde, poneki netalentovani umetnik ili talantovani mundaroš. Biće, ako ništa drugo, jako, jako interesantno. U meduvremenu su upali u radio B-92 i uhapsili glavnog urednika Verana Matića. Jutros sam otišao na posao i shvatio da smo moji studenti i ja jedini posetioci zgrade fakulteta. Držao sam časove normalno a onda smo se oprostili. Inače, ratne rezerve smo Dragana i ja slistili do jutros. Znači, ponovo idem u nabavku. Benzin je skoro nemoguće kupiti jer su pred pumpama kilometarski redovi. Svoga asistenta Janka sam vodio na buvljak da tražimo pelene za njegovu bebu. Svi su ubeđeni da će večeras početi. Kolaju razne glasine, ljude polako hvata velika panika. Pretpostavljam da će bednici odmah zalepršati krilima i početi da koriste sanjanu priliku. Tenzija nezadrživo raste i pojedinci više ne sakrivaju očajanje. Mene teši pomisao da od noćas neće više biti ono što smo do danas imali. Ma kako to bilo grozno, oslobodiće nas ove višegodišnje patnje. Nova patnja umesto stare, zvuči pomalo neuverljivo? Ako se desi nešto stvarno katastrofalno, u šta teško mogu da poverujem, pre svega zbog apstraktnosti same ideje, ali ako se ipak dogodi nešto užasno, onda.... Mislili smo da li da krenemo ili ne, pa smo na kraju rešili da ne paničimo i pošli. Praznim putem smo stigli za sat. Čekali smo celo popodne i veče radilo se o nekakvom skupom medicinskom aparatu zbog kojega uvek vlada gužva i taman kada je Dragana stigla na red - tup! Začule su se sirene a odmah zatim i detonacije. Iako je stvar, po mojoj proceni, bila udaljena desetak kilometara, začudilo me je koliko to gruva i drma. Doktori su bili jako ljubazni sic! Javili smo se telefonima kući i ostali da gledamo televiziju CNN i SKY program na jednom a naš na drugom televizoru. Po prvi put u životu uživao sam u umerenosti RTS-a i shvatio duboki, suštinski cinizam američke propagandne mašine. Dok ne osetiš na svojoj koži, ne možeš da shvatiš kakva je to laž! Pored nas, u bolnici se našao još jedan par sa detetom. Ne znam ko je od njih bio na pregledu. Čovek je negde oko jedanaest počeo da me nagovara da krenemo za Beograd. Nije znao put i bojao se da krene sam. Dragana je bila protiv, delovala je strašno uplašeno i napeto je osluškivala svaki šum. Onda su, oko ponoći, javili da je prestala uzbuna i ja sam je nekako nagovorio da krenemo za Beograd. Tada je počeo rokenrol. Sve je bilo obavijeno tamom ulična rasveta bila je ugašena, putna signalizacija nije postojala tako da smo odmah zalutali i počeli da se motamo po obroncima Fruške Gore. Dragana je od straha dobila pravi nervni slom. Morao sam na nekom da iskalim bes pa sam za to izabrao nesretnika koji je već pola sata lutao sa mnom, razgledajući po mrklom mraku lepote Fruške Gore. Rekao sam mu da nastavi sam, da me ostavi na miru??? Gledao me je zbunjeno i nestao u pomrčini. Kasnije smo nekako izbili na potpuno pusti autoput za Beograd. Na naplatnoj rampi su nam rekli da je u Beogradu ponovo objavljena uzbuna i da su tamo svi po skloništima. Sve to se odigravalo u neposrednoj blizini aerodroma Batajnica koji je lagano tinjao. Pokušao sam Draganu da uverim kako je to zapaljeno djubre pored koga smo prošli u dolasku, ali nije uspelo. Bila je već van sebe od straha pa smo uparkirali kola i ušli u neku opskurnu kafančinu. Tu se nekoliko šofera dobro zezalo, naročito na Klintonov račun a, boga mi, i na račun Draganine panike. I odande su stizali neprijatni zvuci pa smo se uparkirali ispod nekog nadvožnjaka da nas zaštiti od bombi??? Tu smo džonjali do tri pa smo krenuli nazad, ka naplatnoj rampi. U neko doba se pored nas zaustavila policijska patrola. Izgleda da smo im ličili na sumnjivce koji žele da sruše građevinski objekat pod kojim smo se tresli od zime. Poturio sam Draganu da objašnjava ko smo i šta radimo pa su ubrzo odustali od istrage. Oko pet se pojavio konvoj kamiona iz Subotice koji je nosio mleko za Beograd. I mlekadžije su razmišljale da li da krenu dalje ili ne. Kada su ipak rešili da pokušaju, pustio sam ih jedno kilometar-dva pa onda krenuo za njima. Mislio sam, ako vidim mleko na putu, okrećem i vraćam se… Stigli smo brzo, za petnaestak munuta. Grad je bio potpuno pust, izuzimajuci jednu apsurdnu pojavu koja je čekala autobus. Nikada Beograd nije bio tako prazan kao jutros. Sunce je izgrevalo, radjao se 25. Ušli smo u kuću i shvatili da sve i nije tako strašno kao što je noćas izgledalo. Evo, nismo sastavili ni dvadeset četiri časa ovog sranja a već je sve nekako obično, podnošljivo, čak shvatljivo. Lep prolećni dan, ljudi pred skloništima, opuštena atmosfera. Nigde automobila benzina više uopšte nema , a ni pešaka. Izađeš na terasu i osećaš se kao na rivijeri van sezone. Samo što nigde nema mora. Više se ne štrecamo ni na sirene. Samo je pitanje da li će početi nešto mnogo ozbiljnije, kao bombardovanje stanovništva, na primer. Ipak su Amerikanci nacija koja je bacila atomsku bombu na Hirošimu. Uopšte, jako sam razočaran u Ameriku. Uvek sam tu zemlju smatrao skupom profesionalaca koji ropski odrađuju svaki deo svog posla. Ali, suštinski, Amerikanci su se pokazali kao amateri, diletanti. Svet shvataju kao video igru, i to u dve dimenzije. Umesto slike sveta, u glavi im je džojstik koji može da deluje samo napred-nazad i gore-dole. Da ne govorimo o žalosnoj pojavi zvanoj Bil Klinton. O njemu ne bih trošio reči... Glavno iznenađenje je ponašanje Beogradjana. Ljudi su sasvim mirni i skoro ljubazni, autobusi rade, u prodavnicama još uvek ima ponečeg. Do juše, primećivao sam mnoge agresivne tipove kako divljaju, od sinoć se sve smirilo. Kao da je prošla katarza. Ceo dan smo punili vodom flaše i lavore. Ali, što je interesantno, i nje ima dovoljno, dok je vazduh kao u Alpima. Ne znam šta je svrha ovog bombardovanja. Koliko sam shvatio, nisu uništili ništa bitno. Čak sam u jednom trenutku pomislio da sa Slobom imaju deal, da foliraju rat a da će on obaviti svoj deo posla sa Albancima. Ali, izgleda da se radi samo o pravoj, tipično američkoj gluposti koju ovaj naš manijak koristi da bi se učvrstio do kraja života, a možda i duže. To je najveća šteta od ovog diletantskog rata. Spavao sam kao zaklan trinaest sati. Odavno nisam imao tako dubok i zdrav san. Kao da sam se pročistio od nečega. Ne mogu da verujem da je ovo novo stanje u kome smo se svi našli delovalo na mene tako lekovito. Ili je to trenutno pražnjenje? Oko pola četiri sam rešio da izađem iz kuće. Seo sam u poluprazni autobus i odvezao se do mosta. Odatle sam pešice krenuo ka Sabornoj crkvi. Prošao sam pored kapije u kojoj su stanovali oni Rusi sa kojima se moja baka družila i koji su je onako bezočno varali na kartama. Koliko puta smo iz te kapije izašli na ulicu i koliko puta sam joj objašnjavao kako je ti ljudi samo iskorišćavaju. Njima je sto puta gore nego meni. Otac je miran kao i uvek. Ni on ni ja ne možemo da procenimo šta će se dogoditi. Onda su se začule sirene za vazdušnu opasnost. Otišao sam do mog novog stana u Jevremovoj, u koji se još nisam uselio, i pokupio nekakva dokumenta. Kroz prozor sam posmatrao ljude kako žure sa Kalemegdana u skloništa. Ali nekolicina njih, uglavnom sa psima, polako je koračala u suprotnom pravcu - ka parku. Rešio sam da krenem za Novi Beograd pa sam se popeo do Knez Mihailove. Tamo su me zainteresovali razbijeni izlozi ispred britanskog, američkog i francuskog kulturnog centra. Sve urađeno po istom principu, videla se ruka autora. Izgleda da nije sve baš tako spontano. Ipak, ispred francuskog centra jedan mladić je prišao i pljunuo u izlog. To je bilo i te kako spontano. Vreme je bilo idealno i polako sam se spuštao ka ulici Carice Milice u kojoj sam odrastao. Iznenada, iz jednog kafića izašao je neki sredovečni čovek i oslovio me. Ispostavilo se da je kafić pun oronulih alkosa, mojih vršnjaka iz kraja. Nisam mogao da im objasnim da ne upražnjavam alkohol ali im je svejedno bilo milo što smo se posle toliko vremena sreli. Obećao sam da ću navratiti prilikom sledećeg bombardovanja. Na autobuskoj stanici u Brankovoj je stajao nekakav izgubljeni starac. Rekao mi je da je poluslep i potpuno gluv i da je krenuo iz doma staraca sa Bežanijske kose u Beograd, u kome nije bio vec četiri meseca. Nije rekao kakva ga je muka naterala na to, nisam ga ni pitao. Mislim, s obzirom da je bio gluv kao top. Opet poluprazni autobus i vozač koji mi je ljubazno obećao da će starca izvesti na stanici gde je trebalo da presedne u drugi za Bežaniju. Ovo je prvi ljubazni vozač GSP-a u mome životu. Da li to ova vremena menjaju ljude? Dragana je spavala sve vreme moga odsustvovanja i samo bunovno odmahnula kada sam joj rekao da je vazdušna opasnost na snazi već više od sat vremena. Veče je proticalo mirno a onda je, u jednom trenutku, luster počeo da se klati. Ubrzo se začula potmula tutnjava. Ili je to bilo pre ljuljanja lustera? Zatim se začula sirena a spiker sa televizije je po prvi put zazvučao uspaničeno. Potrčali smo ka prozoru i ugledali plamen iz pravca Banovog brda. Uplašio sam se jer sam shvatio da nešto gori u blizini maminog stana. Pokušao sam da joj telefoniram ali sve linije su bile zauzete. Po prvi put sam osetio strah. Sleteli smo u pravcu skloništa. Do sada sam sa balkona posmatrao sa prezrenjem grupe ljudi koje su po celo veče džonjale ispred ulaza u tu rupu ali ovoga puta sam shvatio da je i meni tamo mesto. Ulaz u sklonište bio je zatrpan gomilama krompira. I celo sklonište, pravi betonski lavirint, mirisalo je na krompir. Očigledno, taj prostor je godinama služio kao magacin i sa iznenadnim početkom rata sav krompir je izbačen napolje. Nekakav tip je stajao ispred nagomilanih džakova i pokušavao da ih održi na broju. Unutra su bili sve sami starosedeoci; bilo je jasno da većina, otkako je počeo ovaj rokendrol, nije ni izlazila iz smrdljive rupetine. Pored ulaza je stajao čovek sa radio stanicom u ruci. Čuli su se vrlo pribrani glasovi radio-amatera koji su sa raznih osmatračnica javljali pojave letilica. Jedan radio-amater je rukovodio celom operacijom, vrlo smireno je ponavljao da svaka informacija koja je stizala mora biti kratka i suštinska. Bio sam zapanjen činjenicom da