...Došla je na godišnjicu. Neočekivano ili ne. Pripremila se. Savršeno, stručno
našminkana, za nijansu jače od uobičajenog. Znala je kako se to radi. Petar je
znao da su sve kompnente posebne. Najbolje marke, najbolje nijanse. Znala je
izabrati, znala je i primijeniti. Nije trebala šminkere. Nije trebala frizere. Nije
trebala stiliste. Ona sama bila je bolja od svih njih zajedno. Uska mini haljinica,
nijedan detalj viška, nijedan detalj manjka. Vrtoglave štikle. Brazilska proizvodnja,
rekla mu je kasnije. Brazil bi ju usvojio bez pitanja. Listovi su vrištali. Figura joj
je bila savršena. Možda bolja nego ikad. Odgovaro joj je život bez Petra, ili joj je
odgovaro život kakav sada vodi. I druge cure su se upicanile. Bilo je opakih izdanja.
Nijedna joj nije bila ni do koljena. Pozdravili su se, rukovali. Trebalo je puno skupog
ruža da popuni taj osmjeh. Petrove usne i obrazi i sve ostalo, već su dugo bili bez
njenih tragova. Sada je samo miris neke kreme prešao na njegov dlan.
...Svi su ju gledali. Dečki, cure. Većina je znala za njihovu prošlost. Neki su se možda
nešto pitali, neki su možda potajice nešto komentirali. Bilo je i par Petrovih bivših. Bio
je i jedan njen bivši. Petar je sad bio sam. Nije mu to smetalo, nije bio usamljen. Ostalo
mu je par prijatelja. Zabava se razvijala. Plesalo se, pilo, pjevalo. Petar je samo pio. Ne
onako da se napije, nego čisto da pomalo pijucka. Ona je plesala, bolje od svih drugih.
Pjevala je, i to bolje od svih drugih. Petar je mogao razaznati njen glas u najvećoj buci.
Nije bila stvar u snazi glasa. Možda su je čuli i svi drugi. Petar ju je gledao. Promatrao
je kako ju drugi gledaju. Uočio je sličnost. Nije bilo neke razlike između gledati i vidjeti.
I to je bilo to. Vidio ju je onako kako ju drugi vide. Nije više vidio njene oči koje su ga
gledale nakon seksa. Tople, rastopljene smeđe oči, raširene ruke i to tijelo i srce, potpuno
prepušteno njemu. I samo njemu. Nije ju više vidio takvu. Između gledati i vidjeti stvorio
se neki zid, vjerojatno su ga zajedno izgradili. Taj je zid sad bio platno za filmski projektor.
Projektor koji se i dalje vrtio. Ali više nije bilo filma. Čuo se samo lupetavi zvuk
završene trake i prazni bijeli okvir.
...Par sati kasnije, Petar i dva njegova prijatelja izdvojili su se iz sale, sjeli u fotelje preko
puta recepcije. Ponijeli su svoju cugu, tu se moglo normalno razgovarati. Evociraju neke
uspomene, pričaju onako bez veze. Odjednom, evo i nje, pridružuje se, svi se jako dobro
poznaju. Nema pritiska, nema napetosti, svi su već svašta prošli. I pojedinačno i zajedno.
Nakon par minuta njih dvojica čuju dobru muziku iz glavne sale, idu malo tamo. Sve je
jasno, miču se, ali ne radi glazbe. Pravi prijatelji su duša svemira. Svi se prave malo
blesavi, nitko nikome ne zamjera. Petar i usne ostaju sami u predvorju hotela. Oboje šute,
ona uzima njegovu ruku u svoje dlanove. Ne govori ništa. Svejedno, njen nečujni vrisak
trese staklene zidove oko njih. Petar samo žmiri, nevješto se pravi umoran od posla ili
nečega. Ona zna da Petar laže. Ona zna da je lagala Petru. Oboje znaju da se projektor
vrti na prazno. Zid je podignut, svjetlo više ne može koz njega.
Post je objavljen 21.12.2018. u 16:04 sati.