Marketing
Briga o deci i starijima Briga o starijima, izdržavanje - Stvarne djevojke
ZATVORSKA PODMORNICA
Click here: Briga o deci i starijima Briga o starijima, izdržavanje
Beograd: Centar za primenjenu psihologiju. Sad ćeš mi valjda verovati da me je prošla sva volja na dalje ašikovanje. Brzo, pogledam uokolo, skočim do prostorije gde je peć, kad peći opet nema.
Drugim recima zakopao si samog sebe, ako me uopste razumes? Ta to si i sam znao, - nisi me, valjda, držao za kakvog fićfirića koji se vucara s devojkama da ih vara.
Metodika Vaspitno-obrazovnog Rada - Sedim na noćnoj terasi u nepoznatoj okolini Al' obasjanoj jer, eto, kroz zapanjenu nadu Gledam: na kraju sveta - on prvi bledi u tmini I ostavlja nas da hvatamo se jedan za drugog u padu.
Sedim za stolom sa svojom kćerkom i njenim verenikom. Pijuckamo neki sok i razgovaramo o budućnosti. Neće deca da slušaju starije, misle da njihovo iskustvo nije u skladu sa današnjim vremenom, ne znaju da je uvek sve isto bilo pod kapom nebeskom. Samo se akteri menjaju. Hoćeju da idu u beli svet u potrazi za boljim životom. Ne zadržavam ih, želim im sreću. Vidim da sam propustio mnogo vremena jureći da im obezbedim sigurno detinjstvo, a nisam uspeo da im usadim u dušu kakav je u stvari svet, kakvi su ljudi i šta mogu da očekuju. Ali, i ja sam bio takav. Hvala Bogu, takvi menjaju sebe i svet na bolje. Moj zet, mladić od nekih 24 godine, neiskusan, nenaučen na teškoće, svilen; ne znam kako misli da ide kroz život i izazove daleko od kuće i porodice koja mu želi dobro. Plašim se razočaraće se na prvoj prepreci i pašće u depresiju. Mislim, povučiće i moju kćerku sa njim. Mesecima radim za 18. Ne mogu više da slušam lažove na televiziji, one koji zapošljavaju svoje rođake za 2-3. Nikad nije bilo ovako u Srbiji! Bilo je mnogo gore. Kad ti primitivne karikature postaju Majka Dafina i Gazda Jezda. Kad ti država ceo život uzima za stambeno, a onda opet moraš da otkupiš taj isti stan za velike pare. U pravu si, nikad nije bilo ovako u Srbiji; idi i traži bolji život za sebe. Navešću citat: — — — Ja bih hteo da prokomentarišem jedan fenomen koji je ukorenjen u ovim krajevima, a koji nisam sreo u drugim sredinama. To je zidanje kuća po Srbiji. U Titovoj Jugoslaviji sedamdesetih godina su naši ljudi iz unutrašnjosti odlazili u Inostranstvo da rade kao Gastarbaiteri sa namerom da se vrate i sazidaju kuće u mestima iz kojih su otišli. Razlozi su bili da obezbede egzistenciju svojoj deci, roditeljima, rođacima; zatim da rade za standard a bilo je avanturizma i sujete. Razlika između tadašnjih gastarbajtera i današnjih je što su ovi prvi bili uglavnom niske ili srednje stručne spreme i koji su krvavo štedeli u inostranstvu i vraćali se u Srbiju sa kapitalom. Današnji gastarbajteri su mladi obrazovani, koji odlaze da se više ne vrate. Od prvih je Državna uprava imala koristi jer su slali i donosili svež kapital u zemlju, a ovi drugi ne žele da šalju nikakav kapital onima zbog kojih su otišli. Ako ima dvoje, ili troje dece, on u svom selu, negde u Srbiji, zida kuću sa namerom da svako dete ima sobu i još pride da postoje sobe i za njegove unučiće. S tim on misli da čini uslugu detetu kojega obezbeđuje da se ne muči u životu. Ali medalja ima i drugu stranu. Da bi sazidao kuću, gastarbajter mora da radi 20-30 godina u inostranstvu, i tada ostavi svoju malu decu svojim starim roditeljima na čuvanje. Šalje on novac za njihovo izdržavanje, nažalost gro tog novca im uzme Država, ali se skupi i za kuću. Drugim rečima gastarbajter je ceo svoj život uzidao u zidove. Putovanja, edukacija, zabava, kultura, sve