u ovoj inače neorganizovanoj zemlji nešto funkcioniše kao sat. Radio-amatera je bilo jako mnogo, svi su bili na nekim izloženim i opasnim mestima i svaki je zdušno odrađivao svoj deo posla. Pri tom se nisu pominjala mesta, ni imena, samo šifre položaja i gole informacije o tome šta vide. Razabrao sam da su ljuti što na vreme nije stigla njihova informacija o letilici koja je nevidljiva za radar i koja je digla u vazduh neko skladište u Sremčici. Neko od njih je desetak minuta pre eksplozije video golim okom avion ali ta vest nije stigla na vreme do ljudi koji oglašavaju alarm. To je, dakle, bilo ono kod Banovog brda. Ono što je usledilo bilo i gore: iz pogođenih rezervoara počeo je da se širi otrovni gas. Javljali su kuda se gas kreće preko Železnika ka Zemunu. Kada je skloništem odjeknula potmula tutnjava, svi smo za trenutak pomislili da nas je nešto pogodilo. Radilo se, međutim, o tresku gvozdenih kreveta na rasklapanje koje je grupa samozvanih rukovodilaca pronašla u nekom skrivenom budžaku. Odmah je nastala rasprava oko načina kako se to sklapa i kome treba da pripadne. Samozvani rukovodilac u skijaškoj jakni žestoko se prepirao sa nekom blajhanom plavušom. Tamo je radio-amater još uvek osluškivao svoje kolege koji su najavljivali smirivanje. Plakat je bio ilustrovan slikom neke ptičurine koja je pre ličila na ćurku nego na opasnog lešinara. Da stvar bude još luđa, ćurka kondor je sedela na krompirima umesto na jajima!! Nisam verovao svojim očima. Još jednom se potvrdila moja teza da su idioti naše najveće prirodno blago. Napolju su pušači, koji nisu imali pristupa u sklonište, prepričavali razne glasine a glavna tema je bila da li se gas oseća u vazduhu. I meni se učinilo da osećam nešto čudno. Bilo je vreme da odem kući, telefoniram mami i vidim kako je podnela sve ovo. Po prvi put nije imala snage da glumi hrabrost. I ona je bila preplašena. To je podrazumevalo promenu dva autobusa, odavde sa Novog Beograda. Naravno da sam odmah promašio onaj pravi i ukrcao se u pogrešni koji me je odveo suprotno od Banovog brda. Iskrcao sam se na potpuno pustom auto-putu i čekao da se pojavi novi koji će me vratiti na početnu poziciju. Osim male panike sinoć, zapravo još nisam osetio pravi strah. Onaj koji primećujem na većini ljudi oko sebe. Da li sam ja toliko zanemario svoj život pa mi je potpuno svejedno da li će me neka granata opaliti ili neće? Kakva je to mračna sila koja mi ne da da se plašim kao svaki normalni čovek? Da li sam uopšte živeo do pre tri dana ili sam samo otaljavao disanje, uzimanje hrane, leganje u krevet, ustajanje?... Autobus me je vratio do opštine Novi Beograd i tu sam nastavio čekanje onog pravog. Ljudi oko mene su upadljivo mirni i sabrani, kao da su koncentrisani na nešto sasvim određeno i konkretno. Odjednom, zaustavio se autobus pun vojnika. Bili su stariji, verovatno iz rezervnog sastava. Sačekali su kolegu koji je istrčao iz susednog ulaza i krenuli u nepoznatom pravcu. Razmišljao sam o tome kako mi po prvi put vojna lica ne deluju antipatično. Celoga života sam pripadnike Titove, ideološke a kasnije i Miloševićeve, nekrofilne armade smatrao apriornirnim negativcima. Ali, grupa zabrinutih ljudi delovala mi je nekako pouzdano, ozbiljno. Da li postajem patriota? Stresao sam se od te pomisli. Patrioti su u mojoj svesti još uvek banda gramzivaca koja unovčuje svoje floskule a, u suštini, mrzi svoj narod. Milošević, Šešelj, Drašković, obični šibicari koji navlače naivne ljude na igru u kojoj varaju od samog početka. Kod mame sam stigao penjući se polako peške čukaričkom padinom po kojoj su preko noći buknule krošnje drveća. Erupcija boja i mirisa, kao da proleće hoće da pokaže kako nema nikakave veze sa događajima koji se ovde upravo odigravaju. Mama je mirna i nekako slična meni u shvatanju rata kao neke vrste pročišćenja i olakšanja, Saopštava mi to bojeći se da ne ispadne luda ili nastrana. Primećujem olakšanje kod nje kada sam joj saopštio da nešto slično i sam osećam. Krećem nazad i posle nekoliko koraka iznenada se čuje detonacija. Ne mogu da procenim koliko je udaljena. Čini mi se da je prilično blizu. Počinju sirene, opet sa zakašnjenjem. Mama izlazi na balkon i pokretima me poziva da se vratim. Odmahujem rukom i koračam kroz rascvetalo šiblje. Kod pijace se pojavljuje privatni autobus u koji uskačem umalo se ne strmeknuvši preko ograde na trotoaru. Vozač i kondukterka deluju uplašeno ali pribrano. Prolazimo pored Ade Ciganlije. U potpuno opustelom prostoru jedan par se grli i prilično zdušno žvalavi. Kao da se ništa ne dešava. Imam srodne duše u ovome gradu... Jutros je Draganu i mene probudila eksplozija. Odmah su zasvirale sirene koje označavaju vazdušni napad. Dragana se okrenula na drugu stranu ali ja više nisam mogao da spavam. Pogledao sam kroz prozor u nedeljno jutro. Ka ulazu u sklonište lenjo se kretala manja grupa pospanih ljudi zabrinutih za svoju kožu. Imam utisak da ih je iz dana u dan sve manje. Da li sam ja ovakav zato što nemam decu? Kada bih imao da o nekome brinem možda bih već trčao niz stepenice vukući za sobom ćebad, hranu i tranzistor. Koliko će ovo trajati? Otac mi je jednom rekao da rat traje onoliko koliko možeš da zamisliš pa još tri puta duže. Mislim da je u ovome trenutku najbesmislenije razmišljati o prestanku bombardovanja. Treba se navići na ovo kao oblik života. Ima i gorih stvari od ovoga. Ne bih mogao da se baš odmah setim... Kao što video-igre imaju nivoe, moguće da je i ova naša prešla u viši. Zabeležili su izvestan broj poena i idu dalje, gde je sve malo brže i komplikovanije. Pilot je, navodno, uhvaćen. Svi su mu čestitali i otvorili piće da to proslave. I meni je, moram priznati, bilo milo iako mi cela stvar deluje prilično neuverljivo. Uopšte, ova vremena su nas u mnogome zbližila, ako bih mogao da se tako izrazim. Ljudi su postali skromniji, tolerantniji. Ili to meni samo tako izgleda? U stvari, prava iskušenja kao da tek dolaze. Ko zna šta će se u tim trenucima dešavati u dušama ljudi. U ovome trenutku mi se čini da je najvažnije da se ne izgubi dostojanstvo. Na to sam pomislio i kada je počinjao onaj pređašnji rat u Bosni. Ne izgubiti nit koja te vezuje sa ljudskim rodom. Jer to je, izgleda, glavni cilj cele ove operacije: da od ljudi napravi krpe. U stvari, kako sam blesav, to je cilj svakog rata, svake prisile! Da ih nateraju da budu ono što nisu. Sva ta represivna skalamerija, organizacija tog strašnog logora, svi ti užasni napori bili su usmereni samo na to da te nateram da više ne budeš ti nego da postanes ja. Da li je to glavni cilj savremenog čoveka? Kakav je to besmisleni ideal? Kakvu korist, kakvo zadovoljstvo neko može imati od uspeha takvog poduhvata? Danas sam prisustvovao komemoraciji i kremaciji jednog glumca. Bio je neverovatno duhovit. Na svoj i tuđi račun. Specijalnost su mu bili nadimci i epitafi koje je smišljao za svakog od glumaca ali i za sebe. Ispostavilo se, međutim, da se pored dosetki iz bifea Ateljea 212 bavio još nečim: poezijom. Dok su govorili o njemu, njegove kolege su iz džepova vadile parčiće papira, ponekad neku salvetu ili paklu cigareta na kojima su bile ispisane pesme koje je Baja svakom od njih poklanjao uz obećanje da ih nikome neće pokazivati. Sada to obećanje više nije važilo. Pesme su, začudo, bile ozbiljne, duboke i lepe. Baja je od rodbine imao nekoliko mačaka sa kojima je živeo u ljubavi. Pre nekoliko meseci se preselio u starački dom; to je uradio dobrovoljno, bez velike nužde, tek da ljudi ne bi brinuli kako mu je, a mačke je ostavio na čuvanje komšiluku, šaljući uredno pare za njihovu ishranu. Umro je na dan početka bombardovanja, desetak sati ranije, ujutru, dok je čitao knjigu u krevetu. Zaklopio je oči i otišao na vreme. Na kraju se, naravno, njegova komemoracija pretvorila u radost i opšte zezanje. Tako je i trebalo, Baja bi uživao takođe. Ipak, jedan trenutak je bio stvarno dirljiv. U momentu kada je kovčeg krenuo nadole, ka otvoru u krematorijumu, svi prisutni, krem beogradskog glumišta, počeli su da pljeskaju. Gromki aplauz je trajao sve dok kovčeg nije nestao. A onda više nikome nije bilo do zezanja... Evo nekoliko Bajinih epitafa. Sahranjen si, kuku, lele, u kutiji za cipele. Na kraju komemoracije, Cici Dimić je pročitala nešto što je sve oduševilo, pre svega zbog sranja u kome se trenutno nalazimo. Sad idemo u rat da se bijete. Neki ćete da poginete a neki ćemo da se vratimo! U Ateljeu 212 danas je nastavljena žurka od juče. Doduše, niko nije umro ali i bez toga je bilo veselo. Alisa priča njen jučerašnji doživljaj sa švercerom cigareta. Njoj, Cveji i Gagi Nikoliću taj tip je zakazao sastanak u nekakvom kafiću. U određeno vreme su se našli na odredištu ali švercera nikako nema. Ne govori ništa o cigaretama, prepričava im doživljaje iz Vukovara, gde je očigledno bio sa arkanovcima. TIP: Tamo sam lično odrubio glavu jednom crncu, pa smo posle sa njom igrali bejzbol iako nismo znali pravila. Ono troje se samo zgledaju, prolazi ih jeza. Ja sam ostavio duvan. Sada treba da puši samo vojska. Njima su potrebne cigarete i ništa više! Lično sam poslao u Prištinu kamion Marlbora i viskija. Ovi moji ne shvataju ništa, kako je moguće da ih tip koji im valja cigarete grdi zbog toga što su pušači. TIP: Koje cigarete hoćete? Alisa hoće ne znam ni ja koje, toga ima, ali Cveja hoće Rotmans. Ti, Petroviću, ima da pušiš Davidoff. To Petrović se odnosi na lik koji Cveja glumi u nekoj glupoj seriji. Tip očigledno misli da je pred njim lično taj lik a ne glumac koji ga tumači. CVEJA: Može i Davidoff, nema problema... TIP: Dobićes na poklon i flašu francuskog vina koja košta izgovara neku enormnu cifru, na primer, milion dolara. Tip im poverava rotvajlera na čuvanje i izlazi po robu a njih troje, upravo shvativši da imaju posla sa pravim ludakom, ostaju u kafiću. Posle grozničave rasprave šta da rade, utvrđuju da je rotvajler nestao. GAGA: Gde je kuče?! ALISA: Nema veze, pametan je pas, naći će put do kuće... GAGA: Kakvi pametan, vidiš da je mlad, pojma nema on gde mu je kuća! CVEJA: Ako je mlad možda se gazda nije mnogo vezao za njega, kupićemo mu novo... Gaga