Neki dan me sastavilo.
Oštra bol u grudima, počele mi trnuti podlaktice, u nadlakticama tupa bol,
valunzi hladnog znoja i periodički nagon na povraćanje.
Nemrem se nadihati zraka.
Šutim, hodam po stanu, sednem se na balkon.
Zmajica me odmak snimila i čujem zove Hitnu, objašnjava.
Jel mi dobro?
Nije!
Ha, a čekali smo ih nekih 40tak minuta.
Došli gore....i doktorica i tehničar i šofer.
EKG, tlak, slušalice, neki koktel gorkih tableta, tam u pripremi šprica i ampula nečega.
Sam se pogledavaju, onak značajno, kao da si nekaj signaliziraju.
I poberu me.
Oću hodati, mogu, ne daju. Nose me u nekakvoj stolici sa nekakvim extenzijama.
Žal mi ih,....110 kg žive vage.
Dođem u Vinogradsku, na Hitnu, momentalni pregled, obrada, eto doktora
-jeste li za kateterizaciju?
-čega?
Ma sve mi bilo jasno,...to, da bu mi sajlu uvlačili kroz vene
-baš i ne doktore!
-ali to bu vam smanjilo šansu od smrti, nekih 20 do 30%!
E, kad me tad nije strefil infarkt! Usral sam se!
-paaa, 58 mi je godina tek,
svira mi u glavi Ivo Robić
I u salu, obrada. Ne boli, više neugodno.
-sad bumo vam dali anesteziju
-da, daaaa, placebo, ko onoj na kiretraži, ahaaa, mene ste našli
Tak me stiskal dole na zapešću šake, da sam mislil da bu mi šaka otpala.
Gledam ekran, vidim brdo žila, čujem:
-dajte stent
Opa. Pa drugi, pa gotovo, pa na intezivnu, aparatura, lampice, sinusoide.....
Zapravo mi je u svemu bilo najgore kad sam moral pišati u onu gusku, onak ležečki.
Mislim, ležiš, a pišaš. Nešto odvratno!