Bijele koke s neba pale. Doista, nisu baš koke nego mokro bijelo govno koje je bljuzgavo i muzgavo i lijepi se za cipele.
Pa tako ja s posla produžim na poštu dignut neke pošiljke, sita se načekala jer ima ljudi ko da dijele recimo svakom ko uđe po parsto novaca. Konačno podignem preporučeno pismo i paket, i krećem doma al po mrklome mraku. Kad sa krova zgrade eto malo iznenađenja u vidu par desetaka kila bijelih koka, sva sreća pa se stropoštalo pored moje lijeve noge; da sam išla malo bliže zidu sad bi bila na kirurgiji, ako bi me ljudi dobra srca iskopali ispod već spomenutih bijelih koka i pozvali hitnu.
Nosim paket, kišobran i torbu koja se uporno skliže s ramena, pa kad god je krenem popravit kišobran zamlatara i spotaknem se svako malo, sveudilj se nadajuć da se neću saplest i past u bljuzgu ( mislim tak mi i treba kad nisam u stanju kupit onaj mali sklopivi kišobran pa ga nosit u torbi; ja moram imat onaj na štap jer je na njemu Slavoluk pobjede u Parizu, jebo me Pariz i slavoluk, pa posrćem s njime kad sam pod većim opterećenjem ko šta je bilo recimo danas ).
Pa uđem u mesnicu po čvarke. Spuštaj paket, kišobran i torbu, vadi novčanik i karticu. Pa plati, pa sve potrpaj u ruke i u dućan po mlijeko, kruh, Zdenka sir i Sprajt. Spuštaj paket, kišobran i torbu, vadi novčanik i karticu, pa potrpaj sve kupljeno u vrećicu. Pa zaboravim čvarke, pa se vratim po njih. Stojim na pješačkom, moram preć cestu da zabauljam u svoju ulicu; eto nekog majmuna za volanom, zalije me veselo od glave do pete - i mene, i paket, i kišobran, i vrećicu, ales. Bože al sam mu se naspominjala uže i šire familije i svega živog i mrtvog šta ima.
Jedva se dovučem do kuće; tražim ključ od plota po torbi, kad eto još jednog majmuna za volanom; e ovaj me sasuo po leđima, al je svejedno opet zalilo i malo bočno, po cijeloj menažeriji koju teglim. I njemu sam se naspominjala uže i šire familije, žalosna šta takvima nikad ne stignem otvorit kišobran u jednjaku dok su za volanom ( i izvadit ga iz jednjaka otvorenog, naravno; nije ga zanimljivo sklapat dok je u tuđem abdomenu ).
Jel trebam možda posebno naglašavat da sam onda po mrakači nosila drva i čistila bijele koke, a svaka lopata dvaput teža od mene? Pouka priče glasi - nemoj da mi neko spominje da voli snijeg. Možda tek tamo nekad u travnju, kad malo prizaboravim šta me sve danas snašlo. Ni poštu ne spominjat, ta zgrada je za mene ko ukleta, svaki put zamalo zaglavim kad se zaputim tamo. Kud me nije rodilo ko medvjeda da se zavučem u brlog i prespavam sav taj bijeli cirkus, a ni po pakete ne bi morala hodat. Ni sa kišobranom, ni bez njega. Samo zimski bjutislip.
Post je objavljen 20.11.2018. u 18:55 sati.