u panici izleće napolje da traži odbeglo kuče a Alisa i Cveja sede i čekaju, grizući nokte. Pojavljuje se tip natovaren boksovima cigareta i sve to istovaruje na sto. Cveja i Alisa lažu kako Gaga trenutno šeta psa. TIP: I nemoj mnogo da pušite! Pomalo, po nekoliko cigareta na dan. Samo vojska ima prava da dimi koliko hoće! CVEJA I ALISA: Nećemo, nećemo... Vraća se zadihani Gaga sa rotvajlerom u rukama. Bar tako je izgledalo to prevozno sredstvo, krcato ženama i decom dok je, malo nakrivljeno na jednu stranu, purnjajući naftu iz sebe, nestajalo niz Bulevar revolucije. Kroz oblake dima, na zadnjem prozoru sam još dugo video belu rucicu moje devojčice kako očajnički maše a onda se sve umirilo i ja sam se vratio našoj svakodnevici, to jest erupciji glasina o kataklizmi koja nas očekuje. Tome doprinose džakovi oko glavne pošte, pontonski čamci na obalama Save i primetna nervoza ne samo kod stanovništva nego i kod vojske. OK, ako treba da se nešto desi, neka se to odigra noćas. Kupio sam ratne zalihe napolitanki i ostalih sranja koje inače izbegavam da se ne bih gojio, pustio Elu Ficdžerald sa CD-a i seo za kompjuter. Konkurencija je stvarno ogromna jer se svi kanali televizije, radio i štampa utrkuju u poetsko-humorističko-filozofskim istupima raznih debila i gluperdi koji pokušavaju da prevaziđu jedni druge u tvrdnjama kako su nenormalno veliki patrioti a koliko su NATO, Amerika, i ostala žgadija za prezir i zajebavanje. U svemu tome ne samo da nema mere nego, s vremena na vreme, sve postaje otužno. Ponovo je izvađeno glavno oružje ovog režima: kič. U svemu prednjači nekakav masni tip, vlasnik mesecima neoprane crne brade i kose, nalik na nekog Anadolca iz narodnih junačkih pesama. On je, inače, vlasnik kanala Palma, pa televizijskog vremena ima na pretek i toliko uživa u svojim maloumnim nastupima da sve više postaje zanimljiv. Nisam mu upamtio ime ali se bojim da ću postati njegov obožavalac. Ako se jednoga dana spasemo ove nesreće, bojim se da nas očekuje najgori deo priče - pobednici. Sve polako prelazi u domen mašte i neverovatnih konstrukcija, od toga da je sve to jedan veliki deal Amerikanci pogadjaju sve nepotrebne srvari, uključujući i onaj lepi stari most kod Petrovaradina koji je, navodno, bio prenizak za prolaske brodova pa ga je ionako trebalo srušiti , do toga da se priprema potpuno uništenje srpskog naroda i njegovo brisanje sa karte sveta. Na ekranima smo jutros videli tri prilično omastiljavljena tipa koji bi trebalo da predstavljaju uhvaćene američke vojnike. Prezimena su im tipično američka, recimo: Rodrigez, Sančez ili nekako tako. Na diskusiji u Ateljeu 212, među ondašnjim lokatorima to je društvo koje uopšte ne poseduje neprijateljske radio lokatore za obeležavanje ciljeva nego, jednostavno, loče preko svake mere razvila se teorija da to nisu nikakvi pravi Amerikanci nego neki naši, pokupljeni posle jedne od mnogobrojnih kafanskih tuča i obučeni u njihove uniforme. Jagoš Marković je za jednog čak tvrdio da ga je prepoznao, da je to neki šmirant iz kruševačkog pozorišta sa kojim je svojevremeno radio nekakvu tezgu. Kako bilo, stvar se u ovom trenutku kreće između samrtničkog straha i ekstremne zajebancije. Ja sedim za računarom ili se šetam po prekrasnom vremenu, nekako mi sve deluje jako svečano I posebno, kao nekakav veliki, višenedeljni praznik. Niko ne radi, svi su neuobičajeno uljudni, čak mi je jedan taksista stao na pešačkom prelazu, što se u ovim krajevima smatra potpunom besmislicom. Do juče, on ne bi propustio priliku da sa mnom omasti prednji trap, ali sada... Dok sam večeras zurio u pravcu Novog Beograda ugledao sam grupu ljudi kako se kroz kišu probija ka sredini Novog mosta, noseći nekakve natpise i simbolične mete. Izgleda da je tako na svim mostovima: Starom, Gazeli, Pančevačkom; ljudi, čitave porodice se postavljaju kao mete eventualnim projektilima i tako sede po celu noć, očekujuci smrt?! Ne znam šta da kažem na ovo. Ili je moj narod suludo hrabar ili potpuno lud. Ići po noći, po kiši, da staneš na nekakav jebeni most i izazivaš sudbinu? Palah je znao kad se zapalio da će njegovo ime ostati zauvek zapamćeno. Dobro, ako nije znao, bar se nije krio po mraku. Srljaju u moguću smrt potpuno anonimno, bez želje da udu u istoriju, tek tako, suicidno, ili stvarno odvažno, ko će to znati... Morao sam hitno nazad, u moj novi stan u kome sam zaboravio novčanik. Onda sam shvatio da su oni tu bili organizovano, po dužnosti, možda na silu pokupljeni, u ulogama koje su im prethodno odredjene. U svakom slučaju, nije se radilo ni o kakvom spontanom junaštvu i iskonskom patriotizmu; bile su to, u stvari, najveće kukavice, poslušnici koji nisu smeli da odbiju čak ni stavljanje sopstvene kože na bubanj. Tek sada, polako, počinjem da shvatam rat. Juče sam u ulici Kneza Miloša prošao pored kuća koje od danas više ne postoje. Kao da sam imao predosećaj, dok je autobus za Banovo brdo stajao ispred Saveznog MUP-a, pažljivo sam posmatrao tu zgradu i užurbane policajce koji su se oko nje muvali. Noćas sam čuo detonacije a jutros gledam na televiziji kako ta gradjevina i ona preko puta nje gore. Znači, juče su postojale, danas ih više nema - to je rat. Juče su zauzeli Radio B-92 i na čelo te bivše nezavisne radio stanice doveli neku spodobu koja je prilikom prošlih, velikih studentskih demonstracija bila na čelu one grupice državnih, lažnih studentskih rukovodilaca koji su bezuspešno pokušavali da studente ubede kako je sa njima sve u redu i da ne treba da demonstriraju. I to je rat. Više nema pravila ponašanja. Oni spolja rade šta hoće, ovi iznutra takodje. Rekao bih da je glavno osećanje koje se u meni čiri - stid. Poniženje je i cilj i sredstvo. Balans tome je rodoljublje, na jednoj strani kao nešto potpuno iracionalno, a na drugoj, nešto do bola otuž svo to urlikanje po organizovanim okupljanjima i prikupljanje poena po televizijskim nastupima. Nastojim da živim kao da se ne dogadja ništa posebno. Ne vidim drugog načina da ostanem čitav. Prema tome, sve je i dalje OK. A i bez te autohipnoze, i objektivno je OK. Od snažne detonacije odskačem od kreveta uvis. U prvom trenutku sam pomislio da je eksplozija negde tu a onda sam kroz prozor ugledao ogromnu vatrenu pečurku koja se diže negde iz pravca Ade Ciganlije. Sledi serija eksplozija i vatra koja šiklja u vis možda nekih stotinak metara. Izgleda da su pogodili toplanu na Novom Beogradu ili nešto tako. Pa, da bi ljudima ubuduće bilo hladno, valjda. Sedam za računar ali ne mogu da nastavim pisanje jer eksplozije traju, jedna za drugom. Ogromna količina dima se diže uvis i savija ka Novom Beogradu. Srećom, izgleda da se kreće pored nas, više na istok, možda jugoistok. Da li su imali to u vidu kada su gadjali? Da se dim okrene ka Beogradu, pogušio bi pola grada. Proći će sigurno nekoliko sati desetina? Još jedan, pretposlednji most u Novom Sadu sinoc, pa toplota Beogradjana sada. To im je, izgleda, top lista. Mostovi, grejanje, sta je sledeće…Valjda voda? Sećam se da su me u Americi fascinirali grejanje i hladjenje, skoro besplatni benzin, potpuno nerazumno razbacivanje energijom. Da li je moguće da jedna imperija sve ovo radi da bi dalje uživala u blagodetima sagorevanja? Cela jedna nova civilizacija za ideal ima da njenim podanicima bude što prijatnije, da u svakoj prilici mogu da budu u majici. Makar i po cenu toga da drugi zbog toga crkavaju. Kakav nakazni cilj života... Prošlo je pet i ne preostaje mi ništa drugo nego da legnem i pokušam da ponovo zaspim. Rešio sam da noć prespavam u mom stanu u Jevremovoj, ali kada sam shvatio da još nisam preneo računar, da nemam televizor i ostalo, oko pola dvanaest sam krenuo na Novi Beograd, koristeći poslednje rezerve benzina. Preko mosta sam vozio 160 km na sat a po ulicama 120 km. U Draganinom stanu me je čekala poruka na sekretarici da se noćas očekuje bombardovanje Saveznog izvršnog vecća, zgrade koja je tačno preko puta. To što sam se žalio hvalio da osećam strah, više ne važi. Večeras, iz nekog razloga, imam gadan predosećaj. Znam de je to iracionalno i da se verovatno neće desiti ništa gore od onog što se do sada dešavalo, ali ipak osećam zebnju. Dan je, inače, protekao mirno. Glumci u Ateljeu 212 se zabavljaju tako što imitiraju izbeglice snimljene u nekoj anketi na televiziji. Danas je rekao kako bi na porušenom novosadskom mostu trebalo založiti vatru i na ražnju peći uhvaćene američke vojnike!!! Ali nije samo on skrenuo s uma, direktor beogradskog zološkog vrta Vuk Bojović, koji inače važi za relativno civilizovanog čoveka, krstio je juče zmije iz svoje firme imenima: Bil, Hilari, Olbrajt i Klark. Ja, lično, manje nego ikada mogu da procenim šta će se dogoditi. Zato je bolje da legnem i spavam. Moj predosećaj je imao osnova. Nekoliko noći zaredom kod mene na Novom Beogradu spavao je moj brat Kića. Prvo sam a onda i sa ženom. Stanuju u Zemunu neposredno preko puta Doma vazduhoplovstva i stalno sa prozora posmatraju pripreme za rušenje te zgrade vojska se iseljava, proveravaju se hidranti i sl. Ja sam, možda pokrenut lošom savešću, oko pola dvanaest krenuo Beograd i javio im da dodju ali njih je mrzelo. Vera je otišla kod ćerke a Kića i najstariji sin Milan su ostali u stanu u Zemunu. Oko pola pet izgleda da u poslednjih dana udaraju baš u to vreme, što je, verovatno, povezano sa udarnim vremenom za reklame na američkoj televiziji zazvonio je telefon i Kića mi je javio da se najzad dogodilo ono zbog čega su svaku noć pešačili ovamo, da je srušen Dom vazduhoplovstva. To je ona lepa zgrada u glavnoj ulici, s leve strane kada se ulazi u Zemun, odmah posle parka. Bila je redak primer dobre arhitekture izmedju dva rata, nešto jako modernistički za to doba a, koliko se sećam, projektovao ju je isti arhitekta kao i zgradu BIGZ-a, onu veliku koja dominira delom grada koji zovemo Mostar. Te dve zgrade su imale stila i osećala se ruka autora, a u isto vreme su bile primer da je u ovome gradu postojala nekakava srećna epoha. Sad je ostala samo jedna od tih kuća... Dakle, Bogu hvala, Kića i Milan su dobro iako je udarac bio malo neprecizniji pa je srušen i deo