Marketing
Buber za dopisivanje - Stvarne djevojke
Milena Jesenská
Click here: Buber za dopisivanje
How can we prepare our students for the final exam? "0:20 =0AB020 =5 ??4AB8H5 <8A0?=8 @072?X CH5=8:0, 0 8 4?A04=0 X5; D@?=B0;=8 ?1;8: @040 ??@54 ?H83;54=8E ?@54=?AB8 =04 8=48284C0;=?< =0AB02?< 5:?=?<8H=?AB, @0F8?=0;=?AB, ;0:0 ?@30=870F8X0 8 :?=B@?;0 =0AB02=?3 H0A0 8<0 ?718Y=8E A;01?AB8. Roman Dolly City 1997 uvršten je u UNES- COV katalog reprezentativnih djela svjetske literature.
Moja sestra Maria jako je patila zbog tog sukoba:' Nekoliko anegdota Osamnaesto stoljeće bilo je vrijeme procvata lakonske forme koja je danas izašla iz mode: anegdote. Tome valja pridodati da oni osjećaju veću solidarnost prema pripadnicima drugih naroda koji su na jednako niskoj razini nego prema vlastitim sunarodnjacima.
Milena Jesenská - Paedagogium 65 Muze 249 Barbazan 1 Kalodere 5 rješavajuci 4 Limonov 1 Sijarnak 2 osvetljavali 2 mišicim 1 Bieu 1???????? A tradicionális értelmiségi reputációt így felváltja a szakmai és jóléti előrehaladás vágya, vagyis a politikai karrier helyett a szakmai előrehaladás lett az értelmiségiek életcélja.
Formule ljubavi ~ sve na jednom mestu by Z. Milivojević :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste ~ Burek. Mistifikacija ljubavi Naša polazna teza jeste da je ljubav kao ideja i pojava toliko mistifikovana, da nedostatak jasnih pojmova i reči preciznog značenja onemogućuje ne samo efikasnu diskusiju, već i jasno individualno razmišljanje o ovoj pojavi. To što je ljubav jedna od najznačajnijih ideja i univerzalna vrednost, nije u značajnijoj meri doprinelo demistifikaciji ljubavi od strane savremenih nauka o čoveku. Uprkos tome što je civilizacijski napredak uspostavio ogromnu razliku između antičkog i savremenog čoveka, kada je u pitanju oblast osećanja, a posebno osećanja ljubavi, mala je razlika u načinu sagledavanja i tumačenja ovih pojava. Isto kao što je nekada davno ljubav bila misterija, ona je i danas tajanstvena. Možda bi čitalac mogao primetiti da i nije potrebno sve istražiti, objasniti, razumeti i klasifikovati, već da je dobro da neke pojave ostanu misterija i da uvek iznova raspaljuju ljudsku maštu. Međutim, naš pogled, a to je prvenstveno pogled psihoterapeuta, uglavnom je uprt u tamnu stranu ove misterije, u tragične ljudske sudbine koje vođene idejom ljubavi trpe brodolome i dave se u moru ljudske patnje. Sasvim je sigurno da od svih onih mladih i mladih odraslih koji traže psihoterapijsku pomoć, skoro dve trećine ima poremećaj ili problem koji je direktna ili indirektna posledica nekog hroničnog ili akutnog oblika ljubavne patnje. Kako psihoterapija nije ništa drugo do ispravljanje pogrešnih uverenja na koje se ljudi svesno ili nesvesno oslanjaju i koja su polazna osnova za način razmišljanja, osećanja i ponašanja, posao psihoterapeuta se u velikoj meri sastoji upravo u identifikaciji, a zatim i u ispravljanju ovih zabluda o ljubavi. Popravljanje iskrivljenog uverenja doprinosi ispravnijem načinu mišljenja, osećanja i ponašanja, a ovaj boljem odnosu između biće i sveta koji ga okružuje. Pošto se jedan ograničen broj elementarnih zabluda o ljubavi ponavlja kod svakog novog pacijenta u neznatnim varijacijama, a