Marketing
Oj krevete, divna spravo...
Ja sam u svojoj djevojačkoj sobi imala krevet – most. Jel se sjećate vi tih skalamerija ?
Moj je bio smeđi, od lakiranog drveta; iznad je imao police za knjige i dva ormarića u koje sam eventualno mogla sakrit nekakve povjerljive stvari, naprimjer pisma koja sam tu i tamo znala primit, sve dok nije puko ključ usljed nepravilnog rukovanja, pa više nisam mogla podić krevet a pisma sam preselila na lokaciju ispod najdebljih vesti, da mami ne padne na pamet čitat dubokoumne stvari koje su u njima bile napisane.
Koliko sam samo puta opalila glavom ustajuć ujutro za školu. Sat zazvoni, ja naglo prema gore i dernem u jebeni drveni dio da mi se zacrni pred očima. Naime, za moju visinu taj je krevetac bio možda trunku prenizak, al mamu to nije previše zlopatilo iz više razloga. Za početak, nije ona morala spavat u toj škatulji; nadalje, cjenovno je bio vrlo prihvatljiv pa je moja visina bila u drugom planu. A još nadalje, na moje prosvjede imala je tek jedan odgovor – kupiću ti kacigu pa spavaj oklopljena. Ko žuri ti se ustat pa se lupiš. I nikak joj objasnit da se ne udaram zbog žurbe neg zato šta je jedina druga izvediva opcija da izbjegnem šus u glavu skotrljat se na pod.
Krevet se pokazo vrlo korisnim kad sam počela pušit, jer je do zida bilo dovoljno prostora da ćušnem pepeljaru i cigarete. Naravno, izbjegavala sam maksimalno pušenje u sobi dok mama još nije znala da sam postala nikotinski ovisnik. Šta mi vrijedi šta ne vidi pepeljaru i cigarete ak slučajno grune u sobu a u sobi ima dima ko na Hejselu. Pa sam recimo u ljetno doba znala zapalit na prozoru, glava kroz prozor iza izbačene rolete, a i to jedino ak je ispaćena roditeljica već naveliko hrkala. Kasnije kad je skužila nije od toga stvarala problem, više ju je mučilo kak da me natjera da hodam u cipelama na petu ( o čemu sam više pisala u pričici o nastupu za Dan žena ).
U fazi čitanja Gričke vještice i Gordane znala sam bit budna do koji komad noći. Kud ću pustit knjigu a ne saznat jel kapetan Siniša potrošio još litru krvi za pismo i jel konačno došlo vrijeme da jedno drugom izjave svoju ljubav. I čitam ja, čitam, kad eto nje. Krenula na vece pa vidjela svjetlo pa ušla.
Da šta ja ne spavam.
Reko čitam, pusti me napeto je jako.
Da jel znam ja kolko ima sati.
Znam, evo saću još malo ić spavat.
Da jel znam ja da su svi s tatine strane bolesni na oči.
Znam, nije im to od čitanja.
E pa sad da ti ja pokažem kak ćeš čitat u pola dva ujutro.
Ugasi ona lampicu i stoji u mraku. Reko pa šta sad čekaš.
Da šta čekam, da se oladi žarulja da je izvadim iz lampice. I krene kroz mrakaču, i dekne se u palac na nozi u krevet ( koji je cjenovno bio prihvatljiv ) da je mene zabolilo. Tu se spominje meni majka, i Zagorki se spominje majka, i Gričkoj vještici. I da će već kolko sutra nasred dvorišta bit organiziran krijes na kojem će izgorit knjige i krevet. Uzela lampicu i šepajuć je odnijela je sobe, nije čekala da se oladi žarulja. Bilo je valjda strah da se ne opeče kad je krene vadit.
Šepala je još dva dana, pocrnio joj i nokat, i naravno ja za sve kriva jer da nije krenula u mraku vadit žarulju iz lampice ne bi se ni udarila. Dobro da me nije zadavila kad sam rekla da se ne bi ni udarila da imam normalan krevet na nekakvim nogama i pitala kad će se spaljivat postojeći ko šta je rekla. Samo je dobacila – nedo ti Bog više da ja vidim u sobi svjetlo poslije jedanajst. Onda gori sve, al u sobi.
Uglavnom ne pamtim taj krevet ni po čemu dobrom. Kad sam ga se konačno riješila, bila sam u dugotrajnom stanju euforije. Znate vi šta je udarat glavom svako jutro, za dobro jutro? Ak ne znate, toplo preporučam nabavit krevet – most, vrlo nizak i cjenovno prihvatljiv.
( ovo na fotki nije ni približno onome, al tek za ilustraciju...)
Post je objavljen 24.09.2018. u 05:58 sati.