Pregled posta

pričam ti o sebi....

.....jedan je od onih dana kada osjetim neki snažni poriv vraćanja sebi....a nisam bila izgubljena nego samo okrenuta više drugima nego što treba, jer to moje trebanje drugima je snažna crta protiv koje ne mogu i čini mi se pokatkad da me smeta ta usadjenost u mene, ta verikala koja me održava poput kamenog kičmenog stupa koji ne dozvoljava savijanje ni pred čim, pa ni pred sobom
kao da tražim milosrdje od sebe ako ga nemam od onih koji su mi dragi ....i sve to traženje sebe izaziva strah da nisam sebe uključila nego se isključila iz svega i pri tome zaboravila sebe
......što je najčudnije, nitko mi ne nedostaje ; s malim brojem se susrećem za većim nit' imam volje niti mi nedostaju oni koji su mi nekad malo više značili....ali to, ne sliči na mene.....ne.....pritajila sam se životom koji nosi brige
zbog kojeg nemam tu nekadašnju ljubaznu strpljivost da bih pričala s nekim o bilo čemu...
......ne sliči to meni : odustati od buke i voljeti tišinu.....nisam više ista, ili se samo tješim pišući ovo jer ionako ništa ne mijenjam pa nek' bude ovako kako jest....

.........ili je samo to jedan od onih dana - kako rekoh u prvoj rečenici.....kad razmišljamo o sebi u ogledalu drugih oko sebe....