Dragi moji blogeri, ja se evo još od jučer borim sa mojom uspješnicom zvanom "Radujte se narodi". Iskopiralo moj tekst i polijepilo po fejsbuku u toliko primjeraka da nisam stigla ni prebrojat koliko ih je bilo. Pa sam se u današnjem postu bila slobodna osvrnut na jučerašnje alarmantno stanje izazvano keljenjem mojih riječi kojekuda, po koječijim zidovima i stranicama..
Ajmo prvo kratki osvrt na pričicu kodnog imena "Radujte se narodi", koja je pomela sve rekorde čitanosti i dovela do višekratnog dijeljenja teksta ( regularno mislim pedesetak puta, a neregularnog sistemom kopiraj pa prilijepi kod sebe sambogzna kolko puta ). Pa vi koji ste išli sistemom kopiraj pa prilijepi kod sebe, samo da vam kažem da takvo neodgovorno ponašanje može rezultirat time da se pretvorite u mene. A ja sam naime čangrizava pedesetogodišnja baba, u klimakteričnoj fazi, koja vrlo loše spava, pa samim time nije uopće zgodno biti ja ( ajde ove ženice šta su rješavale svoje humoristične statuse, al šta će onaj muški jadnik kad se probudi i skuži da se pretvorio u ženu - ne bi mu rado bila u koži ).
E sad ću malo o kolačima, uz malo sreće možda ne vole istu felu kolača ko ja.
Ja se naime davim u breskvicama. Kad vidim breskvice na tanjuru među svatovskim il božićnim kolačima, momentalno zaplijenim sveukupnu raspoloživu količinu i jedem dok mi ne dođe slabo.
Kad sam ih davnih dana prvi puta krenula ispeć...e to je bilo ravno oslikavanju Sikstinske kapele, samo u kuhinji. Znači našla recept, kupila sve šta treba ( naravno za duplu masu, da se ima za stavljat i jest na stotine komada ) i primila se posla. Zamijesila ja tijesto, vidim odmah u startu da će to bit velikih problema kod izvedbe ( dakle oblikovanja onih kuglica, pa pečenja, pa dubljenja, pa lijepljenja, pa dodavanja nijanse ekstraktom od jagode i valjanjem u kristal šećer ). Al šta da radim; krenula pa je red i završit ih. Pa sfafuljam kuglice, gurnem ih peć, pa dok sfafuljam drugu turu kuglica ove već pečene. Ne znaš jel gore dubit ih vruće jer peku za prste, il kad se malo ohlade jer se lome. Već nakon treće ture ispečenih kuglica meni došlo slabo. Najradije bi sve zafrljačila u tri vražje matere, al ajde...nastavljam dalje.
Ja sva u dubljenju, zove me susjeda na kavu. Reko - oprosti, ja kak sam krenula neću stić ni jest ni na vece do preksutra, evo radim breskvice. E pa kad sam konačno izdubila sve ispečene kuglice, krenula je iduća postaja križnog puta zvana izmiješat izdubljeno sa orasima i pekmezom, pa nježnim pokretima punit izdubljene polovice. Zakrčila sam cijeli stol i još par tacni pometanih kojekuda. Pa kad sam konačno napunila, ajde ih polijepi. Pa razmuti ekstrakt i moči svaku stranu unutra. ( Naravno da mi je falilo ekstrakta, otišla u dućan sva ulijepljena od pekmeza i dubioze i zabranila prodavačici verbalno obraćanje, zamolila je da mi samo šta brže proda jebeni ekstrakt da mogu dalje na tlaku ). Pa konačno završni tač zvan valjanje u kristal šećer.
Kad sam konačno u neko doba večeri bila gotova, gledala sam u te breskvice ( a bilo ih je more božje od duple mase ) i bavila se mišlju da ih držim u zatvorenoj posudi samo da se vide; pri samoj pomisli da će ih neko jest nakon tolike muke hvatala me diskofrazma. Mislim, jele su se, naravno, al sam svaki put imala nalete tjeskobe kad neko rukom posegne za breskvicom.
Zato sam ih ja tamanila nemilice; ja se patila radeć - ja jela ko da nikad breskvica vidjela nisam.
Post je objavljen 02.12.2018. u 16:20 sati.