Napisati ću ti priču.
Malu priču o tebi.
Malu priču o meni.
Malu priču o nama.
Ne, nikakva patetika.
Samo volim pisati priče.
Tebi možda isprazne redove na papiru, meni sve.
Moje „sve“ možda nećeš shvatiti ti, niti on, ona, ono...
Ali mene nije briga tko će shvatiti.
Priča su bile neprospavane noći.
Priča je bila puna smijeha.
Priča je bila puna gluposti kojima se i ja čudim, a bila sam dio njih.
Priča je imala tako smotan početak, a kraj?
Kraj ni ja ne razumijem.
Znaš da svaka priča ima točku na kraju.
Mrzim kada stavim one tri točkice na kraj rečenice misleći da ne mora biti točka.
Priča nema smisla, ako ćemo vraćati stalno na one tri.
To be continued ja ne želim.
Ja ne želim imati u glavi „šta bi bilo, kad bi bilo“.
Ali...
Dvije budale su potrebne da bi napisale priču.
Veliku priču.
Ovu malu mogu pisati samo ja.
Napisala sam priču.
Malu priču o tebi.
Malu priču o meni.
Malu priču o nama.