glavne zemunske ulice. Ovaj grad nikada nije mogao da se podiči nekom spoljnom lepotom, ali ja, koji sam za Beograd iz nekog sasvim nerazumljivog razloga vezan, ipak volim onih nekoliko lepih zgrada koje su razbacane tu i tamo i moguda ih napamet nabrojim. Po okolnim trotoarima bili su načičkani prodavci koji su po zemlji izložili svoju robu: polovne slavine, iskrivljene šrafove, upotrebljene baterije. Zastao sam kod jednog koji je na prodaju nudio svoj jedini imetak - punjenu lisicu. Da stvar bude tužnija, preparirana životinja bila je prilično izjedena moljcima. Pažljivo sam pogledao prodavca: bio je u mnogo gorem stanju od robe koju je nudio. Sedeo je na zidu i gledao zamišljeno u zemlju. Bio je paradigma svih nas. Jer, ono najstrašnije nisu porušene gradjevine i nekoliko desetina mrtvih zlosrećnika, već ambis beznadja koji se naglo otvara. Iz te rupetine počinju da kuljaju poslednji od poslednjih, najgore spodobe i kreature koje ce sačinjavati sutrašnje društvo. Ta nemušta, nepismena, nesigurna senka od čoveka došla je do svojih pet minuta i zadovoljno izgovarala floskule kojih bi se stidela moja sedmogodišnja sestra Lenka, učenica prvog razreda osnovne škole. On je govorio u ime nas, umetnika, intelektualaca, zastupao je i mene na neki način. Jeftin ukus postao je opšta pojava. Dok sam čekao na bonove za benzin ugledao sam taj logo na vratima obližnje kockarnice! Ne bih to stavio na rever pa taman da znam da će me izvesti pred vojni čitaj: preki sud, instituciju koja, izgleda, poslednjih dana radi veoma produktivno. Srećom, naše najveće prirodno blago idioti ne presušuje i uvek te može prijatno iznenaditi. Pre neki dan sam, opet na pijaci, ovoga puta u potrazi za mesinganim šrafovima, slučao dijalog jedne Ciganke i nekog njenog udvarača o prednostima i manama posedovanja pejdžera. Bilo je to stvarno lepo jutro. Dok je nama našeg naroda nikada nam ne može biti dosadno. Dragana, koja u Budimpešti čeka nemačku vizu, brani se od svega bekstvom u detinjastost. Pre neki dan mi je rekla preko telefona da odem do doktora Zorana da mi izda opravdanje za izlazak iz zemlje!!! Ozbiljno veruje da ovaj rat i osnovna škola imaju dodirnih tačaka. To me ni najmanje ne pogadja jer nisam planirao pomeranje dupeta dalje od Ateljea 212 na zapad i Draganinog stana na Novom Beogradu na sever. Tamo odlazim da zalivam cveće, što mi predstavlja posebno zadovoljstvo, najviše zbog toga što me ono podseća na život koji je prestao pre dve nedelje. U bloku je i neka frizerka koja me svaki put ošiša tako dobro da se moja nepravilna lobanja nikada ne ističe. Novi most još uvek stoji na svome mestu i svaki put kada prelazim preko njega pokušavam da ga što više utisnem u pamćenje. Dramaturška konstrukcija je totalno neuverljiva a mi smo, silom prilika, prinudjeni da igramo papirnate likove. Zato nam se dešava da ponekad posumnjamo da je ovo sranje stvarno naš život... Danas sam napunio rezervoar benzinom i krenuo u obilazak porušenih gradjevina. Baš me je interesovalo da vidim kako to izgleda. Na moje razočarenje, ništa naročito! Mislio sam da će to na mene ostaviti ne-znam-ni-ja-kakav utisak ali sam ostao ravnodušan. Zgrada vojnog suda u Nemanjinoj se možda može i popraviti. Bomba koja ju je prošle noći pogodila praktično je upala u svetlarnik, tako da su spoljašnji zidovi ostali čitavi. Stakla su polomljena i kroz prozore jos kulja crni dim ali, sve u svemu, prizor izgleda kao nekakav požar ili nešto slično. Za onu levo, modernu, nije šteta, ionako je izgledala ružno. Medjutim, ona preko puta je bila relativno lepa. Nisam vise siguran da li je bila predratna ili je predstavljala socrealističko zdanje. Još uvek nije sve tako katastrofalno kako to naši, normalno, žele da predstave. Gora srvar je što se ljudi pomalo navikavaju na rat. Ja se, ne primer, već slabije prisećam vremena dok je vladao mir. Sirene su se ustalile i već deluju kao časovnik sa obližnje crkve koji otkucava vreme na malo čudniji način. Svako veče, kada se oglase, krenem polako niz Dorćol, ka Simketu koji ima satelitsku antenu tako da mogu da gledam nešto drugo od programa RTS-a, koji predstavlja vernu kopiju, izvrnutu u ogledalu, bratske stanice CNN. Razmišljao sam o istini koja je apsolutno nedostupna i na jednoj i na drugoj strani. Kada bih uspeo da rekonstruišem šta i jedna i druga strana prećutkuju, možda bih shvatio šta se, zapravo, dešava. U toj šetnji zagledam podrume u kojima još uvek ima dosta ljudi. Samo što su se sredili. U jednom, na uglu Rige od Fere i Strahinjića Bana, četiri babe svake večeri igraju remi, pevušeći pri tom. Juče je iz jedne kapije iskočila nekakva spodoba i bacila mi se u zagrljaj! Ispod maske stogodišnje starice jedva sam prepoznao neku svoju poznanicu, vršnjakinju. Bila je vanredno dobro raspoložena, jedino što nisam shvatao o čemu govori. Ja sam to oduvek znala... Moj omiljeni lik Miki, vlasnik TV Palme, otišao je još dalje u svojim optimističko-apokaliptičnim naklapanjima o raznoraznim kaznama koje će stići nesretne agresore. Kosu je u medjuvremenu jednom oprao ali i dalje ne smanjuje kolutanje svojih urokljivih očiju pa samo čekam trenutak kada će u kadar ući bolničari i odvesti ga u ludnicu. Ali, možda i neće. Moguće je da na njega u ovoj gužvi niko ne obraća pažnju, ali takodje i to da on nekome odgovara, s obzirom da se sigurno svidja nebuloznom delu gledališta koji čini, bojim se, ogromnu većinu. Veče je a sirene još nema da se oglasi. Da li je NATO postao nesolidan pa večeras toliko kasni? Ne brinem se, sad će... Dragana mi je javila da je dobila američku vizu. Ja nisam mogao da sakrijem svoja osećanja. Ona me je, na svoj detinjasti način, uveravala da je naše zarobljeništvo ovde samo privremeno, da zabrana kretanja i izlaženja iz zemlje mora jednom prestati. Ja sam je uveravao da i sam tako mislim iako sam dobro znao da će ovako ostati ko-zna-koliko. Možda duže od onoga koliko nam je ostalo da živimo. Danas je objavljeno da smo se ujedinili sa Rusijom i Belorusijom. Zato što sam proživeo vek u zemlji koja se dičila time što je uspela da se otrgne ispod ruske čizme a sada se tom čizmom koristi kao slamkom spasa. Zato što onaj zombi Jeljcin predstavlja najveću fizičku i moralnu ruinu savremenog sveta. Zato što putujemo na istok, ka Aziji. I rat je neka vrsta simbola, smatra on. Bar kao umetnička tema. Opsada Troje ili Borodinska bitka prerastaju dogadjaje i postaju arhetipski simbol čovekove prirode. Ali, mislim da ovaj rat ima nešto posebno - odsustvo emocija. Ovi koji napadaju, ponašaju se kao da igraju neku komplikovanu igru koja lepo podiže adrenalin ali je bez opasnosti po igrača. Napadnuti se mirno obračunava sa svima onima koji su mu do sada smetali, čisti sve, od ljudi do radio stanica. I prve i druge održava stravična, neljudska propagandna mašinerija čiji je osnovni cilj da ljude liši prilike da saosećaju. Imati sažaljenja prema onima koji stradaju potpuno je deplasirano. Čuju se prve eksplozije iz velike udaljenosti, rekao bih. Vreme je da se spava. Danas sam prvi put posle duže vremena radio. Simke je napisao neku antiratnu pesmicu koju je na engleskom lepo otpevala Ana Sofrenović, ja sam režirao spot a učestvovala je masa mladih glumaca koji su praktično statirali. Svi smo, naravno, radili besplatno, uz osećanje da, eto, nešto i mi činimo da se spasemo ove bede. Svet se, uz to, definitivno promenio, uljudio. Ne mogu da verujem da su dojučerašnji prostaci postali tako pristojni, siledžije tako mekane a džukele tako plemenite. Da ne poveruje čovek! Trebalo nam je ovoga malo, izgleda... Ono što je, medjutim, u celoj stvari najlepše bio je sam - rad. Mirisalo je na prošla vremena, na doba kada se snimalo i stvaralo. Baš mi je lepo prošao ovaj dan. Kada tome dodamo činjenicu da nas, izgleda, niko noćas nije bombardovao, onda odjednom sve izgleda nekako bliže kraju srećnom, nadam se. Da se ovo što pre nekako završi. Elektronskom poštom iz sveta mi sve češće stižu dopisi i poruke od meni nepoznatih ljudi koji dobronamerno upozoravaju na katastrofu koja nam preti. Pominju se uranijumska punjenja municije, nova, neisprobana oružja i slično. Kao da mi nešto možemo da učinimo protiv toga. Ako se nešto tako desi, onda nam je valjda bilo sudjeno; ako se ne desi, džabe ste nas plašili, zabrinuti sunarodnici! Do sada nisam naišao na sličnu pojavu, moja iskustva sa sunarodnicima su oduvek bila više nego frustrirajuća. I to je dobro koje nam je doneo ovaj rat. Sutra je Uskrs i noćas će ljudi bdeti po crkvama. Ja neću jer nisam religiozan, ali temperatura koja vlada u ovome gradu u mnogome podseća na dane iskušenja koja su imali Madjari davne 1956. Tada je zbijanje ljudi u odbrambeni zid donosio nevidjene psihološke promene i preko noći menjao male ljude u velike patnike i velike heroje. Ovaj rat nas je uozbiljio, definitivno. I to je dobro... Najmirniji dan za poslednjih tri-četiri nedelje. Uskrs je i ne čuju se ratni bubnjevi. Ljudi su nekako više prazni nego mirni, kao da ih je sve ovo već iscrplo. Pokušavam da zamislim svoj život u uslovima totalne izolacije, o kojoj se već dugo govori i koja predstavlja, pretpostavljam, alternativu totalnom uništenju. Neko će jednoga dana prestati da nas bombarduje i zaključaće vrata za sobom. Još uvek mi se to ne čini realnim. Mislim, s obzirom na efekat ove potpuno besmislene operacije. Zar žele da to ništa još uvećaju? Kada se čovek nadje usred jednog ovako tihog dana i kada su mu skoro svi koje voli negde daleko, onda mu ne ostaje ništa drugo nego da filozofira. Otac i ja smo danas ponovo pominjali Junga. Taj pametni Švajcarac objašnjava zašto je Uskrs najveći hrišćanski praznik. Slaveći ga, čovek se na metafizički način suprotstavlja najsnažnijem od svih osećanja - neminovnosti kraja, smrti. Ponovno rodjenje, vaskrsenje, makar preko svog predstavnika Isusa, makar preko nečeg tako neizvesnog kakav je odlazak na nebo, predstavlja neku vrstu utehe. I nade da se nismo radjali bez razloga. Kakav li je Bog? Jung tvrdi da nije ni dobar ni zao. Da čak nema ni svoj oblik. On je toliko veliki i prostran da zauzima sve u ljudskom svetu - uključujući dobro i