Marketing
Echt Weimar ( bio, dok se nije razbio )
Nekoć davno učiteljice su za Dan žena, rođendan, kraj školske godine il oproštaj od generacije đaka dobivale svaštanešta. Od cvijeća u tegli ( fikusi, filodendroni, afričke ljubice ak je bila baš stroga ko vrag ) preko šalica, kristala i kojekakvog korisnog i manje korisnog lupatinja.
Moja je ispaćena roditeljica bila učiteljica, to već znate. Kao takva imala je zavidnu zbirku:
1. kristalnih čaša ( za vinjak, konjak, šampanjac, vino; nisu se nikad koristile, jer šta ak se razbije jedna pa se raspari servis ? sigurnije je da stoje u kutiji, kasnije i u komodi od hrastovine )
2. kristalnih pepeljara ( od turbomini do turbomaksi; ni one se nisu nikad koristile, jer šta ak se razbije, šteta golema; bolje da pada prašina po njoj u već spomenutoj komodi )
3. kristalnih zdjela za voće ( ni one se nisu nikad koristile, jer šta ak se razbije; posebno pamtim jednu, prljavoružičaste boje, ručno brušeni kristal, koja je bila teža od mene; i po zdjelama je padala prašina u komodi )
4. kristalnih vaza ( koristile su se tu i tamo, uz mjere sigurnosti ko da papa dolazi u kuću; jedino ih je ona prala i stavljala cvijeće u njih, ajme šta je bilo veselja kad je skršila jednu mijenjajuć vodu...a ne smiješ se smijat )
5. šalica za kavu ( hoćete mi vjerovat da im nikad nisam ustvrdila stvaran broj ) sa ružama, sa pupoljcima, sa onim crnkinjama, sa tolko motiva da je mogla otvorit miksšop; ni one se nisu koristile, osim kad bi se slupo servis koji se koristio dokraja, e onda se biralo koji je idući na redu )
6. tanjura za kolače ( i oni su se rijetko koristili; ja sam osobno razbila jedno dva i time rasparila dva servisa, i dobila zabranu pristupa tom osjetljivom suđu, šta me nije baš previše diralo - dapače )
7. keramičkih ukrasnih ćupova ( e to se lupalo bez nekog presinga, jer ih je bilo valjda pedesetšest )
8. keramičkih krigla za pivu ( dva servisa, ja razbila opet po jedan od svakog, pa sam dobila zabranu pristupa i tom manje osjetljivom suđu )
Al dar - mar je bio kad je brat razbio Echt Weimar kobaltni tanjur, kojeg je imala jedan jedini primjerak, i to se nije smjelo ni pogledat a kamoli dirat. Šta smo radili ne sjećam se, al je činjenica da se tanjur rasuo u paramparčad. Jao Bože...Cijelo popodne edukacija.
-Šta ne smiješ reć mami kad dođe doma?
-Da si razbio kobaltni tanjur.
Pa tak jedno stodvadesetšest puta.
Dolazi roditeljica u kuću, skida kaput, pita - šta ima novo...i nećete vjerovat šta izlazi iz mojih mednih usta.
-On je razbio kobaltni tanjur.
Tišina se može rezat nožem. Niko ne diše, svak iz svojih razloga. Pa prodišemo. Mama tek kaže - ja izgleda kineski govorim, šta sam ja rekla ? A ? Jel vi znate da je to bio jedini kobaltni tanjur ?
Znamo, al sad ga jebi...nema ga više.
-Jel se može slijepit?
Ne može, bilo je šest iljada osamsto komadića, eno ih u kanti za smeće.
A meni nije ni to dosta, pa još pripomenem:
-Reko je i da nije tak strašno, da ionak samo prašina pada po svemu tome.
Mama je na rubu infarkta.
-Sad sam preuzrujana, nemrem smislit čime ću vas kaznit, al nastradaćete i to gadno.
Lako meni šta ćemo mi nastradat; nastradaću ja i od brata jer sam iz prve lanula ono šta nisam smjela. Mogo je reć da pojma nema, da je možda stari nešta tražio pa mu ispo tanjur. mogo je reć sto stvari.
Doista, nisam previše nadrapala, nekako se to zataškalo. Jedino je mama s vremena na vrijeme koristila prigodu da značajno spomene da je bila u posjedu Echt Weimar tanjura, koji se u njenoj odsutnosti i unatoč njenoj zabrani razbio uslijed nepažljivog rukovanja.
( Šta je prava šteta, nije više prašina mogla padat po njemu. )
( fotka - picClick; naš je bio drugačije mustre, jadan )
Post je objavljen 06.09.2018. u 16:58 sati.