je zapostavljeno, ako izuzmemo pivo i novokomponovane pevaljke. Dok su mama i tata na radu, i deca trpe. Da su deca za babe one bi ih i rađale. I oni retko idu na letovanje, na neke koncerte i druge zabave za mlade. Posle školskog raspusta obično odu u mesto gde roditelji rade i to je vrhunac provoda. Kad se gastarbajter najzad vrati u svoju novu kuću u nekom selu u Srbiji, tada počinje razočarenje. Babe i dede su suviše stari, ili su već umrli, a da svoju decu nisu ni videli. Viže znaju o svojim unucima nego o sopstvenoj deci. A deca obično mrze tu kuću, jer otac im je odredio dalji život pa i dalji život njihove dece. A mnogi neće da ostanu u tom selu, hoće u grad, hoće promene. Tako nezahvalna deca ostaju u kući frustrirana, sveđe su česte, alkoholizam, pa i rodoubistva. Bio sam u Sloveniji. Tamo otac i majka žive u jednoj kući sa dve sobe. U drugoj sobi su sva deca, a oni katolici na selu imaju po 4-5 dece. Ko želi da ide u svet i probija se samostalno, niko mu ne brani, ima blagoslov roditelja i otvorena vrata kad se jednom vrate nazad. Oni koji ostaju da rade na zemlji, počinju da zidaju svoju kuću, pored očeve i tu dovode mladu, razmnožavaju se i stare. I tako u krug. Nema velikih kućerina na sprat, ima dve ili tri manje kuće koje su u funkciji i postoji sloga. Niko nikome ne namaće svoju volju i određuje životni put. U Americi je takođe sve jasno. Posle osnovne škole deca idu na koledž, i borave u internatu. Postaju brzo samostalni jer tamo je sramota živetu u istoj kući sa roditeljima. Posle koledža ko se zaposli, ko nastavi školovanje, a ima i ko propadne droga, promiskuitet, alkoholizam , ali to je stvar kućnog vaspitanja i snage koje ono daje mladom čoveku da dalje ide kroz život. Roditelji imaju svoj život, deca svoj i retko postoje napetosti. Naravno nije sve tako idealno kao što se piše ni u Sloveniji, ni bilo gde na Zapadu, ali kod nas roditelji gledaju da njihova deca budu uz njih do 30-40-50 godine života, ne daju im da budu svoji ljudi, pretvaraju ih u lične sluge. Poznata je priča majke koja je rekla, rodila sam dvoje a ovo treće je za mene da me gleda u starosti. Po zanimanju sam avio mehaničar, ustvari avio tehničar jer imam V stepen stručnosti. Radio sam u JAT-u 21 godinu, a onda napustio. Nisam lakomislen, volim svoj poziv, ali uslovi u Tehnici JAT-a su postali nepodnošljivi i morao sam da odem. Nisam jedini, 60% dobrih stručnjaka je napustilo JAT, i još uvek napuštaju; svakog dana čujem da su moje bivše kolege u Montenegro Airlines-u, Nigeriji, Južnoj Africi, Dubaiju. Zašto vam ovo govorim? Jednostavno duša me boli kad čitam poslednje vesti koje se dešavaju oko JAT Tehnike. Ne spletke, već profesionalni propusti. Zapitam se da li zaista nikome nije stalo do mojih 15 godina stručnog školovanja, nekoliko godina usavršavanja, 20 godina radnog staža i 5-6 godina iskustva iz inostranstva. I ne samo mojih već i svih ostalih koji su napustili JAT. Verujem da bi se većina njih rado vratilo ponovo, napustilo dobre poslove u inostranstvu, i pomogli da se Tehnika izvuče iz krize. Vratili bi se kad ne bi više postojali razlozi zbog kojih su i otišli. JAT Tehnika je sistematski uništena od strane političara koji su se borili da imaju uticaj u tom nekada profitabilnom preduzeću. Tada su Tehniku potresali štrajkovi, koji nisu imali uporište u boljitku radnika i preduzeća, već u tome da se dovedu strukture koje bi bile poslušne određenim političkim krugovima. Da ne dužim, mehaničari nisu nepismeni i mnogi su tada napustili firmu. Mnoge su oterale kolege sa kojima su do juče zajedno radili. Dobar