u različitim kombinacijama, u jednom trenutku se postavlja pitanje smisla terapije: zar ne bi bilo bolje i efikasnije otići korak napred i obavestiti zajednicu o skrivenim opasnostima koje nose određene iskrivljene predstave o ljubavi? Zar to ne bi smanjilo količinu ljudske patnje kao posledice iskrivljenih verovanja o ljubavi? Pošto je odgovor potvrdan, dali smo sebi pravo da se upustimo u demistifikaciju one svetinje koja se danas naziva erotska ili partnerska ljubav, kao i da predložimo okvir sagledavanja ljubavi koji pretenduje da bude realan. Kako je ljubav kao ideja i kao vrednost uspela da preko dve hiljade godina ostane misterija uprkos važnosti koju ima u svakodnevnom životu , potrebno je prvo da ukažemo na one mehanizme i procese koji su omogućili ovakvu otpornost ljubavi na analitičko i kritičko mišljenje. Počnimo od same reči ljubav. Obavestenje: Poruka je preseljena od strane moderatora B mbin Vreme: 29. Oct 2008, 21:41:48 Autor: B mbin : Taktike mistifikacije ljubavi Ljubav: opredmećenje voljenja Reč 'ljubav' je imenica, s imenice se koriste za označavanje predmeta, bića, predela ili događaja. Dakle, upotreba imenice poziva takvu mentalnu sliku koja nas navodi na pomisao da lje ljubav nekakvo biće, nekakav predmet ili nekakav događaj. Ukoliko pogledamo u stvarnost i postavimo pitanje gde se nalazi ljubav, dolazimo do odgovora da ljubav kao takva nikada ne postoji sama za sebe, već da uvek postoji neko živo biće koje voli. Dakle, ljubav postoji samo kao funkcija nekog bića, a ne kao predmet izvan tog bića. Znajući da se funkcije u lingvistici označavaju glagolima, ono što stvarno postoji jeste funkcija označena glagolom 'voleti', a ne neki predmet označen imenicom 'ljubav'. Kada bismo se doslovno pridržavali gornjeg principa da sve funkcije označavamo glagolima, tada bi naš jezik bio rogobatan i komplikovan. Usled dejstva posebnih lingvističkih zakonitosti koje doprinose bogatstvu jezika, boljem izražavanju u sporazumevanju, neki glagoli veštački postaju imenice. Međutim, problem nastaje kada osoba koja izgovara ovakvu sekundarno nastalu imenicu zaboravi da ona primarno označava neku funkciju koja postoji u stvarnosti. Tog trenutka ta osoba iskrivljuje stvarnost jer nastaje bitna razlika između stvarnosti u kojoj postoji funkcija, i njene predstave o stvarnosti u kojoj postoji predmet, biće ili događaj. Na ovaj način je funkcija pogrešno opredmećena ili reifikovana u mentalnim predsavama o stvarnosti, a osoba koja je to učinila može snositi izvesne negativne posledice zbog toga što njena slika stvarnosti ne odgovara samoj stvarnosti. Dakle, sasvim je u redu da koristimo imenicu 'ljubav', sve dok znamo da ona označava funkciju označenu glagolom 'voleti', ali kada to zaboravimo, tada za nas 'ljubav' jeste neki predmet ili događaj koji je nazavistan od našeg bića. Izrazi poput 'ljubav ga je obuzela', ' preplavljen ljubavlju', 'ljubav joj je oduzela moć rasuđivanja', 'ljubav ju je gušila', 'tonući u ljubav' i slični kojima obiluje ljubavni govor i govor o ljubavi, a naročito pesnički govor, ukazuju na značajne posledice koje reifikacija ljubavi ostavlja u relaciji između Ja onoga koji voli i njegove 'ljubavi'. Na osnovu ovakvih izraza