...Petar ponovo šalje fotku. Cura od frenda. Lijepa, razvedena, surađuje.
Portret, lice pomalo tugaljivo, oči pogotovo. Život je ostavio poneki trag.
Možda ga jednom nešto izbriše. Ali to je to. To je portret. Bar za Petra.
Smješta lice u sam centar. Ostavlja puno prostora okolo. Namjerno.
Objavljuju mu fotku. U kategoriji promašaj mjeseca. Jebiga. Pišu komentar.
Komentar baš i ne govori o promašaju. Dapače. Djeluje malo zbunjen.
Čak više pohvala nego pokuda. Kritiziraju taj centar. Ostavljaju neko ali.
...Petar pokazuje članak svojoj dragoj. Ovoj s tijelom divlje životinje.
Ona gleda, čita. Petar čeka komentar. Dočaka ga nešto što ne očekuje.
Nema držanja njegove strane, utjehe, ohrabrenja. Nema vađenja
pozitivnog dijela komentara. Dapače, sasvim drugačije, novi pristup.
Zadovoljstvo. Ne uspjehom. Neuspjehom. Navodnom sramotom.
Izgovara nešto u stilu – Sad kad su te popljuvali… Petar naglo odrasta.
Uči životnu lekciju. O kritici. O podršci. O životu. O ženama. Ženama
koje voliš. Koje vole tebe. Otkud sad to. Nije stvar u iskrenosti. Nešto
je tu drugo u pitanju. Ne vole samo tebe. Vole i tvoj neuspjeh. Poniženje.
Hrane se njima. Zašto koji moj. Petar nije takav. Ponosi se svojim ženama.
Njihovim izgledom. Ponašanjem. Uspjesima. Pa njegove su, s njim su.
A možda...On je njihov. To bez možda. Zbog čega ga tako paralelno mrze.
Da li je tako od početka. Da li je on to nečim izazvao. Možda obična
ljubomora. Zavist. Svejedno. Nekako to nije u redu. Nije dobro.
...Poučen ovim, Petar pažljivije gleda na stvari. Povremeno pušta probne
udice. Promatra. Nema greške, lovina guta i mamac i kukicu. Nešto je
otišlo u krivo. Ili je oduvijek bilo tako. Kako god. Petar prestaje isprobavati,
loviti udarce. Ali nije više ni potrebno, sustižu ga. Sama stvara prilike.
Mogućnosti. Realizira ih. Što Petar više podnosi, to ona pojačava.
Petar povremeno procjenjuje situacije. Kako će se stvari razvijati.
Pretpostavlja najgore za njega. I u pravilu, ne samo da je u pravu.
U krivu je. Nije dobro pretpostavio. Ne dovoljno teško, još je gore.
Pravazilazi ga, uništava. Gotov je, nema ga više. Petar to zna. Ne zna zašto.
Ona ne zna da Petar zna. Možda zna zašto. Ne zanima ju, ne toliko da bi
rekla. Čemu kvariti užitak. Ali da bi nastavila, to da. To puno više da.
I tako do točke pucanja. I puno dalje od toga. Slast bitke, zov prolivene krvi.
Onda stvar utihne, vidi rezultat. Pobijedila je. Glatko, fatalno. Gleda bojno
polje. Traži teškog ranjenika. Ali jadnik je nestao. Već dosta prije.
Povukao se iz bitke. Sakrio se. Liže rane, oporavlja se. Mora. Treba
nastaviti sa životom. Ide mu. Možda mu neko već pomaže.
...I onda evo nje. Nasmiješena, brižna, svjesna sranja. Svojih. Pokajnička.
Eventualno. Nudi utjehu, suradnju. Možda malo pokore, svi griješimo.
Pomoć. Ljubav, ne zna. Ne zna da nema kome. Petar je polizao svoje rane.
Nekoliko puta. Možda je zaslužio. Ali još je živ. Misli da je pametniji,
ide dalje, pokušava. Misli da je dovoljno oprezan. Ovaj put umjesto lavice
odabire srnu. Tako on to vidi. Tako to izgleda nekoliko godina. Onda srna
dobiva zube. Malo preciznije, samo ih pokazuje. Vrijeme je, tu su oni
oduvijek. Očnjaci. I još gore, zubi varana. Natopljeni otrovom. Razarajućim,
fatalnim. Ne mora te odmah zaklati. Dovoljno da te ugrize. Jednom, više puta.
Perfidno, podlo. Dok spavaš, dok ju ljubiš. Dok ona ljubi tebe. Dok ju jebeš,
dok ona jebe tebe. Uhvaćen si, otrovan. Srna uživa u tome, hrani se tvojom
groznicom. Patnjom. Džaba ti što ustraješ, otrova je beskonačno. Doze
protuotrova su ograničene.
...I onda jednog dana vidiš, osjetiš. Trebao si i prije. Glupavi lovac, mislio si
uhvatiti živu srnu. Zbrinuti ju, nahraniti, čuvati. Osloboditi samoće, zagrijati,
voljeti. Dobiti isto natrag. Tu je vjerojatno zajeb. Trebala je pažnju, ispalo je
da ju gušiš. Trebala je slobodu, ispalo je da ju zanemaruješ. Trebala je sigurnost,
ispalo je da ju kontroliraš. Trebala je dom, ispalo je da gradiš kavez. Trebala je
tebe, ispalo je da je treba nekog drugog. Nekog prošlog, ili nekog novog.
Ostavlja te, napušta, otpisuje. Ali ne odlazi. Otvaraš joj vrata, svejedno šta
i sama ima ključ. Ostaje tu. Čvrsta je, jebote. Glumi koliko je neophodno. Trpi.
Trudi se da i ti to moraš. Razmišljaš, ima li to smisla, da li da izdržavaš. Da li
je to samo faza. Nemaš odgovor, bar ne onaj pravi. Imaš nekoliko verzija, jedna
gora od druge. Izgleda da nema izlaza. Možeš ju samo otjerati, osloboditi.
Preuzeti krivicu. Dati joj priliku da nađe sreću. Zaželiti da ju nađe. Znaš da to
oslobađa.
...Petar je to već napravio par puta. Ispalo je da su se snašle. Našle. Morale su,
mogle su. Žene. Ipak, dobio je neka pisma. Plesao je s njima na godišnjicama.
Još su ga pamtile po nekim dobrim stvarima. Možda kao on njih, možda i jače.
Možda je onda pomogla mladost. Petrova, njihova. Sad međutim, mladosti više
nema. Ako Petar otjera srnu, ako ona sama ode. Petar se nada u sreću. Šta
ostaje njemu. Opet hrpa zarobljenog svjetla. Toksičnog. Neizvjestan kraj života.
Normalno, s vremenom, potražiti će nešto. Možda lavicu. Možda srnu. Možda
hijenu. Ženku morskog psa. Možda one nađu njega. Šta li će tražiti. Šta li će naći.
Da li će išta naći. Možda da nabavi psa.
Post je objavljen 28.12.2018. u 08:35 sati.