zlo. Otuda se dešavaju ovako strašne stvari kao što su ratovi. Stoga, ovakve nesreće nisu nikakav dokaz o nepostojanju Boga, čak ni za mene koji, ponavljam, nisam nimalo religiozan. Verujem na neki način u sveopštu povezanost, u uzročnost i posledičnost, zvalo se to hrišćanstvo, teorija relativnosti ili komedija apsurda. Valja li se iza ovog dana nešto strašno? Preksinoć, posle snimanja muzičkog spota, krenuo sam kući i u ulici Lole Ribara, na nekoliko koraka ispred sebe, spazio Slavka Ćuruviju kako hoda držeći se sa ženom za ruku. Bilo je u torn stisku šaka sredovečnog para nečega čudnog, kao da su demonstrirali privrženost jedan drugome na način kako to rade tinejdžeri a ne ozbiljni ljudi. Sinoć, dok smo jeli sto prvo parče uskrsnjih torti, na televiziji su objavili da je taj isti čovek ubijen, ispred ulaza u svoju kuću. Ne mogu reći da sam ga poznavao. Tek po nekoliko reči prilikom susreta na pozorišnim premijerama ili prijemima. Bio je vlasnik nekoliko nezavisnih novina, nosio je leptir-mašnu i imao negovanu bradu. Delovao je, dakle, urbano, gradjanski. Novine odavno ne čitam pa nisam u stanju da procenim koliko je značajan bio njegov doprinos onom kratkom periodu koliko-toliko nekontrolisane štampe, vremenu koje je već daleko za nama. Ali, njegovo ubistvo nosi jasnu i nedvosmislenu poruku. Ono što sam slutio da će se dogoditi već se desilo. Danas, posle jednoglasnog prihvatanja deklaracije o ujedinjenju sa Rusijom i Belorusijom, ljudi su na skupštinskim stepenicama oduševljeno klicali svojim vodjama, na čelu sa Vojislavom Šešeljom. Komunizam je ponovo uveden, tako reći preko noći. Sve se odvija neverovatnom brzinom... U redu, pa šta? Zar nije, u suštini, svejedno ko te kinji, levi ili desni, ovi ili oni? Dugo nisam smeo preko usta da prevalim ono što me već izvesno vreme veoma snažno prožima. To je osećaj lagodnosti izazvan činjenicom da više ni o čemu ne odlučujem. Danas sam to rekao Cviji u bifeu Ateljea 212 i odmah sam našao istomišljenika. I on se oseća slično: nešto kao bolesnik o kome sada odlučuje neko drugi ili čak sama sudbina. Mi više nismo odgovorni za ono što će se desiti i to nas oslobadja ogromnog bremena što smo ga tako dugo nosili na ledjima. Sada smo slobodni, na neki način. Pokazuje se da se i ostali osećaju više-manje tako. Na primer, niko nikome ništa ne plaća. U Narodnom pozorištu su me pogledali čudno kada sam ih upitao kada će mi uplatiti tantijeme za februar i mart, a Cvija mi kaže da narod više ne uplaćuje ni kiriju, ni struju. U svakom slučaju, ovo stanje nas je lišilo strašne napetosti koja traje već godinama, možda više od decenije. Katarza je prošla i sada se, verovatno, odvijaju peripetije po definiciji, to je trenutak kada priča kreće suprotnim tokom, unazad. Cvija mi priča o nekom tipu koji danima sedi ispred skloništa, u jednoj ruci drži flašu sa vodom a u drugoj pilule za umirenje i neštedimice ih guta uz objašnjenje da se užasno boji ali da je istovremeno i klaustrofobičan. Dok mu u skloništu sedi žena koja je u drugom stanju, on provodi vreme stojeći jednom nogom napolju a drugom unutra. Priča ima svoj neočekivani obrt. Tip je pre neki dan pronašao srodnu dušu suprotnog pola sa kojom se sada ljubaka iza skloništa dok mu žena unutra hekla čarapice za buduću bebu. I on je slobodan. Dok sam sedeo i ćaskao sa Cvijom, prošla je sekretarica pozorišta. Bila je u crnini pa sam je upitao šta se desilo. Sutradan pošto su javili da joj je sin poginuo na Kosovu. Strahovi postaju sve manje ubistveni a filozofiranje svakodnevna zabava. Čak i za najneotesanije bilmeze. Danas sam sreo jednog od njih. On pripada onoj vrsti ljudi koje na ulici nikada ne uspevate da zaobidjete, koji vam tresu ruku do iščašenja a povodom Nove godine vas besomučno ljube iako je već kraj januara. Pa i ovo sranje. Nisam ni shvatao zašto sam baš ja taj koji treba da ga teši i po kom rezonu imam bolji uvid u budućnost od njega. Zato sam ga oterao u vražju mater i požurio dalje. Kiša je već počinjala. Osećao sam se slobodnim. Šta je to tragedija? Da li ona raskomadana deca pored puta na Kosovu ili slučaj moga prijatelja sa Dorćola. O prvoj stvari dovoljno govori televizijska slika, drugu bi možda vredelo zabeležiti. Dakle, taj moj prijatelj je skroman čovek, veštih i vrednih ruku. Ima ženu koja takodje dobro obavlja svoj posao. Dece nemaju i potpuno su okrenuti radu. Njihovi prihodi su oduvek bili dovoljni da se preživi a da im se finansijski problemi ne vide iz aviona. Pre par godina su ipak učinili jedan iskorak: skupili su sve što imaju, poprilično se zadužili i kupili veliki, luksuzni džip. Kada sam ga video, stvarno mi je zastao dah. Tipično srpski: nemaš 'leba ali zato kupuješ najbesniji auto koji u torn trenutku postoji. Prekjuče, dok su ispred zgrade lickali svog dragog Micubišija, pojavila su se petorica tipova a vojnim uniformama, oduzela im ključeve od njihovog blaga i izdala neku potvrdu koja je pre ličila na parče upotrebljenog klozet papira nego na neko uverenje. Dok su moji prijatelji zabezeknuto gledali šta im se dešava, družina u uniformama je sela u auto i, uz škripu guma, nestala u nepoznatom pravcu. Dobro, to je ekspozicija. Moj prijatelj počinje naglo da gubi identitet. Za dva dana je ostario više nego za poslednjih pet godina. Siv u licu, ćuti i gleda neodredjeno u pravcu patosa. Njegova žena reaguje sasvim suprotno. Ta skromna, nepretenciozna i donedavno duhovita ženica preko noći postaje vatreni rodoljub sa elementima srpskog nacionalizma. Dogadjaj tumači kao nešto jako pozitivno??? Pod velikom je temperaturom i uopšte nije utučena. Stigli smo do završetka zapleta. Klimaks, peripetije i rasplet, sa velikim finalom, dogodiće se u budućnosti. Mogu samo da zamišljam šta će se desiti. Moja prognoza: sa njihovim skladnim životom je završeno. Ili da ga ona prijavi kao defetistu. Ili da ih uhvate u kradji vojnog džipa za koji lažno tvrde da je njihov. Život piše romane, zar ne? Juce je moja mala sestra sa svojom rnajkom otputovala u Hrvatsku. To je bila poslednja tranša mojih koji su otišli. Ostali su samo starci. Danas sam ručao sa ocem. On se polako navikava na samoću. U pola ručka se neočekivano oglasila sirena za uzbunu. On se mirno spremio i otišao u pozorište na predstavu. Ja sam kasnije slučajno prolazio pored Narodnog pozorišta i setio se da je moj tata tamo. Ušao sam u dupke punu salu i ugledao ga na pozornici. Taj trenutak se ponavlja čitavog moga života, već pedeset godina gledam svoje roditelje na sceni. Ali, ovo danas je bilo posebno. Taj stari, dostojanstveni čovek obavljao je svoj posao stvarno savršeno. Prosto nisam mogao da verujem sa koliko koncentracije, kako moderno i lepo glumi moj tata. To je prednost ljudi od duha u ovim vremenima: što mogu da pobegnu, da utonu u svoj svet, da ignorišu stvarnost na tako uzvišen, plemenit način. To me je podsetilo na teške trenutke koje sam imao u vojsci, kada sam kao nekakav omatoreli, tromi Švejk stupio u gardijsku jedinicu u Petrovcu na Mlavi. To me je spaslo. To je, u stvari, nasa jedina šansa. Kada poruše i poslednji most od ovih nekoliko koliko je preostalo, kada više ne bude ni hrane ni struje, kada počnu da odvode iz stanova, ostaće nam još uvek taj drugi, lepi, izmisljeni svet koji nije ništa manje stvaran od onoga koji je na snazi. Koliko je njihovo da je ono realnost, toliko je naše da je istina ovo drugo. Evo, po drugi put danas oglašava se sirena. Ne, ne čuje se. Bar ne u mojoj glavi... Dobro, ovo nikada neće prestati i treba se sa time pomiriti. U stvari, već sam se pomirio. Poneko još uvek pokazuje znake očajanja ili nerealnih nadanja, ali bih rekao da je većina ljudi prihvatila ovaj rat kao svoju svakodnevicu. U stvari, ljudi su mu uhvatili ritam. Osećaju ga već kao nešto prepoznatljivo, lično njihovo, kao nešto što nema potrebe racionalizovati. Ako je ritam po definiciji odnos akcentovanih delova i intervala koji stoje u nekakvoj srazmeri i smenjuju se po nekakvom sistemu, onda ovaj ratni ima skoro savršenu strukturu. Preko dana je uglavnom mirno, posle osam se oglašava sirena za vazdušne napade, izmedju deset i tri se čuju eksplozije, oko pola osam, osam se oglašava sirena za prestanak napada. Ljudi izlaze iz skloništa i svojih kuća na svetlost dana oko deset, polako se povlače u svoje jazbine posle šest. Pojedine nepravilnosti deluju kao bubnjarski brejk i sve se ponovo vraća u svoj rege ritam. Ta pravilnost podseca na matematiku, matematika potiče iz računara, a računarska logika iz suludih glava onih koji zaboravljaju da je nemoguće proračunati ono šta se dešava u dušama ljudi, još manje je moguće izraditi program koji obradjuje iracionalnost pojedinih nacija, a najmanje je izvesno da se može predvideti totalitet celog dogadjaja, rezultat niza uzročno-posledičnih procesa. Neko donese nekakvu odluku o nekakvom bombardovanju nekakve Jugoslavije ali ne može imati ni najmanju ideju o tome sta će se iz toga izroditi. Sinoć sam na satelitu posmatrao stravičnu scenu koja se odvijala na nekom jugoslovensko-albanskom prevoju, u snegu do kolena, na strmini ispod koje je zjapio ambis Prokletija. Kolona albanskih izbeglica je bauljala nizbrdo, sa nekim najlonima u kojima su vukli svoje stare i nepokretne. Jedan konj se otkačio i krenuo ka ambisu, mladić ga je očajnicki vukao za uzde a pored njih je nekakva starica upravo umirala, umotana u najlonski pokrov. Bio sam kod brata u Zemunu. Čim se naoblaci, kao večeras, na satelitu gledam jadikovanja portparola NATO pakta kako ih ometaju loši vremenski uslovi. Skoro da mi ih je žao. Nebo se crveni a hiljade svetlećih metaka gadjaju rakete koje se s vremena na vreme sasvim dobro vide. Angelina Atlagić, kostimograf, kaže mi da je preksinoć iz Zemuna posmatrala kako projektili u Pančevu pogadjaju rafineriju a protivavionska artiljerija obara na desetine raketa, dok odjednom nije čula fijuk iza sebe, osvrnula se i tačno iznad glave ugledala pravu, veliku raketu koja je letela pravo na nju, ne tako velikom brzinom. Tog trenutka je projektil, pogodjen, ekplodirao i ona se bacila na patos sobe, unezverena od straha. Bio je to blizak susret, stvarno. Prošle