12. listopada 1492. u cik jutra Kristofor Kolumbo spavo je mirnim snom pravednika ( dobro, možda malo bolje uljuljkan u san sa nešta više crnjaka popijenog prethodne večeri, jer mu je bio pun kufer slane vode i plovidbe koja nije vodila bogznakuda ). Probudio ga je jedan od časnika, ne baš obzirno, drmusajući ga ko vreću:
-Kapetane, ajmo na noge lagane...kapetane, kopno. Konačno smo stigli, fala blaženoj djevici i svim svecima nebeskim. Ajde ustajte, red je da vi prvi zakoračite s broda kad pristanemo. Kapet...
- Šta se dereš, brate mili, nisam gluh. Smanji doživljaj, ponajpače decibele, puca mi glava. Jesi siguran da smo blizu kopna ? Jer ako nismo, ako se ja sad džabe ustanem iz kreveta, ribaćeš palubu dok se ne vratimo kući, života mi moga.
- Ma kopno je na vidiku, kad vam kažem. Koje ćete odijelo obuć ?
- A šta ja znam, daj izvadi grimizno, ono valjda jedino nije ničim zaflekano. Mislim da ga nijednom nisam obuko. Nezgodno je da zakoračim na obalu zamrljan žutanjcima il flekovima od kobasica.
Ruje časnik po ormaru, jedva i komaj nađe grimizno odijelo pa ga vuče van iz ormara.
- Malo je zgužvano al šta sad da radimo, nismo se nadali da ćemo uopće stić do Indije. Da sam znao izvadio bi ga sinoć da se bar malo izravna. Jel bijelu košulju oblačite ?
- A da kakvu, neš žutu valjda tražit. I ne galami, reko sam ti da mi puca glava. Pomozi mi da se obučem. Ne, traži cipele, ne znam kud sam ih zguro sinoć, jebalo me vino. Ajme šta mi zvoni po tikvanji.
Oblači se moreplovac prokušanih vrlina, a sve mu slabo dolazi od glavobolje i ostalih nuspojava sinoćnje konzumacije.
- Nisam ni govor pripremio, saću morat iz glave lajat. E to najvše mrzim, kad moram neki pozdravni govor držat a nisam spreman. Šta da uopće kažem?
- Ma baš vas briga, ionako vas ti kak se zovu Indijci neće razumjet ni slovca. Izlaprdajte nešta i dobro, bitno da smo stigli.
- I to šta kažeš, ja se isto opterećujem glupostima...ko da će oni znat šta ja pričam. Uostalom neću ni pričat. Poravnaj mi kragnu. I obuj mi cipele, tako ti svega, nema sagibanja zasad. Zbilja, kud smo sa zastavom, jebate ? I nju valja ponijet. Traži, pa da idemo.
Časnik slavodobitno vadi barjak sa dna ormara i izlaze na palubu. Kolumbo škilji pogledom na pola koplja, gledajuć kako brod pristaje uz obalu, i pomalo nesigurnim korakom silazi prema kopnu, proklinjući i onog ko je brao grožđe i onog ko je pravio vino.
- Daj me pripomeni da više ne uzimamo taj bućkuriš kad idući put budemo plovili, peku me oči ko da ću oslijepit kolko me glava boli. Kud sam baš sinoć išo lokat, mila moja majko. Jel imamo zastavu ?
- Imamo, kapetane, nosite je vi osobno.
- Pa kad sam je uzeo u ruke ? Pazi da se ne smandrljam, vidiš da imamo i doček, jedva Indijci dočekali da ih otkrijemo pa nahrupili u velikom broju.
- Kapetane, pa oni su goli božemeprosti, i žensko i muško.
- A šta sad ja da radim, da se vratim kući dok oni tu ne izmisle šivaće mašine ?! Hodaj i šuti, reko sam ti da me boli glava.
Uto krivo stane, zabaulja i uspije kleknut a ne past, al se nekako previše sagno, pa kad je već tak ispalo poljubio je i zemlju koju je upravo otkrio, da ne pukne priča kak je mamuran izbauljo s broda i razbio se ko lubenica. Časnik ga pridiže, a on ponavlja već rečeno:
- Hoću ime i prezime onog ko nam je uvalio taj bućkuriš, da mu se najebem majke kad se vratimo kući. I daj se nekak propitaj jel ima kod njih cimeta, možda će me manje bolit glava od kuvanog vina.
Post je objavljen 11.10.2018. u 22:18 sati.