primer je priča pilota. I ja sam žrtva jednog nadobudnog poslovođe, koji je kasnije postao štrajk brejker i degradiran i prokužen u očima kolega. Opet kažem političari su uzrok propasti Tehnike. Tada je političar koji ima običaj da psuje i šutira novinare ne iznosim imena jer mogu da me tuže ili čak likvidiraju, jer Srbija je ovo, bre okupio oko sebe nekoliko mehaničara i stvorio. Svi koji se nisu slagali prešli su u JAT Airways, jer Tehnika je postala posebno preduzeće. Naravno tada su nastale tenzije između Tehnike i JAT-a, podmetanje klipova i prebacivanje odgovornosti, što je dovelo do dodatnog urušavanja i jednog i drugog preduzeća. Danas taj sindikat ima predsednika u ostavci a ne mogu da izaberu drugog jer nike ne želi da preuzme odgovornost za zlo koje je naneo. U Tahnici su ostali ljudi koji rade za male pare, koji nisu školovani tj usavršavani, koji često ne znaju ni Engleski jezik iako je sva dokumentacija na Engleskom. Ti ljudi još rade po zastarelom metodu rada. Pošto je manjak mehaničara, ostalih ima višak to je kao i svuda u javnim preduzećima , zaposlili su školarce, klince koji nemaju iskustva, a koji rade honorarno za 15-20. Ali i kontrolor koji je morao da pregleda posao je takođe kriv zbog propusta. Kao i Tod Kertis-a, stručnjaka za bezbednost avio-saobraćaja. S obzirom na lokaciju olabavljenih ili ispalih šrafova, postojala je mogućnost da se u toku leta razlabavljena konstrukcija otkači i udari u drugi deo aviona. Isto tako, otkazivanje na jednom delu spoljašnjeg omotača letelice ili konstrukcije, recimo ako bi se panel oljuštio, dovelo bi do oštećenja susednih delova aviona; — su dovoljan razlog da se svi zabrinu, naročito -a. Savet putnicima, izbegavajte letenje JAT-om. Možda neće ništa de se dogodi, ali kad se dogodi onda je kasno. Da ne bih samo kritikovao, predložiću i rešenje situacije u kojoj se našla Tehnika. To je moje mišljenje, a ako neko ima bolji predlog neka ga iznese u komentaru. Treba odstraniti politički uticaj u JAT-u i Tehnici gde su različite stranačke grupacije preuzele kontrolu. Dovesti stranca da napravi reorganizaciju kompanije. Pozvati ljude iz dijaspore i sa svakim pojedninačno porazgovarati o mišljenju i da li bi uzeo učešća u revitalizaciji JAT-a. Napraviti potpuno novu organizaciju JAT-a sa dugoročnim planom i dati na usvajanje vladi. Tek tada pronaći strateškog partnera za daljnji razvoj avio industrije u Srbiji. Sretnem na ulici mog druga Geru, bivšeg kolegu iz firme gde smo zajedno radili punih 20 godina, i koju smo napustili kad je sve otišlo dođavola u talasu tranzicije i privatizacije. On je otišao u prevremenu penziju, a ja u inostranstvo da radim i zaradim za porodicu. Slučajno, bez-veze, su nam se pogledi sreli na nekoj autobuskoj stanici u Beogradu, i posle sekund-dva, dok smo skontali odakle nam je lik poznat, osmehnuli smo se jedam drugom. Baš mi je bilo milo što sam ga video. Nasmeja se i on, širokog osmeha i širom otvorenih očiju. Kada se ukaže neka potreba za nekom informacijom, tada prekopamo stare rokovnike i pronađemo njihove telefone, pa popričamo malo duže. Gera nije gubio vreme. Pozlilo mu je u radionici i za mesec dana otišao. Janju je strefio infarkt kad je išao na Ravnu Goru. Čudno nikad se nije žalio na srce. Zokiju je pukao čir, trčali smo u bolnicu da damo krv, ali je jadnik iskrvario. Ima li nešto lepo u firmi. Šta je ostalo, jel neko preživeo od kako smo otišli? Gera me pogleda začuđeno. Nije bilo lepo ni kad smo radili, a kamoli sada. Znaš da su Ljubu prebili jer je bio štrajk-brejker. Znaš onog poslovođu, pokazao se kao pravi smrad, policija