Par tjedana prije, Petar je ispao iz pakla. Skoro pa se dobro sjećao kad i kako je upao u njega. Malo se manje sjećao kad je krenuo prema njemu. Mada, i to se manje-više pravio. Do nedavno je znao i datum. Sad ga je fakat zaboravio. Bar se oko toga mogao složiti sam sa sobom. Potpuno nevažno. Prošao je tih jebenih devet krugova. Polako, teško, beznadno, gadno. Onako kako treba. Udisao je sav taj smrad i vatru punim plućima. Ili onim šta mu je od njih ostalo. Prepustio se. Kao da je imao izbora. Onda je konačno došao do središta. Tu će ga konačno uništiti. I dobro. Ni za uništiti nije puno ostalo. Neće biti neke štete. Nestati će patnje, ostati će mir. Bar se nadao. Ili mu već bilo svejedno. Stajao je tamo gol, bespomoćan. U golemoj prostoriji od sivog betona. Čekao da prorade tuševi. Oni kroz koje ne protiče voda. Ulazila je gomila novih kandidata za tuširanje. Istih kao Petar. Gurali su ga u stranu. Da zauzmu bolja mjesta. Ili šta. Odgurali su ga do zida. Naslonio se leđima i zatvorio oči. Pokušao zamisliti neki drugi prizor. Da ne ode s ovom slikom. Sjetio se nekih trenutaka. Bili su stvarniji od ovog sada. Eto, sad je spreman. Puštaj to. Daj da završimo, jebo li te pakao. I onda, zid iza njega se počeo micati prema van. Nije bilo nikakve kvake, nikakvih obrisa vrata. Samo se otvorilo. Koji moj. Petar je pogledao iza sebe. Vani je bio svijet kakvog je poznavao. U kakav je ubačen. Koji je nestao. Iz kojeg je Petar nestao. Zadnja okrutna varka ili šta. Pa dobro. Iskoračio je van. Nek ga upucaju s leđa. Spale bacačem vatre. Nek se zabave još malo. Ali ništa. Nastavio je hodati. Onako, gol i bos. Izmrcvaren. Prejadan i za živu metu. Niko nije pucao u njega. Niko ga nije zustavljao. Nikome nije bio važan. Za trenutak je zastao. Osvrnuo se. Još je vidio onu gomilu kako se koprca unutra. Kako oni nisu vidjeli vrata. U stampedu nahrupili van. Zid se opet zatvorio. Nastupila je tišina. Mir.
Petar je nastavio hodati. Polako, konačno bez straha. Ikakvog. Zemlja mu je ulazila kroz bosa stopala. Sunce mu je ulazilo kroz čelo. Vjetar mu je ulazio kroz golu kožu. Punili su ga. Bilo je tu posla. Pakao ga je izdubio, ispraznio do jaja. I više. Sav taj sadržaj zadržao za sebe. Za trenutak, Petar je ugledao gazdu pakla. Smešio mu se. Stavio je Petru onu svoju šaketinu na glavu. Koščatu, sivu, nemilosrdnu. S dugim šiljastim noktima. Petar je čuo njegov glas. Dubok, lišen vremena. Lišen milosti. Lišen života. Ko za vraga, Petar ga se nije poplašio. Ironije li. Čuo je kako mu taj glas govori. Idi sad. Idi sine. Idi mome bratu. I ne vraćaj se više. Nije to bio savjet. Nije to bila ni naredba. To je jednostavo bilo to. Nešto kao definicija. Šaka se maknula s Petrove glave. Nestao je i gazda i njegov glas. Patar ga je poslušao. Bez pogovora. Svakim korakom, zemlja, vjetar i sunce ulijevali su se u njega. I dalje, i dalje. Nikad kraja. Ima li ga uopće. I takav je upao natrag u svijet.
Post je objavljen 24.12.2018. u 01:34 sati.