Živo me zanima kako i 'oću li ovo uspit!
Uglavnom, pričam ja tako sa svojom dobrom prijom i ona mi kaže: "Ma Kike, šta ću ti govoriti koliko mi je to tribalo, koliko mi je to falilo. Taj sam čin koji svaki normalan čovik obožava a nakon toga, nama ženama (normalnima, iako smo u totalnom deficitu) ono najdraže.
Ono kad te zagrli sa leđa, privije te uz prsa, ispreplete svoje ruke sa tvojima, i ti uz otkucaje njegovog srca zaspeš. Kike, to mi je najviše falilo. Više čak i od one fizikale koja je mogla bit i bolja kako to inače i biva u takvim slučajevima, kada ste se vidili prvi ili drugi put u životu.
Kike, on je bio umoran i zaspa je gotovo instant (kako to muški inače i rade D) a ja sam doslovno, šaptom, promrmljala sebi u bradu: ovo mi je tako tribalo...."
I ja je na to pitam: "Ali Miška, jel'ti misliš da se to isplati? Ulaziti u takve površne i jeftine epizode ako priželjkuješ to? To da u njegovom zagrljaju zaspeš sritna, znajući da je ON TAJ!!!
Jbg, mi žene (da daaa, ima nas još malo takvih) smo malo zahebaniji/zahtjevniji slučaj. Mi uz "taj čin" tribamo i tražimo još puno toga... Puno više... Toliko da i same sebe često iznenadimo. Puno više od fizikale koju također obožavamo ali nam sama ona nije dovoljna...."
Sluša mene moja prija i kaže: "Kike, znaš da nikad nisam takva bila, ali pre dugo sam bila sama i previše mi je falila ta toplina i blizina, da sam jednostavno si to uzela. Bar taj privid toga!"
Ja je pitam jel'je to zadovoljilo, a ona mi kaže: "Kike pre kratkotrajno. Odabirem čekat još... Nadam se da neću morati još puno."
Eto, nije da to nisam znala i sama, ali eto, njoj je očito tribalo da to na glas kaže sebi sama.
Toliko za ovo, sad me otkazuje fokus, oči i san napada pa idem.
Laku noć
Post je objavljen 18.10.2018. u 01:03 sati.