noći su pogodili zgradu Izvršnog veća Vojvodine nekadašnje Dunavske banovine. Tu se već radi o neverovatnom sticaju okolnosti ili o nekakvom manijakalnom mrzitelju izvesnog Dragiše Brašovana, predratnog arhitekte. Zahvaljujući prijatelju moga brata od ujaka, preko koga on u Moskvi prima inserte ovog dnevnika, saznao sam da je taj Dragiša projektovao i pre neki dan srušeni Dom vazduhoplovstva u Zemunu. Ovi iz NATO-a su baš rešili da mu zatru svaki trag. Možda je uništitelj Brašovanovog dela neko od ukusa, kada već pogadja sve same lepe zgrade? Ovi kao da su malo dodali gas. Noćas je sve prštalo, probudio sam se oko pola četiri i nisam zaspao do šest. Osoba koja odabira zgrade za rušenje više nije onaj poznavalac arhitekture već neka novokomponovana faca. Da nije tako zar bi izabrao za uništavanje zgradu CK, jednu od najodvratnijih u gradu? Oduvek me je nervirala svojom izrazitom falusoidnom pojavom. Neka budaletina, koja je to projektovala, želela je očigledno da se preko noći proslavi, a i ranija namena same gradjevine CK SKJ nametala je taj neskriveno erektivni položaj koji je zdanje na Ušću zauzimalo. Izgleda da je cilj bombardovanja bio da se unište neke privatne TV stanice. I, stvarno, odmah jutros, posle nestanka sa ekrana nekoliko programa, pojavio se jedan novi: NATO televizijski program, emitovan ko zna odakle, valjda iz Hrvatske. Nešto nakaznije i gluplje odavno nisam video. Očigledno se režije programa dokopao neki opasno duhoviti amater koji želi da se dokaže na sličan način kao i graditelj one stvari na Ušću. Sve što NATO čini je potpuno kontraproduktivno njihovim namerama. Ova stanica će kod nas samo pojačati odvratnost prema toj, sada je sasvim jasno, karcinogenoj organizaciji. Mnogo gore je Novom Sadu. Uopšte ne shvatam zašto su se toliko okomili na taj grad. Porušili su konačno sve mostove tako da je sada poseta tom gradu moguća samo plivanjem. A još ih konstantno truju oblacima dima iz porušene rafinerije koju su gadjali, mislim, jedno deset puta. Šta je, u suštini, namera onih koji vode ovaj rat? Imaju li uopšte nekakav plan? Ili se stvar razlila kao da je pukla kanalizaciona cev a nigde nema majstora da to popravi? Priče o silovanjima Albanki i slično, koje se navode kao jedan od razloga zbog kojih nas bombarduju, izgledaju mi prilicno bajkovite. Što rece neko juče, gde ovi naši, od svih mesta na svetu, nadjoše da siluju baš na Kosovu? Razumem da su horde srpskih nezajažljivih siledžija upale u neki holivudski kvart pa zaredjale po vilama filmskih zvezda. Ali silovati nekoga u Djakovici i okolini? Zar ne zvuči malo neuverljivo? Možda je i istina. Svet je postao do te mere perverzan da je sve moguće... Ima glasina da će ukinuti Internet. Ako nestanu i telefoni, biće veselo. Ne, nećemo se dopisivati. Onda ćemo neko vreme zaboraviti na druženje. Oko ručka, negde oko tri, oglasila se sirena za vazdušni napad i kasirka u samousluzi je opsovala. Dok sam odlazio, čuo sam je kako gundja kako nije lepo što napadaju preko reda, usred bela dana, umesto noću kako je red, mislila je, valjda. Na satelitu sam posmatrao uobičajenu konferenciju za štampu NATO pakta na kojoj je nekakav general pokazivao video snimke objekata bombardovanih poslednjih dana. Ponašao se kao da izlaže plan za izgradnju nekog naselja ili razvija neku novu teoriju o postojanju života na Marsu. Delovao je potpuno nezainteresovano i bio lišen bilo kakvih emocija, čak i ponosa zbog dobro obavljenog posla. Ugasio sam televizor i pokušao da spavam jer me već dve noći iz prvog sna bude bombe a onda mi treba mnogo dok ponovo zaspim. Noćas je baš dobro grmelo. Skočio sam iz kreveta i iza Kalemegdana ugledao crveni oblak kako se diže uvis. Sa zakašnjenjenjem od nekoliko sekundi do mene je dopro blagi vazdušni udar. Legao sam nazad u krevet a onda ponovo ustao i pogledao kroz prozor. Počeo sam da razmišljam da li sam sanjao ili se to stvarno dogodilo. Sada sam ponovo ležao u krevetu ophrvan novom dilemom: da li se sve to odigralo noćas ili malopre, posle ručka? Ustao sam i izašao iz kuće. Krenuo sam nasumice, nizbrdo ka Dunavu. Stigao sam na šetalište kod Sportskog centra 25. Dunav je prilično visok i brz. Kroz niske oblake probijalo se sunce. Skoro da nije bilo nikoga oko mene. Onda sam spazio jednog čoveka kako korača pored reke. Išao je mirno, mada ubrzanim korakom. U trenutku kada je prolazio pored mene, odnekud se začuo nekakav zvuk i čovek se strašno trgnuo. Njegov unezveren pogled je trajao svega sekund-dva, dok iza mene nije primetio dete koje se igralo zvoncem na svome biciklu. Nastavio je da hoda mirno. Ostao sam na klupi jos nekoliko minuta a onda se začuo alarm za prestanak opasnosti. Ništa bitno se nije promenilo. Dunav je i dalje nezadrživo tekao, zraci sunca su bili još kosiji i izrazitiji. Čamci u obližnjoj marini su se bezbrižno ljuljuškali. Osećao sam se dobro. Kada se sincoć oglasila sirena upravo sam sekao nokte. Nisam se posebno trgnuo ali sam kasnije, pred spavanje, utvrdio kako ih nisam isekao na malom i domalom prstu leve ruke. Jedno vreme sam tražio grickalicu i najzad odustao od toga. Na televiziji sam neko vreme gledao prilično dosadnu utakmicu izmedju Lacija i Lokomotive iz Moskve i konačno zaspao. Oko pola tri me je iz sna probudila serija eksplozija. Odskočio sam od kreveta i pogledao kroz prozor. Neki čovek i žena su se dovikivali na ulici, snažno gestikulirajući. Otvorio sam prozor da čujem šta govore i tog trenutka me je zapahnuo dim. Niz Jevremovu ulicu se valjao ka meni prilično gust oblak. Zatvorio sam brže-bolje prozor i upalio televizor. Državni programi nisu radili a na Studiu B sam ugledao neke ljude kako iz ruševina vade još uvek živog čoveka kome je okrvavljena glava visila nadole a trup bio zarobljen u blokovima betona. Napregnuto sam slušao spikera, pokušavajući da izmedju već poznatih floskula o neprijatelju razaznam šta se dogodilo. Najzad sam razumeo da je pogodjena Televizija u Aberdarevoj. Prizori su bili stvarno užasni, kao posle nekakve prirodne katastrofe. Prvo što sam uradio bilo je da potražim grickalicu za nokte i završim levu ruku. Grickalice, medjutim, nije bilo nigde pa sam sigurno jedno pctnaestak minuta bunovno bauljao po stanu, tražeci je stalno na istim mestima. Najzad sam našao grickalicu, odsekao nokte na dva prsta leve ruke i smirio se. Spavao sam čvrsto do deset. Onda sam nazvao Simketa pa smo krenuli da vidimo kako to tamo izgleda. Ispred Televizije je stajala grupa zblanutih službenika koje ne bih, da je neka druga situacija, ni pogledao, zbog poznatog stila rada ove kuće. Ali, sada su izgledali nekako ljudski. Užas mi ih je približio pa nisam mogao da im ne pridjem i raspitam se o sudbinama nekih koje poznajem odavno. Niko nije tačno znao koliko je mrtvih i koji su to. Procena se kretala od desetak do četrdeset. Bomba ili više njih je uletela u glavni ulaz i eksplodirala unutra, srušivši čeoni deo zgrade koja je pred Drugi svetski rat gradjena kao Bogoslovija. Zgrada je bila puna, uglavnom mladih ljudi koji su tu odradjivali svoju nadnicu za strah. Kroz vazduh je provejavalo pitanje da li je baš u to doba moralo biti toliko ljudi na tom usranom sakralnom mestu ovdašnjeg režima. Zar te iste vesti nisu mogle biti emitovane iz nekog podruma u prisustvu troje ljudi? Prošle noći, i pored svih nagoveštaja da će ih gadjati, unutra je bilo preko stotinu službenika. Kako nas nisu pustali da pridemo zgradi i da malo osmotrimo detalje, spustili smo se ćošak niže, do poslastičarnice našeg druga Brace Petkovića. Braca je sedeo sa nekolicinom pogorelaca iz Televizije i tvrdio kako nije čuo ništa, iako stanuje tu, na svega pedesetak metara od Televizije. Simketu i meni nije ostalo ništa drugo nego da navalimo na žito sa šlagom i bozu. Bracini specijaliteti su sijali punim sjajem, neuzdrmani ratnim vihorom koji je tutnjao tu, iza ugla. Znao sam da je Mića Tabački duhovit, all da će uspeti da sve ovo što nam se dešava sabije u jednu jedinu reč nisam mogao da verujem. U torn odgovoru sadržano je sve: i činjenica da su nam životi izgubili osnovni smer, i radost što još nismo pogodjeni, i autocinizam koji je jedan od načina da sačuvamo prisustvo duha. Da, osećamo se promašeno, što ne znači niti da nam je dobro, niti da nam je loše. Mi smo sada neki drugi, izvan sveta koji ide jednom putanjom. Mi smo zalutali metak koji nastavlja svoj put u prazno pre nego što će pasti na mesto gde ga niko nikada neće pronaći. To se odnosi na sve: na obični život, na posao, na putovanja, prijateljstva. Ne, to nije sasvim tačno. Pravi prijatelji su ostali to i sada i potpuno sam siguran da ih neću izgubiti. Naprotiv, neke stvari su se raščistile i učvrstile za ceo život. To se, pre svega, odnosi na e-mail adrese onih kojima šaljem ovaj dnevnik. Moj brat od strica Kića je moja sušta suprotnost. Troje dece, jedno unuče, ženu, dakako, psa i mačku. Da, i akvarijum sa zlatnim ribicama. Njegov život, za razliku od moga, predstavlja neprestanu borbu za opstanak. Nedavno mi je pričao da za poslednjih dvadesetak godina nije doživeo da u kući bilo šta ostane nepojedeno. Deca, žena, pas, mačka i on krve se neštedimice oko svakog zalogaja. Najgori su stariji sin i mačka, nanjuše i najskrivenije ratne rezerve. On, jednogodišnja unuka i zlatne ribice jedu šta ostane - znači mrvice. Nema, naravno, ni prostora za život. Od pre izvesnog vremena je zagradio nekadašnje pomoćno stepenište i tako osvojio prostor koji, doduše, nije dovoljno dugačak da u njega stane krevet ali je dovoljno visok da se napravi spratna konstrukcija živi u zemunskoj kući s početka veka u kojoj su plafoni visoki četiri metra na koju može da se popne i ostane sam.. Da, ali više nema ni to. Mladji, četrnaestogodišnji sin je od pre godinu dana počeo svakodnevno u kuću da dovodi svoga školskog druga. Dečko je sedeo i ćutao, sve dok jednoga dana nije prevalio preko usta da mu je umrla majka. Moj brat i snaja su ga prihvatili kao svoga i on se nedavno pridružio bojnom polju zvanom - trpeza. Niko ga nije pitao šta se dešava tamo kod njega; očigledno, nije hteo o tome da priča. Uveče bi sa njima gledao televiziju