Kad si gladan nisi svoj.
E zato sam ja za vrlo rani ručak pojela tanjur goveđe juhe i jednu sarmu bez pire krumpira, nije mi se dalo gulit. Pa kod frendice slučajno pojela malo šunke pečene u tijestu, hrpicu francuske i veću hrpu grah salate.
Sad slijedi invazija na kolače; bil suhe il japanski vjetar ( i ko se uopće sjeti kolaču dat tak blesavo ime, unutra orasi i fila, japansko al baš ništa ). Bolje suhe, pojedem pet šest, ima se breskvica i medene pite i svaštanešto. Pa maznem narandžu. Pa zalijem Kokakole. A u želucu kemijska reakcija ko u Fukušimi. Kak da preradi svu tu žderačinu? S tim što sam utrpala u sebe rudar kopa dva dana da se ne umori. I šta je još gore, do noći opet po kolačima i možda čipsu, znam da sam kupila al ne znam kud sam ga zgurala u sveopćoj euforiji. Ko će to sad ić tražit. Pa navečer repriza ručka plus francuska i malo odojka, opet trpaj u sebe ko da nikad jela nisam. Čista diskofrazma. 6453 kalorije po obroku. I samo sve zalijevaš sa što više CO2 radi boljeg varenja. Pa kad negdje oko 8 navečer krene žgaravica, pa traži sodu i rigaj vatru ko Godzila obasjan lampicama od bora.
Osim toga, mene to prežderavanje ubija. Trpam u sebe sve i svašta, onda varim ko udav i dubokoumno promišljam. Pa mi recimo palo na pamet kak pisci uopće dođu na ideju da kraj knjige ( a onda i film) ne bude hepi end. Evo recimo Love story; zatelebaju se, ožene i onda ona umre od leukemije. Ja tjedan dana nisam normalno spavala. Prohujalo s vihorom da ne pričam; Skarlet cijelo vrijeme leti za onim mekušcem Ešlijem, udaje se ko zna kolko puta da spasi kućerinu i kad tri minute pred kraj skuži da voli Reta i dolipše kući da mu to kaže on izgovori čuveno - ma baš me boli, i ode u maglu. E tu sam bila van sebe još duže. A naša Breza, e to je tek žilorez; kud se udala u onu bijedu, tud je izgubila dijete i odma marš za kravama po onoj kišurini, i ode Janica Bogu na istinu. A Romeo i Julija? Zaljubljeni, mladi, al treba od tog napravit totalno sranje, da obadvoje završe od otrova u groblju.
E pa dosta je meni toga. Ja sam kante suza isplakala radi budala koje pišu pa moraju upropastit kraj. Pa ću ja sukladno tome uzet napisat roman sa završetkom tak sretnim da se mora suza od sreće pustit. Pisat znam, žalost mrzim, pa kad se ja raspišem...ništa suze, ništa čmrljenje, a kraj pogotovo; tolko sreće da bude slatko ko šampita, odma pokvareno 7 zuba od jednog kolača.
Trenutno još ne mogu počet, pretovarena sam sarmom, grahom, francuskom i kolačima, al kroz par dana krećem, čim provarim sve što sam požderala zadnjih par dana. Taj će bestseler prodavat umjesto Apaurina i onih prirodnih prašaka za smirenje. O lučenju hormona sreće da ne pričam. Tak da se pripremite na abnormalnu sreću, vi koji redovno bacite oko na moje pričuljke i volite hepi endove.
Post je objavljen 25.12.2018. u 16:15 sati.