Imam frendicu za koju uistinu vrijedi izreka – je žensko, al tuče ko interventna. Doista, kad je pogledaš, nikad ne bi reko da je takva razbijačica. Vrlo je sitna, visoka metar i poklopac od ajvara, al kad joj padne klapna – bježi kud te noge nose. Davnih je godina otišla van, završila faks i otišla trbuhom za kruhom; tu i tamo dođe na rodnu grudu, tek toliko da osjeti miris južine ili vrućinu ljeta, jer tamo gdje živi toga nema. Samo smog i takve gluposti.
I jedne zgode došla ona prisjetit se svojih korijena, kad naleti na tipa kojeg nije vidjela još otkako je izmišljena struja. Kad sam već opisala nju, red je opisat i njega; on je oduvijek bio ko regal od zida do zida, skoro dvometraš, znate ono – kad se počne ustajat sa stolca nema kraja, čekaš da probije strop glavom. Pa jesi to ti, jesam, pa daj da se izgrlimo, pa kad smo se zadnji put uopće sreli, pa ajmo nešta popit.
Sjednu oni u birc, pa udri u ragovore tipa – gdje si, šta si, gdje živiš...uobičajeno za takve situacije. Kad će on, manirima najvećeg zavodnika kojeg je mater ikad u mukama porodila, krenut:
-Slušaj, gledam ja tebe pa sve mislim bil bilo ikako izvedivo da recimo ti i ja započnemo nešta ozbiljnije?
Malo se ona i zagrcnula kavom, al on nije pivom.
-Kako to misliš ozbiljnije? – pita ona. Zna ona šta slijedi, al ajde probava spriječit incident.
- Šta kako mislim? Pa ti si sama, ja sam...šta se ti ne bi vratila vamo pa da se skrasimo ko ljudi?
Ona pristojno pokušava rastumačit da vani ima dobro plaćen posao i sređen život, ne fali joj ništa.
-Ne fali ti ništa?! Fali tebi svašta, da ti ja sad kažem. Tebi treba neko ko bi o tebi vodio brigu, ko bi te čuvo, ko bi te mazio i pazio. Ti samo glumataš da ti je tamo dobro.
Ona i dalje pristojno pokušava rastumačit da živi normalnim životom i da joj ne treba brigalac, mazilac i pazilac.
-Molim?! Pa kućeš mi to govorit...pa ja kad sam legnem u krevet muka me popada. O kuvanju neću ni pričat. Šta bi ti falilo da se vratiš pa da udružimo snage?
Ona i dalje pristojno pokušava rastumačit da je ne zanima uloga kuvarice i spremačice.
-Ma kuvala bi ti meni ko lutka. De ti malo promisli, ja znam točno šta tebi treba. Svakoj ženi to treba, kućeš mi reć da tebi ne treba.
Pa da podeblja impresiju, krene rukom ispod stola šlatat po koljenima. Ona iz voleja razvali šljasku od koje mu je pukla navlaka na dvojki i otkotrljala se pod stol, digne se i usput prevrne kaputom flašu od pive koja se Kazanovi izlila eto baš po strateškom mjestu. Ode na šank, kaže konobaru – molim vas naplatite mi; on tražeć navlaku zjali da ni čut da ona plati, riješiće on samo da navlaku nađe.
-Nemoj da se vraćam do stola, otiće iz drugog puta i umnjak na toj strani – kaže ona i odlazi iz birca.
On i dalje puže za navlakom, i dovikuje za njom:
-Al ja znam da ćeš razmislit. Šta bi ti falilo.
Ne znam šta bi njoj falilo, al znam da bi njemu falilo još dosta zuba da su se još koji put sreli. ( Provjereno znam da je navlaku našo ispod radijatora, reko mi konobar koji igrom slučaja pozna aktere priče, a i mene. )
Post je objavljen 13.12.2018. u 18:10 sati.