...Petar je prihvatio poziv na Božićni domjenak partnerske firme. Može povesti još nekog ako želi. Petar nije imao koga. Bar ne neku koju on želi. Ionako se nije mislio dulje zadržati. Toliko da nešto popije i pojede. Pa još malo popije. Popriča s ekipom i natrag u stan. Malo je ipak razmislio. Sjetio se Dade. Sama, srednje tridesete. Lijepo ga je gledala u zadnje vrijeme. I Petar je nju malo gledao. Nazvao ju je. Bila je već nešto obećala tu večer. Zauzeta je. Šteta. Toliko o pratnji. Nema veze. Sutradan ga je nazvala. Ipak će doći. Odustala je od onog dogovora. Moguće baš zbog Petra. Lijepo od nje. Dogovorili su se da se nađu pred ulazom. U sedam. Petar je krenuo na vrijeme. Prije toga se Istuširao, našpricao dezodoransom. Dodao i malo muškog parfema. Jedinog kojeg je imao. A imao ga je već dugo. Možda mu jednog dana neko pokloni novi. Obukao čiste čarape i gaće. Nevješto je ispeglao košulju. Nabacio i sako. Njega nije trebalo peglati. Valjda. Traperice su još bile ok. Stručno očistio i namazao cipele. Znanje iz JNA. I dovoljno prakse. Izašao iz zgrade. U zimsku noć, cmoljavu i ne previše hladnu. Bar ne mora guliti led s auta. Svejedno, dobro da je gore drmnuo dva whiskija. Mala. Prije ili poslije pranja zuba? Možda i između. Auto je kresnuo iz prve. Kao i uvijek. Petar je vozio polako. Taman je htio uključiti radio, kad je primijetio neki čudan zvuk. U stvari, jako dobro poznat, samo ga nije bilo zadnjih par godina. Bar ga Petar nije čuo. Cesta je opet zvučala dobro. Onako. Po kretanju. Po životu. Po baš sada. Jebote. Otkud to. Nije baš nedavno promijenio gume. I zvuk nije nestajao. Nije mu smetao ni huk motora. Dapače. Za trenutak je poželio da je restoran malo dalje. Onda se sjetio Dade. Osjećao se još malo bolje.
...Stigao je pet do sedam. Dada tri. Nije znao jel inače ovako točna. Ispred ulaza su se zagrlili i izljubili u obraze. Tako su to pri susretu radili već neko vrijeme. Petar se pitao kako će pozdrav izgledati na rastanku. I da li će rastanka uopće biti. Prepusti će to nekim višim silama. Sjeli su za stol jedno do drugog. Popili po aperitiv. Pa drugi. Pa treći. Bilo je tu još zajedničkih poznanika. I poznanica. Fino. Bilo je i par drugih ekipa. Petar nije znao ko su. Komadi su se potrudili sa stylingom. Pogotovo neke. Stigla je i klopa. Petar nije jeo 24 sata. Jelovnik je na papiru izgledao jako dobro. Na tacnama malo manje. U tanjuru još manje. U ustima je i okus malo devalviralo. Ali sasvim ok. Petar je prešao na bijelo vino. Čisto. Dada mu se pridružila. Nije ga baš pratila. I bolje da nije. Bend je bio uobičajeno sranje. A Petar se ponadao. Uzalud, kao mnogo puta u životu. Petar nije plesao na to. Većina drugih je. Dada je otišla na podij s tipom preko puta njih. Petar je otišao u prostor za pušenje. Ponio je i čašu. Punu. Stao za onaj visoki kvadratni stol. Sam. Kad eto nje. Anita. Nije ju vidio bar deset godina. Tada je taman prestala biti klinka. Sad je već bila žena. Preobrazila se usput. Vrlo uspješno. Negdje u inozemstvu. Njemačka, kaže. Berlin. Vratila se. Tu je već pola godine. Umjetnica. Petar nije baš razumio njenu umjetnost. Ali razumio je njen osmijeh. I njene oči. Zagrljaj starih prijatelja. Onaj bez distance. Prsa o prsa. I pusa u obraz.