saznajemo neke bitne implikacije opredmećenja ljubavi: Ljubav je pretvorena u 'nešto' što postoji samo po sebi i što ima sposobnost da subjekta 'obuzme', 'zahvati', 'preplavi, 'guši', itd. Osoba koja voli to sebi predstavlja ne kao nešto što ona čini, već kao ljubav koja postoji izvan granica osobinog Ja ego granice. Osoba negira svoje učešće u nastanku ljubavi jer sebe ne doživljava kao subjekta koji voli, već kao pasivnog objekta kojem se događa ljubav. Osoba negira svoju odgovornost za pojavu voljenja kao i za doživljaj koji voli, a samim tim otpisuje i mogućnost da je u poziciji da kontroliše i upravlja svoje voljenje. Svojim iskazima ona nam sugeriše da ona nije ta koja kontroliše svoju ljubav, već da ljubav kontroliše nju. Ukupni efekat reifikacije ljubavi je u tome što umesto da ljudi prihvate da je to što nekoga vole njihova sopstvena funkcija, kao nešto što je unutar njegovog sopstvenog Ja i kao nešto za šta oni jesu odgovorni i čime mogu upravljati, oni sebe doživljavaju kao pasivne igračke u rukama ljubavne strasti. Zbog toga je važno zapamtiti da ljubav ne postoji po sebi i za sebe, već postoji samo biće koje voli i koje je voljeno. Autor: B mbin : Projektivna fiksacija ljubavi Drugi način mistifikacije ljubavi sličan je reifikaciji jer se i u njemu subjekat koji voli odriče sopstvenog osećanja tako što ga projektuje u svoj spoljašnji svet, gde ga i zadržava. Razmotrimo iskaz kojim se jedno biće obraća drugom: ''Ti si moja ljubav'', gde se tvdi da ljubav nije osećanje koje subjekt oseća prema objektu, već da sam objekt jeste ljubav. Dakle, subjekt ljubavi se odriče svoje emocionalne reakcije na drugog tako što je projektuje na drugog, a zatim je izjednačava sa drugim. Biće koje je sopstveno osećanje projektovalo i fiksiralo za drugog nema više mogućnost da utiče na to osećanje: sve zavisi od drugog. Subjekt je, zbog sopstvene iskrivljene mentalne predstave, postao objekat. Slično je i u drugim oblicima 'privlačnosti': ''Strahovito me privlači'' izraz je u kojem se drugom pripisuje sopstvena reakcija na drugog. Drugi postaje odgovoran za subjektovu reakciju, a ona sama, u jezičkoj ravni, postaje atribut objekta: ''erotičan'', ''zavodljiv'', ''atraktivan'', ''šarmantan'', ''seksepilan'', ''ljubak'', ''dražestan'', itd. Reč je o posebnom obliku eksternalizacije osećanja tako što se ona, umesto da se shvate kao poseban oblik subjektove reakcije na objekta, pripisuju samom objektu kao njegov poseban kvalitet. Krajnja posledica tog mehanizma je da stvarni objekt ljubavi postane subjekt ljubavi, a da stvarni stvarni subjekt ljubavi postane njen objekt. Ovde je možda potrebni da kažemo nešto o psihologiji osećanja, jer je ta oblast puna zabluda i predrasuda. Osećanja se ne osećaju stalno, za razliku od oseta, već samo u onim situacijama koje subjekt procenjuje kao značajne i bitne. Reč je o privatnoj proceni subjekta, jer se ljudi međusobno razlikuju po tome kako tumače značenje tih stimulusa, kao i po tome kako ih vrednuju. Ključ za razumevanje emocionalnih reakcija je u kriterijumima kojima ljudi određuju značenje i značaj određenih situacija. U principu, subjekt oseća neprijatna osećanja kada tumači spoljašnju situaciju na način koji ugrožava