Nešto se emotivno osjećam zadnjih dana. Ne u lošem smislu – nego nekako romantično emotivno, kao da sam zaljubljena, iako nisam ni s kim. Čak i ne razmišljam o nekome određenome. Ili barem nisam razmišljala o nekome određenome do jutros. A sada, ja imam osjećaj romantike kao da ta osoba jest sa mnom, a nije, dok taj netko nikada ništa neće znati.
Sanjala sam kako smo se sreli nakon dugo vremena i kako se rađa ljubav.
Valjda jer sam se potajno uvijek nečemu nadala.
Nikada nismo bili zajedno, samo smo se ponekada družili. Pili kave. Ponekad bi me pitao za prijateljicu. Sviđala mu se. A onda je druženje završilo.
Izazivao je u meni oprečne osjećaje. Želju da sam ja ta koja mu se sviđa i potrebu da pobjegnem.
Ima djevojku. Nikakva je, ako mene pitate. On je zaljubljen. Ljubav je slijepa.
Tko zna koliko puta smo bili nečija simpatija. Nekome je možda zaigralo srce kad bismo prošli pored njega, u prolazu. Možda je netko htio poslati poruku, a nikada nije skupio hrabrosti za to.
Tko zna koliko veza bi puklo kad bi netko otvorio Pandorinu kutiju ljudskog uma. Sve bivše ljubavi, sve sadašnje simpatije, sva sanjarenja da izađu na vidjelo.
Moja osoba iz sna ne sluti da razmišljam o njemu dan - danas. Ne sluti da mi je žao što više ne idemo na kave. Ne sluti koliko mi se sviđao.
Zamislite da je bilo isto i njemu. Da sam mu se sviđala, ne sluteći. Da se pravio kao i ja. Kakvo bi to samo potrošeno dragocjeno vrijeme bilo.
Bolje onda ovako. Ja ću ga ponekad zasanjati, ponekad će mi pasti na pamet. Dok ne nađem neku novu ljubav, pa zaboravim na druge momke. I propuštene prilike. I nadu da ćemo se u nekom kutku svemira opet sresti. Da će se roditi ljubav.
Kao prošlu noć.
Post je objavljen 20.09.2018. u 18:48 sati.