pa - svojoj kući. Ali, kada je počeo rat sa njim se dogodilo nešto čudno. Još više se ućutao i još manje davao do znanja šta se dešava tamo napolju - u njegovom svetu. Pre neki dan se pojavio sa stvarima. Kića je otišao do njegovog stana i utvrdio da mu se, otkako je počelo bombardovanje, otac ne trezni, da očigledno kinji dečaka i da ovome u tu kuću nema povratka. On i žena su poveli postupak za usvajanje a dečak se uselio u bivše pomoćno stepenište. Kića kaže da taman staje krevet za njegovo kratko telo. Kada razmišljam o sopstvenom životu, najvažnije je da ne mislim na Kiću. Jer to je čovek kakav nikada neću postati, ma šta uradio sa sobom. Nije taj nesretni dečak sa torbicom, u kojima je nosio patike, dve košulje i nekoliko sveski, slučajno došao kod moga brata. Krenuo je na pravo mesto jer je osetio gde ima duše. Poslednji dan meseca koji, verovatno, nikada neću zaboraviti. Ili će maj bili još atraktivniji? Ne pamtim da je proleće ikada bilo ovako lepo i, da se tako izrazim, regularno. Poslednjih decenija po pravilu ga nije ni bilo. Iz zime se pravo prelazilo u letnje vrućinštine, sa kratkim vraćanjima u mraz koji je uništavao tek procvale voćke, tek toliko da kasnije na pijacama ne bude ama-baš-ničega. Ove godine je proleće nastupalo polako, mic po mic, rascvetalo se sve što je imalo da procveta, lišće je tek posle nekih mesec dana dobilo svoj konačni oblik. Kiša je bila topla i obilata, a od juče su nastupili topli dani. Taman kad im je vreme. Poslednji dan aprila počeo je veoma uzbudljivo. Beograd je bombardovan više i češće nego ranije. Prvo oko jedanaest, pa odmah zatim oko jedan, pola dva, pa oko tri, pola četiri. Posle ovog poslednjeg udara najzad sam zaspao uz pomoć pilule za umirenje. Oko pet, pola šest se sve zaljuljalo i ja sam ponovo skočio iz kreveta, svestan odsustva logike u onome što se upravo odigravalo. Nije, naime, bilo zvuka. Bombarduju a ništa se ne čuje? Već treći put te noći sam ustajao i tupo blenuo kroz prozor, ne shvatajući šta se dešava. Napolju je bio dan, dim je krenuo na drugu stranu, niko se nije kretao mojom ulicom pa sam se vratio u krevet, rešen da ovoga puta sastavim više od jednog sata spavanja. Ustao sam oko deset, seo za kompjuter i opet doživeo isto: bombarduju me a ništa ne čujem!!! Tek onda sam shvatio da je to zemljotres, već drugi ovog poslednjeg aprilskog dana. Nas, dakle, neko očigledno zavitlava - bio je moj zaključak. Potvrdu za to ubrzo sam našao na televiziji - protekle noći su srušili Avalski toranj, generalštab, par policijskih zgrada u centru ali, iz sasvim neobjašnjivih razloga, i neku udžericu na Čuburi? Od strateških objekata u blizini te krovinjare nalazio se jedino servis za pranje automobila, sve ostalo su bile one tipčne periferijske potleušice, sa krivim zidovima, propalim krovovima od ćeramide i babama koje svako popodne iznesu šamlice na uski trotoar ispred i gledaju ko prolazi. Zašto se, dakle, moćni, nevidljivi Fantom obrušio baš na tu nakrivljenu straćaru koja je i bez upotrebe njegovih strašnih bombi bila sklona padu? Moguće objašnjenje ove misterije našao sam kod K. Junga, kao, uostalom, i većinu odgovora u vezi ovog rata. Kao gimnazijalac, zastao je jednom ispred bazelske katedrale užasnut slikom koja mu se iznenada ukazala. Ako je Bog imao oblik čoveka i na svome zlatnom prestolu sedeo odmah iznad sjajnog krova katedrale, onda je na taj isti krov svakog trenutka mogla pasti njegova ogromna fekalija! Dugo ga je kasnije proganjao taj užasni, katastrofični prizor: uz stravični tresak, na blistavi crkveni krov se strpoštava ogromno govno i ruši katedralu do temelja. Ne vidim niti jedno drugo objašnjenje za noćašnju katastrofu na Čuburi. Radi se o božjem pražnjenju creva, ni o čemu drugom. Posmatrajući tako stvari, nemamo čega da se plašimo. Ako nas nešto i pogodi, to je zato što je Bogu baš tog trenutka, baš iznad naših glava palo na pamet da se olakša. Mi tu zaista ne možemo ništa. Osim da se nadamo da će ga popasti iznenadni, spasonosni zatvor. Danas su letele i mace a zajedno sa njima još nešto. Video sam jednu ženu kako trči kejom pored Sportskog centra 25. Nije bio leptir, bilo je svetlucavo. Kasnije sam video grupu dece kako veselo dižuci graju, gleda prema nebu. Odande je stizala gomila tih svetlucavih stvarčica. Bio sam dovoljno glup da tek onda kada mi je jedna od njih upala u ruku shvatim da se radi o lecima NATO-a. Stizali su ceo dan iz vedrog neba, bez zvuka aviona, bez vazdušne uzbune, bešumno, baš kao i mace koje su upadale u oči. Sadržaj tih letaka je za mene jedno od većih iznenadjenja ovoga rata. Nešto gluplje i nepismenije odavno nisam video. Kao da se neko zeza. Pored gramatičkih i stilskih besmislica, ceo koncept tog propagandnog materijala bio je baziran na srpskom nacionalizmu!!! Neko, ko šalje poruku, a u potpisu je NATO, jadikuje zbog gubitaka srpskih teritorija u Hrvatskoj, u Bosni, zbog prodaje Sarajeva!? Za sve je kriv Milošević a da njega nema, Srbija bi bila do Tokija, kao da hoće da kaže lukavi propagandista. Ili je on glup, ili ima stvarno najniže mišljenje o čitaocima letaka. Biće da je istina i jedno i drugo: da je to smislio debil ali da njegova strategija sasvim odgovara ovdašnjoj publici. Pijuckali smo pivo i on mi je na tenane ispričao šta se sve dešavalo sa dečakom koji je od pre nekoliko dana njegov sin. Otac dečaka je radio noću, i to u blizini aerodroma Batajnica, pa je, kako je počeo rat, dete svaku noć provodilo samo. Ali najgore je dolazilo ujutru, kada bi se kući vraćao njegov pijani otac i tukao ga. Pre rata je pio ali nije udarao. Otkako je počelo bombardovanje, valjda od straha, potpuno je poremetio pameću i iskaljivao se na dečaku. Novi ukućanin je jutros spremio svoju sobu, smeštenu na bivšem stepeništu, a onda su se sastali svi članovi njegove nove porodice da ozbiljno i otvoreno porazgovaraju o svemu. Pravni postupak je već u toku a otac je na saslušanju izrekao pred njim da mu dete više ne treba. Kića misli da je za dečaka dobro da što pre raskrsti sa užasom u kome je doskora živeo. U svakom slucaju, to saslušanje nije na njega ostavilo nikakvog vidnog traga. Ono što najviše od svega fascinira moga brata, jeste neverbalni tok celog slučaja. On i dečak su o celoj toj stvari prvi put razgovarali tek jutros ali njihovo uzajamno privlačenje i dečakovo stapanje sa njegovom porodicom traje već mesecima. Radile su, dakle, emocije, bez reči. Rat je sve to samo ubrzao. Preksinoć se dogodilo nešto stvarno nezaboravno. Ophrvani ratnom psihozom i višenedeljnim očekivanjima strahota, ljudi su odjednom shvatili da je došao - sudnji čas. Nastao je neverovatni muk. Niko se nije kretao ulicama, u stanovima su se tu i tamo pojavljivali odsjaji sveća koji bi ubrzo nestajali. Nastupala je vedra, topla, skoro letnja noć. Izašao sam na balkon i pogledao prema zvezdanom nebu. Mislim da Beograd u svojoj višemilenijumskoj istoriji nije imao tiši trenutak. Nije bilo praktično nikakvog šuma. Kao da sam se nalazio usred Sahare, ili na Arktiku, ali bez daška vetra. A onda se začuo prodoran, neljudski urlik koji se zlokobno prolomio kroz mrak. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je to lavlja rika koja je dopirala iz obližnjeg zoološkog vrta na Kalemegdanu. Taj lav je verovatno često na ovaj način oplakivao svoju strašnu sudbinu ali nikada nije imao brojniju i pažljiviju publiku. Imao sam sveću ali ne i šibicu. Spustio sam se sprat niže i probudio nekog unezverenog starca koji je u gaćama bauljao po mračnom stanu, na kraju pronašao stari upaljač i poklonio mi ga, samo da ga više ne prepadam. Napunio sam torbu sa neophodnim stvarima za slučaj prinudnog silaska u podrum pare, dokumenta, keks, voda pa sam, pošto se ništa nije dogadjalo a ja više nisam znao šta bih u mraku, legao u krevet. Kako se i dalje ništa nije menjalo, zaspao sam mrtvim snom. Sutradan je bio mamin rodjendan. Dok je ponavljao refren, svaki put sa drugim imenom, hor prisutnih rodjaka bi se drao kao da svakog lično kolju tupim nožem. Nadglasavanje ostalih, naročito onih sa sluhom, smatrano je za obavezu. Jedino bi onaj čije se ime trenutno nalazilo u refrenu - ćutao. Pritvorno bi gledao u pod sa osmehom koji je značio: nije red da ja pevam sebi u čast... Ovoga puta, od porodice smo u gradu bili samo mamina sestra i ja; ostali su ili rasuti po svetu ili su pomrli. Dogovor je bio da se nadjemo u Skadarliji. Jedno vreme smo lutali u potrazi za restoranom u kome je i pored nestanka struje radila kuhinja. Najzad smo seli u pivnicu. Dve žene su bile slomljene hodanjem po vrućini. Moja tetka je pokušavala da održi dobro raspoloženje ali se videlo da u to ulaže napor. Mama je bila tmurna. Klopa je bila očajna. Pivo je bilo OK. Posle pivnice smo otišli u obližnju poslastičarnicu i naručili šampite sa krempitama. Kada je došao red na moje ime, zapevao sam iz sveg glasa i maksimalno falš. Svi u poslastičarnici su nas zapanjeno posmatrali. Struja je došla tek toliko da nam podgreje lažne nade pa je opet nestala. Beograd je opet tonuo u potpunu tamu i apsolutnu tišinu. Oko pola deset su, medjutim, počele prve eksplozije, Nisam mogao da im odredim pravac ali su dopirale iz relativno velike udaljenosti preko tri-četiri kilometra. Legao sam u krevet i razmišljao o posebnosti tog trenutka. Nikada ranije nisam imao iskustvo takve usamljenosti i bespomoćnosti, na jednoj, i slobode i prepuštenosti prirodi, na drugoj strani. Ma kako sve izgledalo beznadežno, u isto vreme je bilo i nekako kristalno čisto i elementarno, sudbinski patetično. Kao neka tiha, neponovljiva svečanost... Spavao sam dobro do dva kada se javila Dragana. Shvatio sam da je njoj, izgubljenoj u nepoznatom, velikom svetu, koji za njenu napaćenu dušicu nema nikakvog saosećanja, sto puta teže nego meni. I svi moji bliski, koji sada pate po najrazličitijim i najudaljenijim budžacima ove planete, bili su mi bliži nego ikada. Izašao sam na balkon i udahnuo čistu, kalemegdansku noć. Sedeo sam tako na balkonu do prvih znakova zore. Znao sam da se taj trenutak nikada više neće ponoviti. Njena prijateljica sa Novog Beograda sinoć je sa užasom shvatila da