neku njegovu vrednost, dok oseća prijatna osećanja kada je situaciju protumačio kao afirmaciju neke njegove vrednosti. Što je neka vrednost koja je ugrožena ili potvrđena subjektu važnije, to je, po pravili, snažnije osećanje koje subjektoseća. To što pojam emocija dolazi od latinske reči emovere pokrenuti , ukazuje da je svrha osećanja u pokretanju osobe na ona ponašanja koja će predstavljati adaptaciju na značajnu promenu. Neprijatna osećanja subjekta motivišu na ona ponašanja koja će 'ugasiti' onu promenu koju je subjet ocenio kao ''važno ugrožavajuću'', dok prijatna osećanja motivišu na ponašanja koja će pojačati vezu subjekta sa onim važnim objektima i situacijama koji su ocenjeni kao ''važno afirmišući''. Kada ovo pravilo primenimo na ljubav, dolazimo do zaključka da drugi u nama ne izaziva ljubav, već da mi reagujemo nekim oblikom ljubavi kada procenjujemo da drugi ispunjava neke naše visoke standarde i kriterijume. Autor: B mbin : Kvazikauzalnost u ljubavi Verovatno je čitalac nekad čuo iskaze slične sledećima: ''Osvojio ju je'', ''Zaludela ga je'', '' Učinio je da poludi za njim'', ''Uvukla mu se pod kožu'', ''Naterao ju je da se zaljubi u njega'', ''Hipnotisala ga je'' itd. Ono što je zajedničko svim ovim iskazima jeste tvrdnja da je osoba koja je objekt ljubavi koja je voljena uzrokovala da je osoba koja je subjekt ljubavi koja voli zavoli i da nastavi da je voli. Ukoliko je osećanje ljubavi prema nekome svojevrsna emocionalna reakcija, postavlja se pitanje ko je odgovoran za tu reakciju: onaj koj reaguje ili onaj na koga se reaguje? Ljudi nisu bilijarske kugle pa da sudar jedne kugle s drugom uzrokuje kretanje ove druge reakciju , tako da je važno shvatiti da u međuljudskim odnosima ne vladaju zakoni grubih fizičkih sila. Jedina situacija u kojoj mi zaista uzrokujemo ponašanje druge osobe je onda kada je gurnemo ili na neki drugi način primenimo silu. Ukoliko nema fizičkog kontakta, onda u međuljudskoj komunikaciji važe druge zakonitosti. Prva zakonitost je da mi ne reagujemo na stimuluse kao takve, već na značenja koja im pripisujemo. To što se Tristan na prvi pogled zaljubio i Juliju, nema nikakve veze sa Julijom, nego sa Tristanom ovde se namerno ne govori o parovima: ni o Romeu i Juliji, ni o Tristanu i Izoldi. On je ugledao Juliju stimulus , njoj pripisao određene osobine, a onda odreagovao zaljubljivanjem kao da Julija jeste to značenje. Dakle, Tristan nije objekt, već subjekt svoje zaljubljenosti, on je odgovoran za svoje zaljubljivanje, odnosno za svoju reakciju na Juliju. Pogrešno određenje uzročno-posledične veze između tuđeg ponašanja uzrok i sopstvenog osećanja posledica - koje se stručno zove kvazikauzalnost - rezultira da subjekt ljubavi postaje objekt: drugi je odgovoran zaslužan ili kriv za ono što subjekt oseća. Keler je identifikovao četiri osnovna mita koja odražavaju kvazikauzalnost: ''Ti uzrokuješ moja prijatna osećanja''; '' Ti uzrokuješ moja neprijatna osećanja'', ''Ja uzrokujem tvoja prijatna osećanja'' i '' Ja uzrokujem tvoja neprijatna osećanja'' Keller, 1978. Da bismo još bolje objasnili kvazikauzalnost, nastavimo naš primer. Pretpostavimo da je Tristan prišao Juliji, ali ga je ona odbila. Tada je Tristan