...Raspričali su se o svemu. Uskoro došli na pitanja bitka, srca, duše. To im je baš dobro išlo. Onda se Anita morala vratiti ekipi. Valjda iz pristojnosti. Ili da ne ispadne sumnjiva što se toliko smije i priča s nekim starim prdonjom. I Petar se vratio za stol. Ponovo napunio čašu. Dada je s frendicama sjedila preko puta. Već je prešla na sok. Nije djelovala razočarano. Zašto i bi. Opet je otišla plesati. Ovaj put s curama. Bezveznjaci su se redali u nedogled. Petar je pojeo i par kolača. Evo opet Anite. Idemo još malo van. Nije imala jaknu. Petar ju je ogrnuo svojom. Starom, kožnom, pouzdanom. Eto, imao je i nešto takvo. Takve stvari dobro griju. I ne samo stvari. Ali dobro. Pričali su bar još pola sata. Petar je bio samo u košulji. Nije mu bilo hladno. Dala mu je broj mobitela. Opet ga zagrlila. Vratila jaknu. Rekla hvala i otišla. I Petar se vratio unutra. Skužio da je popušio sve svoje cigarete. Nafektao je nekoliko od preostale ekipe. Jednu sačuvao za vožnju kući. Glazbenici su se počeli pakirati. Dada je još bila tu. Izgledala je malo umorno. Dosta je daleko putovala na posao. Malo su zajedno šutjeli. Mirno, bez napetosti. Sve je i dalje bilo u redu. Rekla je da je gotova, da bi išla kući. Sutra rano ustaje. Ni Petru se više nije ostajalo. Pridržao joj je kaput, onda i on obukao jaknu. Otpratio ju do auta. Rastanak je bio isti kao sastanak. Nisu nešto napredovali. Čujemo se. Laku noć. Petar je sjeo u svoj auto. Zapalio onu zadnju cigaretu i krenuo.
...Zvuk ceste i dalje je bio kako treba. Ni bend ga nije uspio zajebati. Pa ni vino kojeg je Petar popio prilično previše. Ulice su bile puste i mokre. Neobično za zimskih četiri ujutro. Nakon kilometra ili nešto, malo mu se pripovraćalo. Vino se pobunilo. Ili kvaliteta ili količina. Prije ovo drugo. Svejedno, Petar je stao uz rub ceste ispod drvoreda. Otvorio vrata, nagnuo se van i malo povraćao. Da nije bio vezan ispao bi iz auta samo tako. Da nije bio vezan, ne bi si zalio lijevi rukav i prag od vrata. Visio je malo tako. Čekao eventualni nastavak isporuke. Gledao u mokri asfalt. Taj koji je cijeli život bio njegov. I onda jednostavno nestao na godinu i nešto. Isto kao i drveće, zgrade, livade. Pa i ljudi. Neko ih je otkinuo od Petra. Znao je i ko i kako. Moćna ekipa. Uporna, nezaustavljiva. I sad se asfalt prvi vratio. Da ne bi. I ovako naroljan, Petar je znao da nisu nestale ni ceste, ni ljudi ni sve ostalo. Samo je on nestao. On je pustio da mu to neko otkine iz njega. Sad su se asfalt i Petar gledali kao najbolji prijatelji. Smijali se jedan drugom. Na glas. Jedan od njih je izgledao kao luđak. Sreća što su ulice bile puste. Grčevi su prestali. Petar je nastavio voziti. Nakon petsto metara opet mu se malo povraćalo. Stao je i ponovio postupak. Sad je istresao valjda sve što je pojeo i popio. Moguće i šta je ispušio. Ali bilo mu je jako dobro. Bio je tako olakšan i ispunjen u isto vrijeme. Ponovo je krenuo. Na par mjesta se skoro popeo na pločnik. Rubnjaci su srećom pazili na njega. Eto i njih, znači. Parkirao je ispred zgrade. Iz onog velikog kontejnera uzeo neku odbačenu odjeću. Obrisao rigotinu s jakne i vratio krpu u kontejner. Uzeo drugi komad i njime prebrisao prag od auta. Valjda će biti dobro. Vidjeti će ujutro. Puno toga će ujutro vidjeti. Ponovo vidjeti.
Post je objavljen 13.12.2018. u 17:47 sati.