su joj se krmenadle otopile pa je u panici, sa ocem, izašla pred svoj soliter i pokušala da na parkingu ispeče svo to meso. I drugi su došli na istu ideju, tako da se sve dimilo kao u nekom filmu Veljka Bulajića. Našli su dve cigle koje su im poslužile kao roštilj ali nigde nije bilo suvog granja za potpalu. Kako niko nije hteo da im da malo žara, Ljiljina prijateljica i njen otac su celo veče palili rascvetale grane i pokušavali da naprave vatru od nekih mokrih dasaka. Krmenadle su bile, pretpostavljam jezive. Oni koji su toga imali u rezervi malo više, prethodnog su dana za doručak, ručak i večeru pojeli toliko kobasica, svinjetine, telećih butova, rebaraca i škembica da su bili potpuno grogirani. Ili da smo barem na istom, sa malom prednošću što su nam creva prazna... Struja se danas ustalila, bilo je nekoliko vazdušnih uzbuna bez pratećih efekata, tako da mogu reći kako postaje pomalo dosadno. Na satelitu sam gledao Klintonovo obraćanje Albancima u izbegličkom kampu negde u Nemačkoj. Ranije mi je bio simpatičan; prvo zato što smo istog godišta a zatim i zbog toga što su ga uhvatili inflagranti. Bio sam na njegovoj strani zbog raskoraka izmedju položaja koji je zauzimao i zbunjenog izraza na licu koji nije uspevao da sakrije. Danas mi je, dok sam ga posmatrao kako pred dobro kostimiranim statistima sriče neku deklamaciju izvesnog irskog pesnika, sa uvrnutim obrvama i oklembešenim nosem, postao - odvratan. Smučila mi se laž. Svaki od dublova u kojima se pojavljivao, bio je neupotrebljiv. Setio sam se onog konja koji pada niz snežni ambis u Prokletijama i starice koja umire pod najlonskim svodom. To je bila istina. Sve ostalo je hipokrizija. Idiotska noć Naslov je pozajmljen ali ne mogu da se setim boljeg. Otišao sam kući da pozavršavam neka posla i jadnu ženu ostavio u nekom opskurnom bifeu načinjenom od stakla? Vratio sam se tek oko osam. Draganina mama se šetkala ispred bifea, već jako nervozna, a Žike i belog kombija nije bilo ni od korova. Seli smo u bifeu gde je sa jedne stane arlaukao televizor sa RTS programom a sa druge zavijala kaseta sa novokomponovanom narodnom muzikom orijentalnog stila koja je pre ličila na sadističko mučenje nedužnih mačaka nego na pesmu. Oko devet je nastao potpuni mrak. Gazda nas je isterao iz bifea i sam pobegao u pomrčinu. Na recepciji je radio neki nesretnik sa već prilično istanjenim nervima. Pričao nam je razne horror scene iz prethodnih bombardovanja okolnih zgrada generalštab, policija, vojni sud. U hotelu nije ostalo baš mnogo čitavih stakala a i recepcioner se trzao na svaki šum. Od spolja su počele da dopiru udaljene eksplozije a onda je nebo pocelo da se svetli kao usred belog dana. To je bilo nešto novo. Sa svih strana se čula protivavionska paljba. Oko deset sam rešio da zaboravim Žiku i njegov beli kombi pa sam krenuo da vozim Draganinu majku kući. Nešto zlokobnije nisam doživeo. Po potpunom mraku bauljali su zakasneli pešaci bezuspešno pokušavajuci da zaustave poneki taksi, gomile vojnika su se dezorijentisano smucale u svim pravcima a automobilisti su jurili sumanutom brzinom, izbegavajući sudare i prolaznike koji su se držali sredine ulice, ne bi li nekako održali smer kretanja. Došao sam kući nešto pre jedanaest i pokušao da sa tranzistora čujem šta se dešava. Ubrzo sam, medjutim, shvatio da mi je Ciganin na Bajlonijevoj pijaci uvalio lažne baterije iako sam unakrsnim pitanjima pokušavao da ga uhvatim u prevari. Dok sam iz raznih daljinskih upravljača prebacivao baterije u radio, odjeknula je serija strašnih i veoma bliskih eksplozija. Najjača do sada, tako mi se učinilo. Uhvatio sam Radio Pančevo koji je obaveštavao da NATO upravo bombarduje zgrade u Kneza Miloša i Nemanjinoj, dakle mesto sa koga sam upravo stigao. Kako su mi i ove baterije uskoro otkazale, legao sam u krevet i pokušao da zaspim. Ali, posle izvesnog vremena nastavljeno je besomučno bombardovanje. Zvučalo mi je suludo ali je to potvrdjeno sa više strana. Palo mi je na pamet da je ovo neka posebna noć - noć idiota. Nikakvo drugo objašnjenje za takav izbor se nije mogao pronaći. Pomisao da ništa ne mogu da učinim u nepravednoj borbi sa svetskim idiotizmom pomogla mi je da zaspim. Oko pola četiri je počela serija novih bombardovanja. Krenuo sam da ustanem iz kreveta ali sam se ubrzo vratio nazad, svestan da mi telefoniranje i obaveštavanje o tome šta trenutno idioti bombarduju ne može biti ni od kakve koristi. Spavao sam prilično kvalitetno do pola deset. Moja epopeja sa Žikom ima svoj nastavak Pronašao sam ga nekako telefonom. Dogovorili smo se da mi Draganinu torbu isporuči danas u šest ujutru, na istom mestu, odakle kreće nazad za Berlin. Nikakvog znaka života po ulicama još uvek je na snazi noćašnji znak za vazdušnu opasnost osim ogromnog jata golubova nekoliko stotina sigurno koji se mirno šetka po Terazijama i začudjeno uzleće na pojavu mog automobila. Bife preko puta, koncipiran kao staklena bašta, pretvoren je u običnu baštu, bez stakala. Nigde nikoga, ponajmanje Žike. Na recepciji hotela ponovo zatičem moga poznanika, noćnog portira. Nekako je letargičan, zagledan negde u daljinu. Na moja pitanja o idiotskoj noći, čiji je nastavak morao da provede bez moga društva, samo odmahuje rukom. Scenografija, uostalom, sama govori. Preko cele Nemanjine razapeta je žuta traka koja označava da je prolaz tom ulicom zabranjen. To je isuviše veliki izazov za mene. Krećem uzbrdo, ka raskrsnici Kneza Miloša i Nemanjine. Prizor koji mi se ukazuje prevazilazi sva moja očekivanja. Obe zgrade generalštaba i deo zgrade Vlade Srbije su uništene. Na okolnim zgradama, od Beogradjanke do bolnice Sveti Sava, vidna su velika oštecenja, od gelera ili delova generalštaba, valjda. Cela ulica Kneza Miloša, sve do Mostara, gde se naziru ruševine policijskih zdanja, podseća na Berlin 1945. Dobro, ne baš bukvalno, ali u pojedinim delovima, bogami, prilično. Čak ni vojske, neke straže, bilo kakve duše. Da nisam došao i video svojim očima ne bih bio svestan šta se, zapravo, dogadja u gradu u kome živim. Vraćam se dole i pridružujem grupi Žikinih obožavalaca. Same zvezde još uvek nema. Staklena bašta bez stakala se ipak otvara. Gazda se ponaša kao da se ništa posebno nije dogodilo. Ulicom počinju da se kreću prvi ranoranioci. Najzad se, u punom sjaju, u belom kombiju, pojavljuje Žika. Poslovno deli torbe koje je doneo i preuzima pakete za one tamo, u Berlinu. Raspituje se za njihov sadržaj. U 99% slučajeva radi se o sarmi i rakiji. Poneka pita i gibanica... Daje gas i kreće u Berlin 1999. Rat je, definitivno, postao naša svakodnevica. Više niko na njega ne obraća posebnu pažnju. Juče smo Kovač i ja igrali dubl protiv nekog bračnog para kada se oglasila sirena za vazdušni napad. Ubrzo je počelo bombardovanje, usred dana. Nismo prekidali, čak nismo mnogo ni komentarisali. Kovač se iznervirao što sam napravio nekoliko kardinalnih grešaka na mreži. Ali, nekako u isto vreme, Draganina majka je otišla da obidje vikendicu svoje sestre, van Beograda. Kada sam se vratio sa tenisa, na sekretarici sam zatekao njenu uspaničenu poruku. Okrenuo sam sve njene telefone. Nigde je nije bilo. Trebalo je još pre nekoliko dana da predam komad Ateljeu 212. Zamislio sam da jedan od likova, pesnik, na kraju komada izdeklamuje neku svoju pesmu. Zbog toga se već dva dana bavim pisanjem poezije, nečim što nikada nisam radio. Da budem pošten, razne zbirke pesama, te tanke knjižice sa velikim slovima, nisu me interesovale ni kao štivo za čitanje. Dobro, Vasko Popa, Šekspirovi soneti, ponekad Malarme ili, recimo, Ezra Paund. Ali, suštinski, nikada nisam mnogo mario za poeziju. Kao ni za operu. Ponovo sam okrenuo telefon Draganine mame. Na ekranu se upravo odvijao prilog o ranjavanju funkcionera SPS-a u Nišu. Pored njega leži nepomično telo nekog muškarca. Ali, to je u Nišu, ni blizu vikendice Draganine tetke. Uveče je trebalo da odem kod Simketa na rodjendan. Kasno sam krenuo u kupovinu poklona, sve je posle pet već zatvoreno. Bazam po Knez Mihailovoj u potrazi za bilo kakvom sitnicom. Ali, tu nema ničeg osim knjiga. S jedne strane, znam da Simke ne čita bog-zna-kako rado, a sa druge, sve što se prodaje je djubre. Najviše ima astrologije, sanovnika i svedočanstava o propasti Zapadne civilizacije. Nešto kuvara i obavezna sabrana dela Milorada Pavića. Odlučujem se za crno vino. Od Simketa ponovo nazivam Draganinu mamu i najzad je pronalazim kod kuće. Sve je u redu, kaže. Ja sam jedini gost na rodjendanu, izuzimajući par Simketovih rodjaka sa kojima njegova žena ne govori pa celo vreme sedi u kuhinji. Rodjaci odlaze ali i ja krećem ubrzo, s obzirom da je kasno jedanaest?! Bauljam po mraku, jer su sve ulice zamračene. Glavni neprijatelji su mi kučeća govna po trotoaru koje pokušavam intuitivno da izbegnem. Nalećem na čoveka koji, u potpunom mraku, hoda sa psom prema Kalemegdanu. Zapinjem nogom za povodac i pas zacvili.
MOJA MAMA
Budući da ste član tvrtke ili partnerske mreže, imat ćete vezu koja vam omogućuje praćenje kupnje. Mušterija: — Dobar dan! U sklopu rudnika je Barbarin rov u kojemu je 2009. >48B5Y8 8<0XC =0X7=0G0X=8XC C;>3C, X5@ A2>X8< ?@8<5@>< 40XC 45F8 <>45; ?@28E =028:0 :C;BC@=>3 ?>=0H0Z0. Milica je živi primer efikasnosti ovih vežbi, a nema na kakvim hormonskim i medicinskim terapijama nije bila do početka upražnjavanja istih koje je iz puke radoznalosti i želje da nađe nešto prirodno za plodnost pronašla. Dopisujte se Podstaknite dete da piše pisma drugarima, porodici ili se vi dopisujte sa njim. Pomagao je u pranju suđa i čišćenju, zarađivao je novac poslije toliko dugo vremena. Daje gas i kreće u Berlin 1999. On je kriv što nije hteo da se odvoji, a ja sam kriva možda što nisam pristala... Tako vaspitaci koji imaju mesovite grupe moraju da planiraju u 2 nivoa. Uopšte njene ljubavne stvari i njeni doživljaji svojih ljubavi su vrlo slične mojima. Takodje se javljaju i zadaci za crtanje odredjenih pojmova, a crtez deteta sa 3god je na nivou glavonosca, te ne moze da zadovolji zadatku….
[Ona trazi njega slovenija|Seksi starke|Sako Polumenta-Ludak + Lyrics]
Post je objavljen 31.12.2018. u 09:04 sati.