postao veoma besan i nasilan prema Juliji. Što je on bio nasrtljiviji i grublji, to se Julija više povlačila. Sve se završilo tučom između Tristana i nekog Romea koji ga je upozorio da ne maltretira devojku jer mu ona nije ništa učinila. Međutim, iz Tristanove iskrivljene persektive, pošto primenjuje kvazikauzalnost u tumačenju sopstvenih osećanja, Julija jeste kriva što se on oseća tako kako se oseća. Prvo ga je naterala, ni krivog ni dužnog, da se zaljubi u nju i da se ponada kako će ostvariti ljubavnu vezu, a onda ga je naterala da pati tako što ga je odbila. Tima ga je veoma ražalostila i razočarala jer je upravo bio odlučio da je usreći. Time što ga je neopravdano naterala da pati, Julija je pokazala da nije dobra osoba i Tristan je odlučio da joj ne ostane dužan, već da je kazni i da je natera da pati više od njega. Na sreću, takav sled događaja je prekinuo neko treći, Romeo koji se bolje razumeo sa Julijom. U Tristanovom razmišljanju koje je bilo povod za njegovo ponašanje lako prepoznajemo sva četiri mita o ''uzrokovanju'' tuđih osećanja. Ova logika nije ni malo naivna i nekada može dovesti do takve kazne kao što je ubistvo. Činjenica je da su emocija u stvari emocionalne reakcije neke osobe, i da je ta osoba odgovorna za svoje reakcije. U navedenom primeru Tristan je taj koji ima glavnu odgovornost i za to što se zaljubio i za to što pati, ali i za to kako ispoljava svoju patnju. Na osnovu toga možemo izvesti pravilo da je svako odgovoran za svoju reakciju. Ponašanje drugih ljudi ne uzrokuje emocionalne reakcije, a da li će se neko odazvati na određen poziv, to ipak zavisi od njega samoga. Autor: B mbin : Ljubav izvan osećanja Čitalac je shvatio da mi osećanje ljubavi tretiramo kao jedno od osećanja. Međutim, to je suprotno jednoj od glavnih mistifikacija ljubavi koja ljubav izdvaja od drugih osećanja i stavlja je iznad njih, u sasvim posebnu kategoriju. U takvom konceptualnom okviru ljubav prestaje da bude emocija ili sentiment, čime izmiče psihološkoj analizi. Na taj način ljubav kao predmet proučavanja postaje nešto nedodirljivo. Evo kako je tom obliku mistifikacije doprineo čuveni filizof Martin Buber, nesumnjivo veoma uman čovek koji je u svojoj poznatoj knjizi ''Ja i ti'' napisao sledeće: ''Osećanja se 'imaju', ljubav se zbiva. Osećanja borave u čoveku, dok čovek boravi u svojoj ljubavi. To nije metafora nego stvarnost... Ljubav je kosmičko zračenje'' Buber, str. Evo još jednog citata velikog filozofa i psihijatra Karla Jaspersa: ''Ljubav je ona najnepojmnljivija, jer je najneosnovanija i po sebi najrazumljivija stvarnost apsolutne svesti, samo tu je ispunjenje svakog traženja'' Jaspers, 1973, str. Čini se da, kada je u pitanju ljubav, nestaje granica između filozofije i poezije, na štetu filozofije.
Maty Buber - Edit 2k17
» 81 Bazeuge 3 Nikolsonom 9 Sabar 1?????? Ona se zvala Maria. Bio je to kao neki novi Babilon! Da, može se reći da smo bili prijatelji. Na jednom panelu se mogla vidjeti baraku u Aushwitzu, čiji je bio stanovnik. Bilo je to 12. Tu svakako uključujemo i način saradnje među nastavnicima i način širenja poztitivnih iskustava.
[Rotkva i med|Pornicibesplatni|Sex video erotika]
Post je objavljen 28.12.2018. u 15:23 sati.