ga je vozila na posao dok su ostali štrajkovali pred kapijom. Da se ispričamo kao ljudi, idi bre Gero, gde te i sretoh. Pišem pre neki dan mojoj prijateljici u Americi, jednoj staroj dami koju sam slučajno upoznao dok sam bio nekim poslom u Holandiji pre nekoliko godina. Pitam, kako je tamo, o Obami, o krizi, o neizvesnosti. Čitam strašne komentare na Internetu, o nesigurnoj starosti, o samoubistvima. Pišem kako u Srbiji ljudi sebi seku prste, bacaju se u jame napuštenih majdana, leže na pruzi izazivajući sudbinu, gladuju do iznemoglosti, sve u očaju pred neizvesnim. Ako dolar ode dođavola, otiči će cela svetska ekonomija putem domino efekta. Pitam za njeno mišljenje, kao ženu sa iskustvom, i životnim i poslovnim. Pitam kako u svojoj 67-moj godini života vidi svoju budućnost. Alex Nikada neću prodati svoje fantastične prijatelje, moj čudesni život, moju ljubljenu porodicu za manje sede kose ili ravniji stomak. Kako starim, postajem ljubaznija prema sebi, i manje kritična. Posatajem svoj sopstveni prijatelj. I neću beskrajno prekorevati sebe što sam pojela jedan kolač više, ili što nisam namestila svoj krevet, ili što sam kupila tog smešnog gipsanog guštera koji mi nije trebao, ali koji izgleda tako avandgardno na mojoj komodi. Rešila sam da budem takva, da budem zbrkana, i ekstravagandna. Videla sam toliko dragih prijatelja koji su prerano napustili ovaj svet; pre nego što su shvatili ovu veliku slobodu koju mi daje moja starost. Koga je briga da li ću da čitam, ili se igram na mom kompjuteru do četri ujutru i onda spavam do podneva. Igraću se sa ovim čudesnim tonovima 60-tih i 70-tih i, ako želim u isto vreme da tugujem nad prošlim ljubavima… tugovaću. Hoću da šetam plažom u kupaćem kostimu koji kipi na mom otežalom telu, i da se zagnjurim u talase dokle god budem želela, uprkos sažaljivim pogledima mladih sa obale. I, oni će ostariti. To znam i zato ponekad zaborvljam. Ali opet, mnoge stvari u životu sam namerno zaboravila. I neke važne stvari namerno pamtim. Naravno, tokom godina i moje srce je bilo slomljeno. Kako da vam se ne slomi srce kad izgubite voljenu osobu, ili kada vaša deca pate, pa čak i kad vašeg ljubimca udari auto? Ali, slomljeno srce mi daje snagu i razumevanje i saosećanje. A srce koje nikada nije bilo slomljeno je sterilno i usamljeno i nikada neće saznati radost nesavršenog. Blagoslovena sam da živim dovoljno dugo da mi je kosa osedela, i da su se moji mladalački osmesi usekli u duboke bore na mom licu. Toliko njih se nije nikada nasmejalo, i toliko njih je već umrlo a da nisu stigli da osede. Što si stariji, to je lakše da budeš pozitivan. Manje ti je stalo do onoga šta drugi ljudi misle. Više ne postavljam pitanja sama sebi. Zaslužila sam pravo da grešim. Pa, da ti odgovorim, volim što sam stara. To me je oslobodilo. Volim što sam postala ovakva osoba. Neću živeti zauvek, ali dok sam ovde, neću da traćim vreme razmišljajući šta sam mogla uraditi, ili brinući se šta će se desiti. I ako želim, poješću komad torte svakog dana.
Aimée & Jaguar 1999 (with subs - sa prevodom)
Sve je tako zamrljano da se jedva raspoznaje. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Provereno osoblje i povoljne cene. To je prilika da mu se otvoreno i bez dramatizacije saopšti da su ga rodili drugi roditelji koji nisu mogli da se brinu o njemu, te da su usvojitelji roditelji koji su to preuzeli Tadić, 1999. Udovica sam i potreban mi je dodatni posao, pored penzije. Počeo sam i da radim.
[Što je seksualna privlačnost?|Hrvatski sex video|Portal hr najnovije vijesti]
Post je objavljen 20.12.2018. u 16:32 sati.